Vesti

05. 06. 2024.

Autor: Nenad Radičević Izvor: RTS

Kakav politički uticaj medija je poželjan: Javni medijski servisi između „melonizacije“ i „dePiSizacije“

Bitke oko političkog uticaja na javne servise postale šire se Evropskom unijom, od Nemačke, Italije, Švedske i Grčke do Poljske, Slovačke i Mađarske. Uz to, javni servisi se suočavaju sa mnogo više problema nego što su to politički pritisci. Kako ukazuju analize Rojtersovog instituta za studije novinarstva, njihova publika se u dobrom delu svela na stanovništvo starije od 60 godina, uglavnom obrazovanije i politički raznolikih opredeljenja. Kao rezultat toga, JMS u mnogim zemljama ne uspevaju da ostvare propisanu ambiciju da budu univerzalni servisi vesti. Naročito to ne uspevaju u onlajn sredini, rizikujući da postanu irelevantni.

Kada je 25. aprila ove godine Đorđa Meloni došla na državno obeležavanje Dana oslobođenja (od fašizma), malo ko je pomislio da će nakon toga uslediti nešto više od već viđenog podsećanja medija da je italijanska premijerka pre šest godina, dok je bila u opoziciji, pozivala da se ukine taj praznik kao i Praznik Republike, uspostavljeni nakon Drugog svetskog rata, te da njihovu ulogu preuzme Dan nacionalnog jedinstva i vojnih snaga, kojim se Italijani sećaju pobede u Prvom svetskom ratu.

Međutim, Dan oslobođenja se u javnosti pretvorio u raspravu o slobodi, cenzuri i političkim uticajima na italijanskom javnom medijskom servisu RAI.

Štaviše, sve je eskaliralo do dvadesetčetvoročasovnog štrajka sindikata novinara RAI-ja (UsigRAI), a potom su pale oštre reči štrajkača na račun svih onih novinara i zaposlenih koji nisu želeli da se priključe obustavi rada. U raspravu su se uključili i političari vlasti i opozicije, što je najslikovitije pokazalo da se iza sukoba medijskih radnika zapravo vode političke bitke oko javnog medijskog servisa..

Ove bitke oko političkog uticaja na javne servise ne da nisu karakteristične samo za Italiju, već su postale rasprostranjene širom Evropske unije, od Nemačke, Švedske i Grčke do Poljske, Slovačke i Mađarske. Štaviše, javni servisi se suočavaju sa mnogo više problema nego što su politički uticaji.

Kako ukazuju analize Rojtersovog instituta za studije novinarstva na Univerzitetu Oksford, evropske javne medijske servise (JMS) muče isti problemi. Njihova publika se u dobrom delu svela na stanovništvo starije od 60 godina, uglavnom obrazovanije i politički raznolikih opredeljenja. Kao rezultat toga, JMS u mnogim zemljama ne uspevaju da ostvare propisanu ambiciju da budu univerzalni servisi vesti. Naročito to ne uspevaju u onlajn sredini, rizikujući da postanu irelevantni za većinu publike.

Osim što ne uspevaju da dođu do mlađe publike, već u mnogim zemljama ne dopiru ni do ljudi sa ograničenim formalnim obrazovanjem, kao ni do pristalica tvrde desnice i populističkih stavova.

Kada se na to dodaju i sve češće rasprave o plaćanju televizijske pretplate, alternativnim modelima finansiranja i da li uopšte JMS ima šansu u borbi sa striming platformama i informativnim portalima, olako se čuju stavovi o gašenju JMS ili svođenju njihove funkcije isključivo na informativni program.

Čak i prvi evropski javni servis, koji doduše više nije u EU – Bi-Bi-Si – muku muči sa političkim pritiscima, preispitivanjem modela finansiranja i nezadovoljstvom građana zbog povećanja pretplate.

