Vesti
25. 03. 2013.
Berluskoni
Satiranje medijskog tržišta u Srbiji ozbiljan je investicioni projekat, koji je doveo do toga da se uz medijsku tišinu, spregom politike i tajkuna država i ekonomija dovedu do propasti, a da glasovi koji su to pokušavali da razotkriju, ostanu usamljeni i nedovoljni da bilo šta zaustave ili spreče.
Zato je priča o državi i medijskom tržištu Srbije, pre svega priča o smišljenom stvaranju i državnom finansiranju nelojalne konkurencije na medijskom tržištu, kako bi praktično bilo koji projekat nezavisnog medijskog rada u Srbiji postao ekonomski neodrživ i nemoguć.
Ono u čemu su se dobrodušni srpski političari i tajkuni preigrali upravo je činjenica da se po nekom višem Marfijevom zakonu, u svakoj državi pojave ljudi koji će, čak i na svoju štetu, raditi u interesu društva, makar zbog toga bili i surovo kažnjeni. Upravo zato, Srbija je uspela da iznedri nezanemarljiv broj medija koji su sve vreme tajkunsko-političke tiranije u Srbiji, imali i snage i mudrosti, da svoju uređivačku politiku učine ekonomski održivom, u potpuno nemogućim okolnostima. Danas, u kriznoj 2013. godini, pod strahovitim pritiskom spolja, država nevoljno i natenane, kao pokušava da tu paklenu medijsku mašinu državnog prisustva u medijima demontira, tako da ne čudi otvoreni skepticizam prema prolitičkoj eliti koji ovaj proces treba da sprovede.
Lik i delo Dragana Đilasa, možda i najbolje ilustruje sav besmisao stanja na medijskom tržištu Srbije, pošto je takvu koncentraciju medijske i političke moći u liku jednog čoveka u Evropi danas praktično nemoguće naći, osim u Italiji, gde je takva vrsta vladanja Silvija Berluskonija ipak došla redosledom u kome je on u politiku ušao kao medijski magnat i milijarder, dok je u Srbiji taj proces išao znatno drugačije.
Pre svega tu je činjenica da se u rukama jednog čoveka nalazi praktično ceo sektor outdoor oglašavanja u državi, ogroman deo javnog sektora i privatnih kompanija svoje oglašavanje plasirao je upravo preko kompanija u formalno manjinskom vlasništvu aktuelnog gradonačelnika Beograda. Dok su sama komunikacija sa najvećim medijima u državnom i privatnom vlasništvu, kao i uslovi oglašavanja, svakako bili pod snažnim uticajem činjenice da iza druge strane u pregovorima stoji drugi najmoćniji čovek u državi.
Koji bi u slučaju da je Boris Tadić dobio samo koju desetinu hiljada glasova više, verovatno danas bio predsednik Vlade Srbije, pa bi analogija sa Silvijom Berluskonijem postala i doslovna. Tu nije kraj sličnostima.
Kada je reč o sportu, ljudi iz najbližeg okruženja Dragana Đilasa godinama su bili uključeni u upravljanje KK i FK Crvena zvezda, u periodu njihovih najvećih finansijskih problema i zaduživanja, a sam gradonačelnik Beograda ujedno je i predsednik Košarkaškog saveza Srbije. Zato je bilo logično da ljudi iz najbližeg okruženja gradonačelnika Beograda, zajedno sa još nekoliko poslovnih partnera iz privatnog sektora, pokrenu privatni set kanala TV Arena sport, koji je trebao da zameni SOS Kanal na medijskom tržištu Srbije i pokrije taj veoma važan segment medijskog tržišta i novac medijskih prihoda od sporta usmeri tamo gde treba.
Ipak, taj plan se sapleo na jednoj drugoj strani, pošto je SBB, koji je vlasnik Sport Kluba, ali i ujedno pokriva ogroman deo tržišta kablovske televizije u Srbiji, jednostavno odbio da u svoju ponudu uključi Arena sport, tako da su milioni evra uloženi u prenose Lige šampiona, najskupljih sportskih programa koji se mogu kupiti na tržištu, ostali da se emituju na kanalu kojipreko 80 posto stanovništva uopšte i ne može da gleda.
Taj očigledni slom ovog privatnog projekta, na nečuven način prebačen je na leđa države, tako da je u potpuno neverovatnom procesu, TV Arena sport otkupljena od Telekoma Srbija za cenu od preko 8 miliona evra, i to u završnoj fazi primene medijske strategije u kojoj država, kao, izlazi iz vlasništva u medijima. Tako se i danas, ovoga puta milionima evra državnog novca, finansira TV Arena sport, koja ima gledanost na nivou nekoliko stotina hiljada gledalaca nedeljno, ali zato plaća sportske programe koje ni RTS sa svojim milionima gledalaca, ne može da otplati kroz prihode od marketinga.
