Vesti

24. 11. 2023.

Autor: Slavica Đukić Izvor: jedinstvo.rs

Stvaralaštvo kao deo kolektivne i pojedinačne odbrane

SA ĐORĐEM JEVTIĆEM, NOVINAROM I PUBLICISTOM O KNjIZI „KOSOVSKI FENOMENI“ I OPSTAJANjU NA KIM

Plaši me najviše to što se stanje nikako ne menja nabolje, naprotiv, sve je gore i neizvesnije. Razočarava me posebno što je u poslednje vreme trend srpskog napuštanja prostora Kosova i Metohije sve veći, kaže Jevtić.

Nedavno se iz štampe pojavila knjiga Đorđa Jevtića „Kosovski fonomeni“, najstarijeg i najistaknutijeg novinara na Kosovu i Metohiji. Neumorni izveštač i književni stvaralac Đorđe Jevtić je dobitnik Nagrade za životno delo UNS-a, Godišnje nagrade Društva književnika Kosova i Metohije „Grigorije Božović“ i brojnih drugih priznanja za novinarstvo, publicistiku i književnost.

Najnovija Jevtićeva knjiga sadrži svojevrstan presek književnog, likovnog i kulturnog stvaralaštva na Kosovu i Metohiji od njihove pojave u srednjem veku do danas, sa posebnim naglaskom tog stvralaštva u drugoj polovini 20. i prve dve decenije 21. veka. Autor je naročit akcenat dao na obnovi tog stvaralaštva i spajanjem pokidanih niti posle 1999. godine kada je na Kosovu i Metohiji ostao minoran broj pesnika, pisaca i drugih stvaralaca ali koji su dali dragocen doprinos tom stvaralaštvu.

U knjizi „Kosovski fenomeni“, u prva dva poglavlja, predstavljeno je deset književnika i isto toliko likovnih umetnika, čija životna biografija i stvaralaštvo čine svojevrsni fenomen. Predstavljeno je i pet reprezentativnih ustanova kulture koje su ostale i posle dramatične 1999. godine, ili su se u međuvremenu vratile u Gračanicu i nastavile sa radom.

Recenzent knjige, prof. dr Sunčica Denić ističe -Knjiga „Kosovski fenomeni“ Đorđa Jevtića, kao nacionalno blago, napisana je rukom i životom autora koji je aktivni svedok rečenog i napisanog, naročito od 1999. godine do danas.
I drugi recenzent, književni kritičar Aleksandar Laković ocenio je da je Jevtićeva najnovija knjiga izuzetno značajna. „U književnosti, dobre knjige se dele na potrebne i na neophodne. Ova je neophodna. Ona je katalog kulture na Kosovu i Metohiji“, naveo je Laković.

Obazrivost i strah su konstanta
-Ovom knjigom želeo sam da zabeležim, otrgnem od zaborava i rušilaštva i makar ovlašno predstavim stvaralaštvo Srba na Kosovu i Metohiji, sa ciljem da posebno mladi ljudi, ali i šira javnost saznaju najosnovnije činjenice o tome. To stvaralaštvo jeste svojevrsni fenomen, kao što je i sam život i ostanak na Kosovu i Metohiji fenomen sam po sebi, izjavio je u razgovoru za „Jedinstvo“ Đorđe Jevtić.

Ovo je deveta po redu knjiga Đorđa Jevtića. Njeni izdavači su Arhiv Kosova i Metohije i Dom kulture Gračanica. Kao neposredni svedok i hroničar, u prvih pet publicističkih knjiga hronološki i analitički je predstavio sve političke i dramatične događaje na Kosovu i Metohiji u poslednjih pet decenija.

U sledeće četiri („Vidovdan i Vidovdansko pesničko pričešće“, „Kosovo u delima srpskih autora“, „Svedočenja i tumačenja“ i „Kosovski fenomeni“) predstavljeno je književno, kulturno i sveukupno stvaralaštvo nastalo na tom prostoru u poslednjih pola veka, uz njegovu predistoriju.

O tome koji su i kakvi to društveni, socijalni, psihološki fenomeni stvarali to bogatstvo, Jevtić nam je rekao:

– Valja najpre podsetiti na ono dramatično leto 1999, kada je samo za dva-tri meseca sa Kosova i Metohije nevoljno otišlo oko 250 hiljada ljudi, oko dve trećine srpskog stanovništva, i sa njim celokupna srpska intelektualna i obrazovna supstanca. Oni koji su ostali, uglavnom u selima kompaktnijih srpskih sredina, njih nešto više od sto hiljada, bili su živi primer života u okupaciji, getu, fizičkoj, informativnoj, obrazovnoj i kulturnoj blokadi.

U moru neprijateljskog okruženja i u potpunoj izolaciji koja traje bezmalo dve i po decenije. Koliko, na primer, zna Srbija, koliko zna Evropa da mnoga srpska sela, malo malo pa nemaju struje, nemaju vode, da nemaju autobuski ili bilo kakav drugi prevoz, nemaju pijace, nemaju gradove sa fakultetima, fabrikama, veletrgovinom i svim drugim što grad čini gradom. I danas, iz straha od napada, Srbi ne idu peške od jednog do drugo sela, da obiđu prijatelje, da budu na narodnim saborima gde se stariji sretnu sa svojim prijateljima i poznanicima a mladi imaju razne zabave.