Politička podela kanala

Italijanski javni radio-televizijski servis je decenijama na meti više ili manje oštrih kritika da je instrument vlasti. U svojoj istoriji beleži i vreme kada je politički uticaj na uređivačku politiku bio i institucionalizovan, pa je tako 1975. bio uveden sistem „lotizacione“ (lottizzazione) kojim su najvažnije političke stranke podelile upravljanje kanalima javne televizije. Tada vladajući demohrišćani su dobili RAI 1, čiji je program imao jak naglasak na katoličke i porodične vrednosti, socijalisti su dobili RAI 2, dok su komunisti dobili nekoliko godina kasnije osnovan RAI 3.

Iako je italijanski parlament 1993. godine ukinuo ovaj sistem, u RAI-ju i danas ima nekoliko svojevrsnih frakcija urednika i novinara suprotstavljenih političkih naklonosti. RAI1 često je shvatan kao neka vrsta plena vlasti, od demohrišćana i Silvija Berluskonija, preko premijera levo orijentisane Demokratske partije, do prve premijerke iz redova krajnje desnice Đorđe Meloni.

Upravo ove okolnosti su i doprinele da Dan oslobođenja Italije od fašizma postane povod za raspravu o političkim uticajima na urednike. Konkretno, RAI je pozvao poznatog italijanskog pisca Antonija Skuratija da održi govor povodom Dana oslobođenja, ali je taj poziv u poslednjem trenutku povučen. Voditeljka emisije, međutim, nije htela da prihvati otkazivanje Skuratijevog gostovanja, pa je u emisiji pročitala njegov govor.

„Sve dok oni koji nam vladaju ne koriste reč antifašizam, spektar fašizma nastaviće da opseda kuću italijanske demokratije“, pisalo je u tom govoru.

To je protumačeno kao jasna kritika premijerke, koju je Skurati inače i ranije nazivao „naslednicom Musolinija“ zbog toga što se ona i njena partija „Braća Italije“ nikad nisu distancirali od političkih korena ove stranke, nastale iz pokreta koji su osnovali neofašisti i Musolinijeve pristalice posle Drugog svetskog rata.

Vladi nenaklonjena štampa je optužila premijerku i RAI za cenzuru, što su oni negirali. Rukovodstvo javnog servisa istaklo je da oni imaju nezavisnost da biraju koji program žele da emituju, a da je ugovor raskinut iz finansijskih razloga. Meloni je na svom nalogu na Fejsbuku objavila Skuratijev govor, ali nije propustila priliku da kritikuje istraživačko izveštavanje RAI-ja koje se tiče od nje iniciranog sporazuma između Rima i Tirane o izgradnji dva migrantska centra na tlu Albanije.

RAI ili Telemeloni

Sve je eskaliralo do toga da je sindikat koji predstavlja tri četvrtine od oko 2000 novinara RAI-ja organizovao 5. maja jednodnevni štrajk, optuživši upravu da je cenzurisala govor pisca.

„Štrajkujemo kako bi odbranili autonomiju i nezavisnost servisa javne radio-televizije suočene sa stalnom kontrolom informativnog prostora od strane dela politike“, saopštio je sindikat UsigRAI, koji je dve nedelje ranije takođe štrajkovao zbog smanjenja budžeta kompanije, uključujući zamrzavanje zapošljavanja, ukidanje radnih mesta otpuštanjem i reorganizacijom koja, tvrde oni, ima za cilj „da se RAI svede na vladin megafon“.

Predsednik Nacionalne federacije novinara Italije Vitorio di Trapani je upozorio na „rizik od pomaka u mađarskom stilu koji bi smanjio slobodu štampe i slobodu izražavanja“, a solidarnost sa kolegama u štrajku je izrazilo i uredništvo lista „La Republika“, što pak ne čudi budući da je ovaj list naklonjen levici i jedan je od najčvršćih kritičara politike Đorđe Meloni.

