Vesti

25. 03. 2013.

Autor: Ružica Kantar Izvor: Alo!

Od mog Siniše je ostala samo prašina!

„Život mog brata, Siniše Medić (33) prekinut je 23. aprila, u 2.06 minuta posle ponoći, kada je bomba NATO alijanse pogodila prostoriju RTS-a u kojoj se nalazio na radnom zadatku. Ni Sinišin leš ni odeća koju je nosio tog dana, pa čak ni deo mesa ili kosti, nikada nisu pronađeni. Pretvorili su se u čestice, kao i delovi zgrade televizije. Ja mesecima posle toga nisam mogao tu da uđem.

 

Ni sada ne radim u Abardarevoj, već u studiju u Košutnjaku. Nakon nesreće dolazio sam u RTS, ali uvek kad kročim, osetim nemir. Tu su njihove duše...”, priča na četrnaestogodišnjicu napada na tadašnju SR Jugoslaviju Miroslav Medić (48), koji je mesec dana kasnije u bombardovanju RTS-a izgubio brata. Tog tragičnog dana još 15 porodica naših kolega zavijeno je u crno!

Od 1989. godine sam radio u RTS-u na poziciji majstor slike. Ja sam bio taj koji je godinu - dve pre bombardovanja, doveo Sinišu da radi u RTS-u kao dizajner programa. Kobnog dana radio sam prepodnevnu smenu.

Kako ste saznali da je RTS bombardovan?

Došao sam sa posla i želeći da se odmorim, pustio sam utakmicu. Bio je Kup Evrope. Lacio je igrao. U jednom trenutku nestalo je slike. Mrak. Prebacio sam na drugi kanal RTS-a. Tamo isto... Nema signala. Odmah mi je bilo jasno o čemu se radi. Odjurio sam tamo. Supruga, u trećem mesecu trudnoće je ostala sa ćerkom Milicom, koja je tada imala dve godine. Dok sam vozio do tamo, nadao sam se da su gađali toranj. Mogao je da bude toranj. Da je NATO hteo samo da prekine emitovanje, gađali bi kulu. Isto bi se prekinuo signal, samo ne bi bilo stradalih...

Šta ste videli kada ste došli tamo?

Bilo je puno ljudi. Dim, garež, miris paljevine... Odmah sam rekao: „Ako su bili na radnom mestu, niko nije preživeo“. Video sam kako Hitna pomoć razvozi kolege koje su te večeri dežurale sa mojim bratom. Glave, ruke i noge su im bile u zavojima... Video sam strašan prizor ljudi koji vise na ruševinama. Tog dana u zgradi je bilo oko 100150 ljudi. Mnogi su bili povređeni... Kolega inženjer koji je bio u video režiji gde se urušio samo zadnji zid, pričao mi je da kada je pala bomba, praktično nisu ni čuli eksploziju. Oko njih je sve počelo da se ruši i urušava. Od mraka i dima nisu znali ni gde se nalaze ni šta se desilo. Počeli su da se dozivaju... Nekako su došli do tog srušenog dela i kroz rupu koja je zjapila, videli su crkvu Svetog Marka i Tašmajdan. Spuštali su se niz ruševine. Kažu da je kamen još bio vreo i da je tinjao pod nogama.

U kom trenutku ste postali svesni da je vaš brat mrtav?

Pa čim sam došao video sam da je bombardovan deo zgrade gde baš on radi... Međutim, nadali smo se. Izneli su šest tela. Moj brat nije bio među njima. Pronela se priča da se neko javio mobilnim iz podruma i da je nekolicina njih tamo zarobljena... Postojala je i mogućnost da se neko nalazi u blokiranoj kafeteriji kod studija tri, koji je bio potpuno neoštećen. Međutim, ubrzo smo shvatili da od toga nema ništa. Ipak, nastavili smo da se nadamo. Sinišinoj devojci je tog dana bio rođendan, pa smo mislili da je možda izašao na kratko da se vidi sa njom. Kada su u blizini Palilulske pijace našli njegova kola, sve nam je bilo jasno.