Ipak, ovaj projekat očigledno ima neku drugu svrhu, osim što je jasno da ima za cilj prelivanje miliona evra državnog novca u džepove privatnih vlasnika agencija koje se bave prodajom stranih sportskih prenosa. To je pre svega ućutkivanje SOS Kanala, medija koji beskompromisno godinama, bez cenzure, govori protiv Miroslava Miškovića i njegovog pogubnog uticaja u sportu, kao i o sprezi gradske vlasti u Beogradu i Miroslava Miškovića oko projekta Delta Planet na Autokomandi, na štetu stadiona Partizana i Crvene zvezde.
Ovaj medij očigledno nije bilo moguće ugasiti mahinacijama RATEL-a i dodelom frekvencije na kojoj i danas može da se gleda drugi kanal Rumunske državne televizije, pa se sada očigledno pribegava modelu ekonomskog uništavanja kroz nelojalnu konkurenciju finansiranu državnim novcem. Uzalud, pošto SOS Kanal i dalje urejtinzima gledanosti AGB Nilsena stoji 30 do 70 posto bolje od bilo kog kanala TV Arena sport, dok se čak i Dragan Đilas u nedavnom gostovanju na SOS Kanalu kod Vladana Tegeltije praktično pohvalio da nijedan klijent njegove kompanije nema svoje oglase na SOS kanalu, ali ih i te kako ima na TV Arena sport.
Pored tih oglasa, i dan danas na državnom projektu TV Arena sport naveliko se oglašavaju kompanije u vlasništvu Miroslava Miškovića, dok Zekstra grupa koja je u polugodišnjoj blokadi računa od nekoliko desetina miliona evra, i čije stotine radnika štrajkuju zbog višemesečnog neplaćanja zarada, odnekud ima para za TV Arena sport, i prosto ne silazi iz najskupljih reklamnih blokova, i tako apsurdi idu u unedogled.
Bilo bi lepo da je ovaj primer usamljen, i da je Dragan Đilas jedini problem, ali nažalost nije tako. Ovaj sistem toliko je primamljiv, da se stiče utisak da većini ljudi iz aktuelne vlasti baš i ne pada na pamet da se taj model napusti, već se sve svodi na to ko će biti Đilas nakon Đilasa, odnosno ko će tu uhodanu mašineriju naslediti i nastaviti da je usavršava i od nje generiše stotine miliona evra.
Zato i ne čudi stravični pritisak spolja, kojim se želi zasigurati da će ta mašinerija nelojalne državne medijske konkurencije biti demontirana, umesto da samo promeni vlasnika. Tim pre što je i nakon smene vlasti, i postavljanja novog menadžmenta u Telekomu Srbija, uredno nastavljeno sa projektom TV Arena sport, što posebno kod određenog broja stranih diplomata uključenih u profilisanje medijskih zakona u Srbiji, izaziva sumnju u ozbiljnost aktuelne vlasti da stvarno izađe iz vlasništva u medijima.
Slično je i sa nelojalnom konkurencijom u oblasti novinskih agencija, dnevne i sportske štampe, kao i nekim idejama iznetim u javnoj raspravi da umesto jednog javnog servisa, dođe do rešenja u kome će „javni servisi biti formirani gde god za to postoje preduslovi“, tako da bi umesto jednog, Srbija mogla dobiti šezdeset i šest javnih servisa u praktično svakom malo većem gradu u Srbiji, u kojima će se jako lepo trošiti, i jako malo prihodovati, naravno sve o trošku građana Srbije. Upravo zato, Berluskoni model upravljanja medjima jako je primamljiv, tako da ne čudi izjava Ivice Dačića da sa primenom novih medijskih zakona ne treba žuriti.
Ipak, vredi podsetiti da je porazno stanje Srbije danas, činjenica da je praktično na kolenima i da izgleda kao bolesnik u poslednjoj fazi metastaze raka, umnogome posledica efikasnosti modela medijskog zataškavanja neprijatnih istina, koji je u mandatu prethodne Vlade doveden do savršenstva. Hoće li ga ova Vlada naslediti i usavršiti, ili će ga pod pritiskom spolja zaista demontirati, videćemo, ali se stiče utisak da će politička elita mnogo lakše priznati nezavisno Kosovo, nego što će stvarno biti spremna da se odrekne svog čeličnog zagrljaja nad medijima u Srbiji.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.