Ali, podele su nastale i među novinarima RAI-ja, budući da deo njih nije želeo da štrajkuje podržavši stav uprave da „nema nikakve cenzure ili gušenja informacija“, već da novinari štrajkuju iz „ideoloških i političkih razloga“. Ovaj manjinski deo zaposlenih okupljen u sindikatu UniRAI pozvao je svojih 350 članova da pokriju smene štrajkača, zbog čega je od svojih kolega u štrajku bio meta žestokih verbalnih napada i optužbi da je „trojanski konj“.

Na to je reagovao nekadašnji predsednik Evropskog parlamenta a sada zamenik premijera Italije Antonio Tajani, izrazivši „svoju solidarnost za novinarima RAI-ja koji primaju uvrede i pretnje jer ne učestvuju u štrajku koji promoviše UsigRAI“. „Kao bivši novinar RAI-ja posramljen sam pojedinim stavovima kojima se krši ustav“, napisao je na društvenim mrežama Tajani, koji je nakon smrti Berluskonija preuzeo rukovođenje strankom „Napred, Italijo“.

Ali u Italiji javni servis nema više toliki uticaj kao ranije, naročito među publikom mlađe i srednje generacije, koje su bile dominantne ciljne grupe drugog i trećeg kanala. Ova publika se uveliko okrenula od televizije ka portalima, onlajn izdanjima štampe i podkastima. Iako portal RAI-ja spada u italijanske sajtove sa širokim dometom, analiza Rojtersovog instituta ukazuje da ga bar jednom nedeljno poseti 12 odsto publike, a bar tri puta nedeljno tek pet odsto ljudi.

S druge strane, ta statistika je drugačija kada su u pitanju TV kanali RAI-ja, jer njih bar jednom nedeljno prati 43 odsto publike, a bar tri puta nedeljno 32 odsto. RAI radio stanice bar jednom nedeljno sluša 11 odsto publike, dok tri puta nedeljno samo tri odsto.

Uprkos padu gledanosti kod mlađe publike, očigledno da RAI i dalje dopire do dobrog dela konzervativnije i starije publike pa zbog toga i ne čude pokušaji vladajućih tvrdih konzervativnih stranaka da utiču na uređivačku politiku.

Nakon niza optužbi da se RAI pretvorila u „Telemeloni“, to jest u ličnu televiziju, italijanska premijerka je sopstveni televizijski kanal pre nekoliko dana preimenovala u „Telemeloni“ u očiglednom pokušaju da se ironično osvrne na sve kritike.

Tusk i „depisizacija“ TV Poljske

I dok italijanska premijerka i njeni ministri s vremena na vreme i javno kritikuju RAI, tražeći čak da njeni ministri budu zastupljeniji u okviru aktuelne kampanje za izbore za Evropski parlament, njen poljski kolega Donald Tusk je dolazak na mesto premijera obeležio mnogo oštrijim potezima – slanjem specijalnih policijskih snaga pod „fantomkama“ u prostorije javne nacionalne televizije TVP.

Nakon što je uspeo da spreči da Jaroslav Kačinjski i njegova stranka „Pravo i pravda“, poznata po akronimu PiS, po treći uzastopni put osvoje vlast, Donald Tusk je otvoreno krenuo u „dePiSizaciju“ Poljske, to jest čišćenje poljskog sistema od kadrova politički vernih PiS-u, po principu čistke nakon pada komunizma.

Ova vrsta političkog rešeta započeta je od javnih medija – Poljskog radija, nacionalne novinske agencije PAP i Televizije Poljska (TVP), koja se naročito istakla kao deo PiS-ove medijske mašinerije u kojoj su Tusk i ostali opozicionari portretisani kao „izdajnici“ ili „nemački ljudi“. Verovatno i ne čudi zašto su u decembru 2023. maskirani policajci prvo upali u redakciju TVP, jer upravo je ona u svojim izveštajima stalno puštala stare snimke Tuska kako govori nemački ili kako ćaska sa pojedinim nemačkim zvaničnicima, u želji da ga predstavi kao nekog ko radi za interese Nemačke, a ne Poljske.

