Vesti

25. 01. 2013.

Autor: Miodrag Zarković Izvor: Pečat

Bahatost? Kaj je to?

Kada se sila i nepravda podignute protiv „Pečata“ budu utišale jednog dana, jasnije će se videti kakav trag rasipništva, zloupotreba i antidržavnosti ostaje iza sadašnjeg rukovodstva „Radio-televizije Vojvodine“

Ništa me ne pitajte, ja sam iz hrvatskog lobija“, ovim rečima, punim nemoćnog prekora uvijenog u jednako nemoćnu ironiju, najbližim kolegama je proteklih dana odgovarala Vera Korponaić, urednica „Dnevnika“ koji se svakodnevno u 17 časova prikazuje iz „Radio-televizije Vojvodine“ (RTV) za područje cele Srbije.

Kada bi joj se obratili kakvim povodom, a u živahnom uredničkom pozivu povoda nikada ne nedostaje, Vera Korponaić je svojim saradnicima uzvraćala navedenom „pošalicom“ o hrvatskom lobiju, za koju je nadahnuće pronašla u poslednjoj rečenici članka o RTV-u „Di su naši TV novci?“, objavljenom u prošlom broju „Pečata“.

Rečenica je, istina, sadržala zaključak da na prilike i neprilike u RTV-u presudan uticaj verovatno vrši hrvatski lobi, ali teško da bi se „pošalica“ Vere Korponaić mogla uzeti za priznanje tom zaključku, uprkos zavodljivoj činjenici da se ona sama očigledno prepoznala u „Pečatovom“ tekstu. Jedino što se iz „pošalice“ može nepogrešivo ustanoviti jeste da dotična urednica nikako ne pripada lobiju duhovitih; što se tiče Hrvata i njihovog lobija, sve ostaje u sferi nagoveštaja.

Takvih nagoveštaja ima poprilično, ali će biti navedeni kasnije. Razlozi za to su praktične prirode. U Srbiji je, naime, odavno postignuta neka vrsta prećutne saglasnosti da se hrvatska ogrešenja o srpsku naciju pominju tek kada od njih prođe nekoliko decenija. Tada, uveliko zastarela, mogu da budu razmatrana, izučavana, osuđivana čak, mada isključivo biranim rečima. Dok traju, međutim, o njima se mora ćutati, kako se ne bi narušila javna pristojnost, ta dragocena odlika, od prapostanka čovečanstva jedina koja je u stanju da spasava narode i države suočene sa opasnostima. Usmeravanje pažnje na nečasne, često skrivene ciljeve hrvatske politike i njenih zastupnika, a naročito na tekuće metode njihovog ostvarivanja, u Srbiji predstavlja najteži disciplinski prekršaj, koji počinioca možda i zanavek isključuje iz „ozbiljnih“ rasprava.

Postoje zato čitaoci, čak i prijatelji „Pečata“, koji su pominjanje hrvatskog lobija u prošlom broju ocenili kao nešto što „nije bilo baš neophodno“, što je „pokvarilo utisak“ i predstavlja „lakomisleni autogol“. Suvi podaci su, vele, daleko bitniji, a zalaženje u nacionalnu pripadnost samo skreće pažnju sa važnije teme, tj. novca kojima bahati rukovodioci RTV-a zatrpavaju svoje i džepove sebi najodanijih ljudi. Kako bi ta publika mogla nesmetano da čita o novcima i mesečnim stimulacijama od preko 160.000 dinara (slovima: sto šezdeset hiljada dinara), ponovo smo „prebrojavanje krvnih zrnaca“ ostavili za završni deo teksta, tamo gde će osetljivijim čitaocima biti najlakše da ga preskoče i tako očuvaju svoj duševni mir.

„NATAPANjE“ BENZINOM

Kao što je navedeno i prošle nedelje, ukupan dug RTV-a dupliran je za proteklih dvadesetak meseci, koliko je prošlo od kako su leta 2011. godine sa B92 pristigli novi rukovodioci pokrajinskog Javnog servisa.

Ranije je iznosio oko tri miliona evra, sada je dostigao punih šest. Kod tolikog zaduženja nema nebitne stavke, pa tako određeni značaj nosi i činjenica da se niko od novih rukovodilaca nije preselio u Novi Sad, već su masovno ostali da žive u Beogradu, a to ishoduje svakodnevnim saobraćajnim akrobacijama. Pošto je novo rukovodstvo brojno, moraju da ih opslužuju dva automobila, koja svakodnevno najpre iz Novog Sada prazna dolaze do Beograda, onda se sa nasušnim putnicima vraćaju do Novog Sada, odakle na kraju radnog vremena vraćaju rukovodioce svojim beogradskim kućama, da bi se ponovo vratila, opet prazna, u Novi Sad.

