Vesti
22. 03. 2013.
Informisanje ili uniformisanje
Nema meda u medijima. Javna rasprava o Nacrtu zakona o javnom informisanju, posle preliminarnih polemičkih debata u Novom Pazaru, skandaloznog prekida u Nišu, negativnih reakcija iz Kragujevca i različitih konotacija u Novom Sadu i Beogradu, iz dana u dan, pretvara se sve više u populistički intonirane mitinge i mučnu politizaciju.
Evropa, opet, u novom špilu, meša stare karte i nameće standarde. Po uzoru na nedorečene, pa čak i kontradiktorne ili isključive reforme u zdravstvu i obrazovanju, ovoga puta direktno iz kancelarije OEBS, žongliraju četvrti put u poslednjih trinaest godina, pokušavajući da se bar pred licem naše javnosti adekvatno nametne, a onda usvoji i implementira euro-medijsko zakonodavstvo.
U dosuđenom vremenu, kad dominira transakciona politika, po čijoj agendi, svaki (pro)tok ideja ide od jačeg ka slabijem, iako ne postoji unificirani model Starog kontinenta, ponuđena forma Nacrta, strukturno i funkcionalno, ne krije ambicije da sadašnje hermafroditno stanje, transformiše u prihvatljiv model.
Uprkos pristalica alibija i populizma, nespremnih da se uhvate u koštac s aktuelnim rizicima, u raspravama preovlađuje oficijelni imperativ povlačenja države iz medija u cilju slobode koja je na našoj medijskoj sferi tradicionalno sklona slobodnom padu.
Najnovija rasprava ima elemenata nemoguće misije. U situaciji kad su granice između politike i estrade gotovo izbrisane, očekuje se da novi zakon predvidi dovoljno stabilan izvor finansiranja, ali vlast reciklirana po principu mimikrije negira gravitaciju, te iznova u restriktivnom stilu ograničava medijski populizam i zvanično povlači demarkacionu liniju između državnih i privatnih sredstava javnog informisanja.
Po fizičkom zakonu entropije, umesto da uredi sistem informisanja, a ne obratno, meša se mastilo u vodi, jer je suprotno nemoguće. Međutim, sreća i harmonija nije u prisiljavanju i održavanju nametnutih akata, već u slobodi da se smireno, razložno i objektivno bude ono što jeste. Da se napokon digne rampa i u demokratskom pasažu apriori ozakone večite dileme finansija i vlasništva. Da se urede uslovi kontrole informacija i povratnih - feedback odjeka. Zatim, na osnovu teorijskih postavki regulisanja i samoregulisanja održivih sistema, da se promovišu vodiči međunarodno afirmisane prakse i ponude profi usluge za redukciju dežurnih tenzija i svakodnevne neurotičnosti.
Blickrig je isključen. Po inerciji, kažu zvaničnici, u prvim komentarima Nacrta zakona u nagoveštaju, dok se posle prezentacije radno-pravnih kriterijuma, širom otvaraju vrata svakojakih sumnji. Evropski zakonodavci, iz očigledne pozicije pasivnog ofsajda, insistiraju na neskrivenom favorizovanju državnih medija, bez obzira na elementarna pravila zdrave konkurencije i tržišne ekonomije. Kritike i talas čistokrvnog zanovetanja sve su učestaliji i protiv mogućnosti ukidanja regionalnih servisa, što zaglavljenima u provinciji uskraćuje perspektive kontinuirane edukacije i predviđa ambijent u kome će trgovci ponovo da proriču, a proroci ćute.
Na periferiji periferije opet se izjednačavaju stvarnost i fikcija. Po euro diktatu, dekretu i direktivi, nameće se užasavajući osećaj impotencije i uzalud priželjkivane reputacije. U provinciji, to je sudbina informisanja ili usud posla i najava oproštaja vlasti od miševa koji više nisu nužni. Kao tipični otisak ili lična karta razuđene države čija papirna regionalizacija ne nudi nikakve šanse za slobodu medija.
Zato je javno informisanje tabu tema, čak i za uređenija društva, u kojima zajednički otpor prema regionalizaciji javnih servisa, takođe, nije iznenađenje. Bez obzira na mestimično konzervativnu euro-sklerotičnost, našu ekonomsku ograničenost, profesionalnu hendikepiranost, odomaćeni autizam i egzistencijalni ćorsokak u kome se javno informisanje iznova uniformiše.
Takva kvaziautonomija medija neće nikom da prija.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.