Uprkos policiji, parlamentarnoj rezoluciji da se rasformiraju javni medijski servisi i odluci ministra kulture da smeni generalne direktora TVP i Poljskog radija, „depisizacija“ medija nije se završila u roku od nedelju dana kako je, kako tvrde izvori, očekivao premijer Tusk.

Opozicioni poslanici PiS-a su došli u sedište TVP da brane televiziju od „nelegalnih akcija“ Tuskove vlade i novih urednika, dok je glavni kanal TVP 1 prekinuo emitovanje filma i počeo da prenosi program TVP.info, a građane bez uspeha pozivao da se masovno okupe i brane televiziju.

Predsednik Poljske Andžej Duda, koji je blizak PiS-u, saopštio je naciji da je „prvi put od 1989. u slobodnoj Poljskoj došlo do pokušaja da se silom preuzmu mediji javnog sektora“.

„Nikada neću prihvatiti kršenje Ustava. Nažalost, trenutno imamo posla s takvom situacijom“, rekao je Duda, istakavši da vlada sme da reformiše medije, ali da to mora da učini u skladu sa zakonom.

I Nacionalni radiodifuzni savet, koji je imenovan u vreme vlasti PiS-a, saopštio je da su smene bile nelegalne te da je isključivanje televizijskog signala i sajta TVP.info „čin bezakonja i podseća na najgora vremena vojne uprave“.

Duda je pritom stavio veto na zakon o budžetu, kojim je oko 690 miliona evra bilo namenjeno javnim medijskim servisima, što je Tuskov ministar kulture iskoristio da tri dana kasnije formalno okonča postojanje tih medija tako što je proglašena likvidacija zbog manjka novca. Time je formalno prekinut pravni haos u kojem se nekoliko nedelja nije znalo ko je legalni generalni direktor TVP i Poljskog radija, a uređivanje je preuzela nova novinarska ekipa.

Pristrasnost, ali za novu vlast

Međunarodna i Evropska federacija novinara su saopštile da „žale što je poljska vlada donela tako radikalnu odluku“, dodajući pritom „da ne osporavaju potrebu za reformama za uspostavljanje nezavisnosti i pluralizma javnih medija u Poljskoj, ali smatraju da se te reforme moraju sprovesti uz poštovanje prava novinara, bez političkog uplitanja i u kontekstu koji građanima garantuje pristup nezavisnim i pouzdanim informacijama.

„I odbijanje predsednika Dude da potvrdi finansiranje poljskih javnih medija i odluka vlade da ove medije stavi u likvidaciju čine nam se suprotnim javnom interesu“, istakla su ova dva udruženja novinara.

I Međunarodni institut za štampu je saopštio da iznenadna smena u TVP i PAP „rizikuje da stvori alarmantan presedan koji mora hitno da se ispravi novim pravilima kako bi se trajno zaštitila nezavisnost institucija“.

Međutim, za novi zakon o javnim servisima Tusk će morati da obezbedi podršku Dude, što će biti popriličan izazov. Osim toga, uveliko se postavlja i pitanje da li je TVP zapravo opet politički pristrasna. Ali za novu vlast.

To je intenzivirano kada je objavljen promotivni spot sastavljen od video snimaka iz različitih emisija u kojima se niz političara i jedan novinar zahvaljuju što gostuju na javnom medijskom servisu posle nekoliko godina pauze. Ono što je trebalo da bude dokaz „pozitivnih promena“ ispostavilo se kao dokaz da je provladina uređivačka politika i dalje aktuelna, jer svi političari u spotu su deo Tuskove koalicije oko Građanska platforme.

Zbog spota se pobunio i novinar Jacek Nizinkijevic, zbog toga što je njegova izjava iskorišćena za promotivni spot bez njegovog odobrenja, pri čemu je izvučena iz konteksta celog njegovog gostovanja. „Ovaj spot nije trebalo da bude napravljen. Malo je u stilu stare TVP“, rekao je Nizinkijevic, ističući da „javna televizija ne bi trebalo da sebe promoviše korišćenjem izjava političara jedne strane“.