U stvari, kada se uzme u obzir koliko se goriva troši na ovakav režim dovoženja rukovodilaca, možda stavka i nije novčano zanemarljiva koliko se isprva činilo.

Paprena cena geografske udaljenosti Novog Sada od Beograda dolazi do punog izražaja i u izradi emisije „1 na 1“, koju rukovodstvo RTV-a ceni kao valjda najvredniji programski biser kojim raspolaže (ovoj emisiji podređena je celokupna programska šema, a izdašno se potpomaže i najavama u „Dnevniku“ od 17 sati). Autorka emisije Danica Vučenić, za razliku od rukovodilaca koji su je doveli na RTV, ne odlazi u Novi Sad, već „1 na 1“ snima u Beogradu. Odlično, pomislili biste – to znači da nema troška za službeni prevoz. Tačno, ali zato ima troška za beogradski studio!

Za iznajmljivanje profesionalnog studija za „1 na 1“, RTV mesečno izdvaja najmanje 15 hiljada evra, prema saznanjima „Pečata“. Opet, ovaj trošak potrebno je staviti u odgovarajući kontekst, pošto studio, oprema i ljudstvo koje ga opslužuje jesu skupe „igračke“, a cena koju je RTV ugovorio sa „Hepijem“, beogradskom televizijom koja takođe koristi nacionalnu frekvenciju, nije nužno u raskoraku sa tržišnim zakonima (pogotovo ako se dve kuće dogovore da deo potraživanja namiruju kompenzacionom razmenom marketinškog prostora).

Troškovnik, međutim, gubi na opravdanju kada se uzme u obzir kakvoća programa za čiju su pripremu utrošene navedene sume. Naravno da takva politička emisija praktično mora da bude snimana u Beogradu, gde se nalazi ubedljivo najveći broj
potencijalnih sagovornika. Uložena sredstva, dakle, verovatno ne bi mogla da budu značajnije manja od sadašnjih, ali je sa druge strane prosto neverovatan vidljiv nedostatak osećanja odgovornosti Danice Vučenić prema kući koja ovoliko troši na nju svakog meseca. Kada se na jedan tas stave uložena sredstva, a na drugi kvalitet dobijenog proizvoda, svakako da će onaj prvi tas višestruko preteći.

STIMULACIJA IZ RAJA

Zašto bi, međutim, Danica Vučenić osećala ikakvu odgovornost prema kući, kada kuća ne samo da nikakvu odgovornost i ne zahteva od nje, već je nagrađuje preko svake mere i ukusa? Neće „Pečat“ ovde iznositi sve podatke do kojih je došao, već samo jedan, možda i najreprezentativniji: u novembru 2011. godine, Danici Vučenić isplaćena je stimulacija u iznosu od
164.051 dinar!

Posebna poslastica jeste činjenica da ovolika stimulacija predstavlja krivično delo. Vinovnik nije Danica Vučenić, već generalni direktor Siniša Isakov, koji je ovoliku stimulaciju odobrio. U to doba, naime, na snazi je bio Pravilnik o radu, koji je propisivao da mesečna stimulacija ne sme da bude viša nego polovina ličnog dohotka. Bruto iznos osnovne zarade Danice Vučenić iznosio je spornog meseca 180.070 dinara, što će reći da je stimulacija debelo izašla iz zakonskih okvira.

Na određenu nezakonitost upućuje i pozadina raskida jednog ugovora. U prošlom broju smo, ako se sećate, pomenuli da su rukovodioci RTV-a i njihovi miljenici sami sa sobom, a u ime Javnog servisa, potpisali tzv. zlatne padobrane, odnosno ugovore o astronomskom obeštećenju u slučaju prekida radnog odnosa. Zanimljivo je da je Upravni odbor poništio jedan od tih deset ugovora, onaj koji je bio potpisan sa generalnim direktorom Sinišom Isakovim (tačnije, koji je on potpisao sam sa sobom), ali da je ostalih devet i dalje na snazi. Prosta logika upućuje na to da je neko oštećen: ili je generalni direktor doveden u neravnopravan položaj sa ostalim rukovodiocima, time što je njemu uskraćeno pravo na ugovor kakav su oni potpisali, ili je reviziju volšebno preživelo čak devet ugovora koji su jednako nezakoniti kao i ovaj koji je poništen.