Kada je Siniša konačno proglašen mrtvim?

Danima smo stajali ispred ruševina u Abardarevoj, čekajući da nađu njegovo telo od kojeg nije bilo traga. Nekoliko meseci kasnije u roditeljsku kuću su došli forenzičari da sa odela uzmu dlake kako bi utvrdili da li se njegov DNK poklapa sa parčićima mesa i kostiju koje su našli u ruševinama. Nijedan se nije podudario. Od Siniše je ostala samo prašina. Sve i da je bilo nekih ostataka, ne čudi me što nisu nađeni. Videli smo kako je taj bager kupio šut... Inače, druge porodice su sahranjivale patike, majice, pantalone svojih najmilijih... Supruga jednog poginulog radnika nam je rekla: „Kada mi sledeći put nešto pokažu, ja ću da kažem da je njegovo da bi ga proglasili mrtvim da mogu da sahranim”. Moji i Sinišini roditelji to nisu želeli. Iako ništa nije nađeno, šest meseci kasnije Siniša je proglašen mrtvim.

Da li su zaposleni znali da će RTS biti meta?

U početku nismo verovali. Međutim, nakon bombardovanja Generalštaba i Saveznog MUP-a, a naročito nakon bombardovanja Pinka i CK-a shvatili smo da je vrag odneo šalu... Posle gađanja voza u Grdeličkoj klisuri, bili smo ozbiljno uplašeni! Naročito noću nas je bilo strah. No, dobili smo rešenje da moramo da dolazimo na posao i da za vreme smena ne smemo da napuštamo zgradu. Nama, tehničarima, smene su bile od sedam časova ujutru do 19 i od 19 do sedam izjutra. Što je opasnost bila veća, RTS je sve više izazivao. Nekoliko dana pre granatiranja krenuo je u kampanju „branjenja televizije”. Tada je napravljen onaj čuveni krug ljudi oko televizije, a, potom se, Tatjana Lenard gledacioma obratila čuvenim rečima: „U našim redakcijama, montažama, studijima, na predajnicima provodimo dane i noći... Neka Klark puca – mi ga čekamo”, rekla je. Upravo ja sam snimao taj prilog. Sećam se, dok je to izgovarala, da smo se svi u studiju gledali. Znali smo da kada pročita prilog ona će, za razliku od nas, sesti u kola i otići kući...

Da li ste verovali da će vas neko obavestiti da se evakuišete?

Naravno. Nisu ljudi sedeli kao lutke tek tako. Verovali smo da će nas evakuisati na vreme. Urednici su nas ubeđivali da smo potpuno sigurni. Nekoliko dana pre bombardovanja RTS-a, negde oko dva sata ujutru, neko je javio da su NATO avioni krenuli na nas. Vest se brzo pročula. Uspaničeni ljudi sišli su u podrum. No, kada je tadašnji direktor informativnog programa Milorad Komrakov video da vesti kasne pet minuta, sišao je u podrum da nas traži. Rekao je: „Šta tražite ovde?! Ko vam je rekao da silazite?! Nije vaše da brinete! Ima ovde ko će da razmišlja o tome...”, zapretio nam je. Posle toga nismo ni pokušavali.

Kada ste poslednji put videli svog brata?

Dan pre bombardovanja. Sedeli smo i pričali. On je uporedo sa RTS-om radio i na Studiju B. Baš tog dana mi je pričao da su u Studiju B ljude i opremu izmestili u hotel „Park” i da će se nadalje odatle emitovati program. Baš smo komentarisali kako je čudno da ovi naši ni ne razmišljaju o tome. I tog 23. aprila smo se čuli više puta. Poslednji put smo se čuli oko pola sata posle ponoći.

Zbog čega mislite da su čelni ljudi RTS-a znali da će ta zgrada biti bombardovana?