Kritike su stigle i sa drugih strana, pa je Patrik Mihalski, novinar vodećeg poljskog portala „Virtuelna Poljska“, rekao da isti ljudi koji su služili PiS-u i dalje rade tamo. „Sada oni pokušavaju da služe novoj vladi. Pokušavaju da osvoje poene, da se umile, uvuku, jer su tako godinama zarađivali novac“, rekao je Mihalski.

Razlog zašto je borba svake vlasti za ovaj vid uticaja na program TVP poprilično jaka leži u tome da je publika poljskog JMS dominantno starije stanovništvo koje živi van velikih gradova, što je u slučaju Poljske poprilično veliko biračko telo. S druge strane, uticaji na TVP su olakšani time što je pre tri godina manje od osam odsto stanovništva zaista plaćalo pretplatu, tako da ona zavisi od direktne pomoći vlade. Sve to nije umanjilo gledanost TVP, pa je među njenim gledaocima svaki treći Poljak koji gleda televiziju.

Fico hoće da ugasi RTVS

I dok je Helsinška fondacija za ljudska prava u Poljskoj u decembru prošle godine istakla da bi vladino preuzimanje javnih medija „moglo da prekrši standarde Saveta Evrope“, panevropska organizacija sa sedištem u Strazburu se o tome nije oglašavala.

Ali, kada je slovački premijer Robert Fico najavio reformu Radio-Televizije Slovačke (RTVS), po „poljskom principu“ gašenja starog i osnivanja novog javnog servisa pod novim akronimom STVR, reagovao je komesar Saveta Evrope za ljudska prava Majkl O’Flaerti. On je pozvao slovački parlament da „pomno razmotri zabrinutost da elementi zakona mogu da ugroze zaštitne mere za operativnu i uređivačku nezavisnost javnog radiodifuznog servisa“.

Fico već duže vreme redovno kritikuje RTVS, tvrdeći da on „nema veze sa javnim servisom“, dok lideri opozicije tvrde da Ficova vladajuća koalicija namerava da javni servis iskoristi kao „alat za širenje vladine propagande“. Ministarka kulture Martina Šimkovičova tvrdi da je RTVS kriva za „politički aktivizam“, te da je predloženi zakon u skladu sa Evropskim aktom o slobodi medija, koji je u martu odobrio Evropski parlament.

Vlada je u parlament već poslala predlog zakona o restartovanju javnog servisa, čijim će očekivanim usvajanjem u junu biti smenjen direktor RTVS nekoliko godina pre kraja mandata, a novog direktora i rukovodstvo će birati devetočlani savet, koji biraju vlada i parlament. Do sada je taj savet biran u parlamentu prostom većinom.

Nameru slovačkih vlasti osuđuju ne samo opozicija i odlazeća predsednica Slovačke, već i zvaničnici Evropske komisije i novinarska udruženja. Oko 1.200 zaposlenih u RTVS je potpisalo peticiju protiv ovog predloga zakona, a u odbranu RTVS su stali i direktori Češkog radija i Češke televizije, saopštivši da je ovaj zakon „bez sumnje inicijalni korak ka nacionalizaciji javnih medijskih servisa u Slovačkoj i gušenje njihove slobode i objektivnog izveštavanja“.

Češki javni medijski servisi, inače, važe za najnezavisnije u zemljama Višegradske četvorke, a prema Indeksu slobode štampe u svetu za 2023. godinu Češka, ali i Slovačka su među 20 zemalja na svetu najboljih za novinarsku profesiju, čime su pretekle zapadnoevropske zemlje, poput Nemačke i Francuske.