Nestalo je sve to iz obazrivosti da se sačuva glava. Ko bi to danas izdržao i želeo da ostane u takvom neprijateljskom grotlu!? U takvim višestrukim blokadama i strahu i od ekstremista i od predstavnika tzv. kosovske vlasti koji neprestano prete, kažnjavaju, hapse bez dokaza, ti izolovani Srbi, ojađeni, osiromašeni, ipak ne odlaze, čekaju sudnji dan i Božju milost.

O tome kako objašnjava opstanak Srba i ostanak u takvim okolnostima, čak i posle tragičnih masovnih stradanja poput onih u Starom Gracku, Luivadicama, Slivovu, Obiliću, Goraždevcu, Đorđe Jevtić nam je rekao:

Srpska trpeljivost kao deo fenomena

– Taj razlog znaju samo oni. Za one sa strane to bi bio nekakav čudni fenomen koji se graniči sa samoubistvom i samozatiranjem. Za njih, domicilne Srbe, to je bio odraz njihovog unutrašnjeg poriva da se ostane na svome, tu gde su im rođeni i svoje živote proveli njihovi preci vekovima unazad, koji su švatili da se nalaze na zemlji koja se ne napušta ni pod velikim nevoljama i stradanjima; na zemlji koja te, čak i kad boraviš par godina na njoj, veže zauvek i natera da je voliš bez objašnjenja zašto i zbog čega.

Njihovo jedino objašnjenje svodilo se na ono jednostavno – da su na svome, da im je tu najbolje, a da je svaka tuđina – tuđina. Nevoljna i neprihvatljiva, a oni u njoj večiti stranci, tuđinci.

Sva objašnjenja za njihov otpor i trpeljivost leže u njihovom duhu, u unutrašnjem zauvek zapretenom vekovnom nasleđu i svesti da je to njihovo, da je to postalo deo njihovog krvotoka. Niko kao Kosovci nema takvu i toliku nevoljnost, muku, rekao bih, da se pokrene, da napusti olako svoje gnezdo i da potraži neko drugo stanište, znatno bolje i sigurnije.

Niko kao oni nema tu snagu da izdrži nevolju, težak život, u strahu, stalnoj opasnosti i večitom oprezu. To se ukratko naziva trpeljivost. Poznata kosovska trpeljivost, trpnja, strpljivost, mentalna i duhovna izdržljivost a da se pritom ni glasa ne pusti. Da se ne kuka i ne žali kako im je teško.

Tu trpeljivost i izdržljivost vrlo dobro je poznavao jedan od najistaknutijih kosovskih pisaca i duhovnika Grigorije Božović koji za „domorce“ kaže da „golotrbi i goloruki, potrbuške ležeći zubima održaše Kosovo i biše njegovo najpergamentnije kupovno pismo za nas“, podseća Jevtić.

-Napokon, želeo sam da, jednostavno rečeno, kažem kako su svi oni koji žive i stvaraju na Kosovu i Metohiji svojevrsni fenomen, jer je i samo Kosovo večiti fenomen u kome nije lako živeti i, posebno, stvarati. A upravo ga njegovi stvaraoci svojim delom i angažmanom brane od onih kojima njegova kulturološka snaga ne pripada. Njih je mnogo više nego što smo mi u ovom delu izabrali, ističe Đorđe Jevtić.

O tome šta ga plaši i razočarava u pogledu budućnosti života i stvaranja Jevtić kaže:

-Plaši me najviše to što se stanje nikako ne menja nabolje, naprotiv, sve je gore i neizvesnije. Razočarava me posebno što je u poslednje vreme trend srpskog napuštanja prostora Kosova i Metohije sve veći. Što Srbi i u najkompaktnijim sredinama ne mogu da se suprotstave albanskoj strategiji otkupljivanja srpske tapije, odnosno njiva, kuća, stanova.

Tim novcem Srbi kupuju nova prebivališta izvan Kosova i Metohije za svoju decu. Toliko je uočljivo da nam u poslednje vreme odlaze školovani mladi ljudi koji nemaju posla pa time ni ikakvu perspektivu u svom zavičaju. I, nažalost, parama od prodatog imanja roditelji im u centralnoj Srbiji kupuju tu perspektivu i radna mesta, što, logično, izaziva gnev mesnog stanovništva i mržnju čak prema tim pridošlim „šiptarima“.

S druge strane, zbog nedovoljne kontrole i održavanja prividnog mira i jedinstva, tolerišu se neznanje, korupcija, dvostruke i trostruke plate pojedinaca u obe prisutne lokalne i centralne vlasti, naspram dobrog dela porodica koje žive u velikom siromaštvu, bez ijednog zaposlenog. Nažalost, ni sve dosadašnje srpske režime te negativnosti i proces tihog iseljavanja i eventualnog povratka nisu mnogo interesovali, niti su o tome imali jasne i konkretne poteze i planove.

Tako su preostali kosovskometohijski Srbi prepušteni sebi i ličnoj odluci hoće li ostati i trpeti, ili polako iščezavati bez velike buke, tiho i neprimetno. I, naravno, sa sobom poneti greh da su sami i samo oni krivi za sopstveni nestanak sa rodne grude…Sve to drastično umanjuje stvaralački potencijal i kosovsku kreativnu fenomenologiju koja će nestati zajedno sa narodom.