Kada je počeo rat, postojala je naredba da se televizija iseli. Vojna jedinica je otišla na Kosmaj sa zadatkom da napravi studio. Međutim, prijatelj Vlastimir Banković, čija je ćerka takođe stradala u bombardovanju RTS-a, pričao mi je da tamo ništa nije urađeno. Jedinica je samo sedela i čekala, ne znam ni ja šta... Indikativno je i da je general Vojvodić tog dana avionom iz Podgorice hitno došao kako bi ćerku, zaposlenu u RTS-u, izvukao iz zgrade. Naknadno smo čuli i da je snimatelj Tatjane Lenard koja je bila u Budimpešti javio da će televizija biti bombardovana.

Ko je kriv zbog toga što se desilo?

Naravno NATO, ali i cela naša država i svi rukovodioci RTS-a, koji su s vremena na vreme dolazili na RTS, ali nikada posle 15, 16 sati. Ni novinari zvezde se nisu zadržavali. Mi, izvršioci sa minimalnim platama, koji jedva sastavljamo kraj sa krajem, bili smo glineni golubovi. Krivo je naše Ministarstvo odbrane i informisanja i svi oni koji su trebali da zaštite radnike koji su samo radili svoj posao. Sve su to neljudi koji su žrtvovali naše najmilije ne trepnuvši. Direktor Milanović je igrao na svadbi svoga sina, osam dana kasnije, dok su porodice još uvek tražile leševe svojih najbližih.

 

Tragedije se nizale i posle napada!

 

Kakva je sudbina porodica ostalih poginulih radnika?

Zanimljivo je da svih 16 porodica, nose i druge velike tragedije sa sobom. Jedna od njih je sada potpuno nestala. Svi su umrli. Majka jednog radnika izgubila je nedugo potom muža. U drugoj porodici, jedna ćerka je poginula kada je udario tramvaj, a druga je obolela od leukemije. Ima i jedna majka koja je izgubila petoro dece. Blizance su od bolesti umrli kao mali, ćerka sa 12-13 godina, a sin u bombardovanju RTS-a. Ta ista žena je i supruga sahranila... Moja supruga Nada pak je imala pobačaj tokom bombardovanja, a onda potom i dobila karcinom dojke. Neverovatna koincidencija...

 

Pamtićemo vas!

 

U napadu NATO-a na RTS poginuli su: Jelica Munitlak (27), šminker, Ksenija Banković (27), videomikser, Darko S toimenovski (25), tehničar razmeni, Nebojša Stojanović (26), tehničar masteru, Dragorad Dragojević (27), radnik obezbeđenja, Dragan Tasić (29), električar, Aleksandar Deletić (30), kamerman, Slaviša Stevanović (32), tehničar, Siniša Medić (32), dizajner programa, Ivan Stukalo (33), tehničar, Dejan Marković (39), radnik obezbeđenja, Milan Joksimović (47), radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović (50), tehničar u masteru, Milovan Janković (59), precizni mehaničar, Tomislav Mitrović (61), režiser programa i Slobodan Jontić (54), monter.

Bio je pun života, a onda je otišao na posao!

 

Kako pamtite brata?

Kao dobrog dečka. Bio je omiljen u društvu. Sportista... Na moju svadbu je doveo trubače. Kada sam mu rekao da ću postati tata, nije bilo srećnije osobe od njega. Ćerku Milicu je obožavao. Nikada se nije pojavljivao, a da nešto ne donese. Moja Nada, koja je sa njim i roditeljima bila poslednjeg dana njegovog života mi je pričala da je bio izuzetno veseo. Na televiziji je bio koncert nekog stranog benda. On je toliko jako pustio muziku i uzeo Milicu da đuska sa njom da se supruga uplašila da neće čuti sirene. A on kaže: „Ma, šta se sekiraš. Vidiš koliko je meni i Milici lepo”. Pričao je kako ćemo on i ja ponovo početi da igramo fudbal. Bio je pun života, a onda je otišao na posao...