Uspeh Češke se tumači time da je to jedina zemlja Višegradske četvorke u kojoj građani, a ne parlament ili vlada, plaćaju rad javnih servisa. Uprkos tome što su emiteri poštovani kao nezavisni i kvalitetni, upravo model finansiranja je ujedno njihov glavni problem. Manjak novca je posledica toga da iznos RTV pretplate nije menjan od 2008, pa su zbog toga češki javni servisi bili u strahu od gubitka nezavisnosti kada je 2021. premijer Andrej Babiš najavljivao mogućnost da penzionere oslobodi obaveze plaćanja pretplate.

Kako ističu češki novinari, Češku televiziju i Češki radio je spasilo to što je Babiš neočekivano ostao bez vlasti nakon izbora u oktobru 2021. Aktuelni češki premijer Petr Fijala je, pak, progurao zakon kojim će se od 2025. povećati mesečna TV pretplata za jedan evro i iznosiće 6,56 evra, a pretplata za radio za oko 40 evrocenti i iznosiće 2,23 evra.

Bi-Bi-Si između pretplate, reklama i pritisaka

Češki javni servis je 1991. ustrojen po ugledu na britanski javni servis, a danas londonski Bi-Bi-Si ima slične muke kao i „češki Bi-Bi-Si“. Generalni direktor Bi-Bi-Sija Tim Dejvi je došao pod ozbiljan pritisak da „sredi finansijske knjige“ javnog servisa, pa je nedavno izjavio da je otvoren za „progresivniji“ stil finansiranja, otkrivajući da je započet „najveći ikad proces konsultacija“ o budućnosti Bi-Bi-Sija. A predloga je mnogo. Od održanja Bi-Bi-Sija bez reklama, kako je sada, preko modela zasnovanog na reklamama kao što ima komercijalni kanal ITV, do toga da vlada finansira javni servis ili da bude uveden model pretplate kao za „Netfliks“.

A paradoksa li, analize Rojtersovog instituta ukazuju da se britanski JMS u odnosu na, primera radi, nemački ili češki, znatno bolje snašao u novim vremenima u kojima je publika krenula da emigrira na digitalne platforme, dok nova publika uopšte ne dolazi na oflajn izvore informisanja poput televizije.

 „Bi-Bi-Si je jedini JMS čiji je domet vesti kombinovan na više platformi znatno veći od oflajn (radio-televizijskog) dosega (78 odsto naspram 68 odsto). U svim drugim slučajevima, bilo kakva ponuda onlajn vesti postiže veoma malo dodatnog dometa jer uglavnom dosežu do iste publike kao program emitovan na radiju i televiziju“, ističe se u analizi Rojtersovog instituta i dodaje se da većina evropskih JMS na onlajn platformi dosežu do samo dva do pet odsto dodatne publike.

Pod obrazloženjem da postoji zabrinutost da li je aktuelni model finansiranja održiv u eri striminga, britanska ministarka kulture Lusi Frejzer je imenovala devetočlanu komisiju da odgovori da li je pretplata „odgovarajuća za budućnost“, odnosno da prouči alternativne modele kako bi Bi-Bi-Si mogao da poveća prihode iz svog komercijalnog dela.

Poznavaoci prilika su odmah uočili da je jedan od članova komisije nekadašnji direktor Kanala 5 Dejvid Elstin, koji je veliki zagovornik ukidanja pretplate i uspostavljanja drugačijeg modela finansiranja. On je svojevremeno pozivao da se produkcija Bi-Bi-Sija izdvoji iz javnog servisa, uključujući i informativni program, te da se taj deo finansira kroz oporezivanje, dok bi, prema njegovim predlozima, dramski i zabavni programi bili u komercijalnom delu, finansiranom kroz pretplatu. Prema mišljenju Elstina, ovakva reforma bi omogućila Bi-Bi-Siju kreativniju slobodu i dozvolila mu da se bolje takmiči sa striming gigantima kao što su „Netfliks“ i „Amazon“.