UPOZORENjE: SLEDE NEPRISTOJNOSTI Dolazimo tako i do famoznog „prebrojavanja krvnih zrnaca“, što je izraz koji se najčešće koristi protiv svakog ukazivanja na zloupotrebu „nacionalnog ključa“. Nacionalni ključ je običaj začet još u
doba SFR Jugoslavije, da u nacionalno mešovitim sredinama – kakva je bila i sama SFRJ – u društvenim telima budu srazmerno zastupljene sve nacionalne zajednice. Nekako se to najčešće odnosilo na sredine iz srpskog nacionalnog korpusa, kao što su prvenstveno Kosmet i Vojvodina kojima su dodeljeni razorni statusi pokrajina, ali ovo što se vidi u sadašnjem rukovodstvu RTV-a prevazilazi čak i najantisrpskije nacionalne ključeve iz Brozovog doba.

Zaista je neobjašnjiv podatak da na RTV-u od deset uslovno najvažnijih položaja – predsednik Upravnog odbora, generalni direktor, programski direktor, direktor produkcije, v.d. direktora televizije, glavni i odgovorni urednik televizije,
direktor radija, glavni i odgovorni urednik radija, urednik Informativnog programa televizije, urednik „Dnevnika“ kao najgledanije emisije – čak pet zauzimaju kadrovi iz samo jedne nacionalne zajednice.

Uzmemo li u obzir da je jedna od deset nabrojanih funkcija, glavni i odgovorni urednik televizije, još upražnjena, to znači da ovih pet istonacionalnih kadrova čini više od 50 odsto sastava najužeg rukovodstva kuće.Da je reč o srpskim kadrovima, sva je prilika da bi se drugosrbijanski „čistunci“ već latili i vatrenog oružja u „odbrani nacionalne raznolikosti“ i „borbe protiv narastajućeg fašizma“.

Ali, petoro „istokrvnih“ jesu hrvatske nacionalnosti, što takvom rasporedu u današnjoj Srbiji praktično obezbeđuju neku vrstu imuniteta.Čisto da bi cela situacija bila još poraznija po većinski narod Vojvodine, a i Srbije kada smo već kod toga, vredi istaći da jedna od petoro „istorodnih“, dama koja se ponosi svojim hrvatsko-mađarskim poreklom, istovremeno uređuje i radio-program na srpskom jeziku! Zaista, probajte da zamislite koliki bi se Kacini uskomešali i oglasili kada bi, nekim čudom, etničkom Srbinu zapalo da uređuje program na hrvatskom jeziku; dok obrnuto, postojeće stanje, ne samo da nikoga ne zabrinjava, već se čak „Pečat“ optužuje za govor mržnje samo zato što upućuje na zastrašujuće drzak sastav rukovodstva Javnog servisa. Srbija nikada nije bila sklona „nacionalnoj čistoti“.

Ni u novijoj istoriji, zatrpanoj etničkim sukobima koji su se vodili i oko Srbije i u njoj samoj (na Kosovu i Metohiji), teško je naći makar jedan primer nekog nesrpskog pojedinca kome je zbog porekla bilo onemogućeno da predstavlja Srbiju u umetnosti, kulturi, sportu ili zastupa njene društvene, državne i poslovne interese.

Srpska javnost odavno je prihvatila nacionalnu raznolikost, nikada ne pokazujući prema istoj bilo kakvu netrpeljivost kakva je bila svojstvena izvesnim okolnim, pa i nekim zapadnoevropskim narodima.

Da li to znači, međutim, da se pod jalovim obrazloženjem „nacionalne raznovrsnosti“ mora trpeti veštačko gomilanje jednonacionalnih kadrova u jednoj veoma važnoj ustanovi kakva je RTV? Smeju li se dotični kadrovi prozvati zbog katastrofalnog stanja kuće koju su prigrabili da upravljaju?

Dozvoljeno li je analizirati njihov rad i istraživati uzroke bezobrazno otužnog, pa i otvoreno protivdržavnog programskog sadržaja, koji ovakvi „znalci“ svakodnevno isporučuju opljačkanim poreskim obveznicima, a čijim ćemo se aspektima pozabaviti u sledećem broju „Pečata“?

Nastaviće se