Ova rasprava dolazi u trenutku kada je godišnja pretplata povećana za 10,50 funti, na ukupno 169,50 funti, što je manje nego što je Bi-Bi-Si očekivao. Sve to će stvoriti rupu u finansiranju od 90 miliona funti.

Prema Bi-Bi-Sijevom godišnjem izveštaju iz 2023. godine, ovaj javni servis se većinski finansira od pretplate (3,74 milijardi funti), a potom slede komercijalni prihodi, prevashodno kroz iznajmljivanje studija i opreme (2,1 milijarda).

Direktor ARD-a plaćeniji od kancelara

I u Nemačkoj je pala odluka da se od 2025. RTV pretplata mesečno poveća za 58 evrocenti, te da svako domaćinstvo mesečno plaća pretplatu od 18,94 evra. Kako se očekuje, to će godišnje donositi 10,4 milijarde evra za ceo sistem nemačkog javnog medijskog servisa (ARD), koji čini 17 televizijskih kanala, 64 radio-stanica i kanala na društvenim mrežama.

Iako je ARD najbogatiji javni medijski servis na svetu, rukovodstvo je saopštilo da će ovo povećanje doneti „velike izazove“ jer novac neće pokriti finansiranje budućih projekata, pa će ograničiti dalji razvoj onlajn servisa koji targetiraju tinejdžere i mlade ljude.

Pitanje pretplate je bilo najaktuelnije prošle decenije jer je tada promenjen sistem, pa obavezu plaćanja ima svako domaćinstvo bez obzira da li ima radio ili TV aparat. Tada se na hiljade ljudi pravno borilo da ne plaća pretplatu, pa je 2016. godine Ziglinde Baumert (46) ostala upamćena kao prva osoba u Nemačkoj koja je zbog neplaćene pretplate završila u zatvoru. Ova žiteljka pokrajine Tiringije provela je 61 dan u zatvoru jer od 2013. nije plaćala pretplatu, a pritom nije želela da sarađuje sa sudskim izvršiteljom i dvojicom policajaca, koji su pokušali da izvrše prinudnu naplatu dugovanja.

Kako je tada rekla za dnevni list „Velt“, oni su je odveli u zatvor jer nije želela da potpiše izjavu o tome šta je sve njena imovina. „Sa mojim potpisom ja bih potvrdila legalnost tog obaveznog nameta. Ja ne želim to da uradim“, rekla je ona.

U zatvoru bi verovatno provela maksimalnih šest meseci da „Velt“ nije objavio priču o njoj, posle čega je regionalni javni servis MDR povukao prethodno podnet zahtev za prinudnom naplatom. To, pak, nije bila pobeda neplatiša, jer je dve godine kasnije Savezni ustavni sud doneo odluku da je naplata pretplate u skladu sa nemačkim ustavom.

Ali to nije smanjilo raspravu o tome gde ide novac od pretplate, naročito kada je objavljeno koliko zarađuju direktori TV kanala javnog servisa, kao i generalni direktor celog sistema ARD.

Pa se tako videlo da je u 2022. Tom Burov, direktor VDR, tada v.d. direktora celog ARD-a, imao ukupna godišnja bruto primanja od 433.200 evra, u šta su uključeni i dodaci poput službenog automobila i 3.700 evra za reprezentaciju. To znači da u neto iznosu njegova mesečna primanja iznose oko 18.000 evra. Kada je upitan da li je u redu što ima platu veću od kancelara, čija su godišnja bruto primanja oko 360.000 evra, Burov je odgovorio da ne vidi u tome problem jer on predvodi ogroman sistem sa oko 25.000 zaposlenih.

Ali, i ostali direktori imaju pozamašna bruto primanja, pa tako direktor SVR-a, koji je potom preuzeo i kormilo ARD-a, ima godišnje oko 393.000 evra, direktor NDR-a oko 367.000, direktorka BR-a 345.000, a direktorka MDR-a 308.000. Ove sume su i veće jer ARD ne saopštava koliko njeni direktori dobijaju za učešće u nadzornim odborima podružnica medijskog sistema.

Borba protiv političkih uticaja

Pre dve godine, veliki skandal je potresao RBB, regionalni servis za Berlin i Brandenburg. Prvi put u istoriji javnog servisa neka generalna direktorka bila je prinuđena na ostavku jer je otkriveno sporno dodeljivanje ugovora pojedinim firmama, velika trošenja na večere u privatnim aranžmanima, kao i to da je na bruto godišnju platu od 303.000 evra dobila bonus od 20.000 evra, dok je RBB za nju iznajmio i službeni automobil vredan 145.000 evra.

Da rasprava o trošenju para i nezavisnosti javnog servisa bude zamršenija, prošle godine na čelo RBB-a je došla Ulrike Demer, koja je novinarka ali je poslednjih pet godina vlasti Angele Merkel bila zamenica glavnog vladinog portparola. Iako ona ima platu od oko 230.000 evra, što je manje od njene prethodnice, pojedini komentatori su istakli političke uticaje za ovakvo nameštenje.

A da nemački javni servisi nisu pošteđeni političkih uticaja svedoči i događaj iz 2010. kada nije produžen ugovor glavnom uredniku ZDF-a Nikolausu Brenderu, iako je to zahtevao generalni direktor ZDF-a Markus Šehter. Višestruko nagrađivani novinar, koji je 10 godina uređivao ZDF, smenjen je na insistiranje administrativnog odbora i to na insistiranje jednog člana tog odbora – premijera pokrajine Hesen Rolanda Koha, funkcionera CDU. Odbor je imao 14 članova od kojih je devet bilo postavljeno na predlog CDU-a ili je blisko ovoj stranci.

Zbog ovog slučaja, nakon četiri godine je Ustavni sud Nemačke doneo odluku da deo statuta ZDF-a zaista krši ustavom zagarantovanu slobodu medija, naloživši da u administrativnim odborima javnih servisa broj članova stranaka ili strankama bliskih osoba mora da bude manji od trećine ukupnog broja, kako bi se ovim medijima obezbedila sloboda od političkih uticaja na uređivačke odluke.

Uprkos tome, politički uticaji se vide i danas i to, pre svega, u izveštavanju o saveznoj vladi. Pa su tako prvi i drugi kanal očigledno naklonjeni Zelenima, što se naročito videlo prošle godine kada je ministar ekonomije Robert Habek predlagao sporni Zakon o grejanju koji je trebalo da preko noći zabrani grejanje na gas i lož-ulje. Tada je bilo uočljivo da nijedan od glavnih kanala javnog servisa nije analizirao koliko će to da košta građane, dok je praktično jedini koji je o tome opsežno izveštavao i analizirao bio regionalni javni servis u Bavarskoj.

Jedino je na BR-u moglo da se vidi da će trošak porodica za uvođenje toplotnih pumpi biti i veći od 100.000 evra. Malo je reći da je to radovalo premijera Markusa Zedera, koji je žestoki kritičar Zelenih, a njegova stranka je na saveznom nivou u opoziciji. Drugim rečima, pravo da saznaju kompletnu informaciju građani Nemačke su imali očigledno samo zato što su politički interesi savezne i pojedinih pokrajinskih vlada suprotstavljeni.

Zbog toga sve više stručnjaka za medije i nevladinih instituta i u Nemačkoj poziva na opsežnu reformu celog sistema. A stručnjaci Rojtersovog instituta ističu da je internet ključ budućnosti JMS, „a da je trenutno onlajn pružanje vesti iz JMS daleko ispod ambicije da budu skoro univerzalni servis vesti“, te da to oslikava „izazove našeg sve više digitalizovanog sveta, pod dominacijom platformi medijske sredine“. Ukoliko ne savladaju ove izazove, kako kažu, javni medijski servisi rizikuju „pad (uticaja) i na kraju irelevantnost“.