Vesti

14. 01. 2013.

Autor: Igor Mihaljević Izvor: Dnevnik

Jedemo dobre ljude

Kada je dobila priznanje magazina „Status” za novinarku godine po mišljenju kolega, nije znala kako da reaguje.

 

„Meni je ovo prva nagrada u 16 godina, koliko sam u novinarstvu. Mnogo mi znači što su kolege procenile da je moj rad dobar, a radim najbolje što mogu. Ovo jeste mali uzorak ali je meni dovoljan. Privatno sam rekla: ’Jadna smo mi država ako sam ja novinar godine’. Nisam potpuno sigurna čime se mi rukovodimo, niti da su ljudi uopšte željni politike i ovoga čime se bavim. Toliko je hrabrih, izuzetnih, obrazovanih ljudi, koji su i dalje anonimni, a ja sam izbila u prvi plan samo zbog načina na koji razgovaram s političarima. Pri tome je, na žalost, krug mojih sagovornika sužen; isti su tu već 20 godina, niko nije nov. Oni i dan danas odgovaraju na ista pitanja ali, što je najtužnije, i dalje nemaju odgovore. Isplivala sam zbog emisije koja se bavi najbolnijim temama, a to je da se nigde nismo mrdnuli dve dencenije”, govori nam novinarka B92 Suzana Trninić, autorka popularnog „Kažiprsta” i nastavlja:

– Imam utisak da je ovo „dan mrmota”, da sam u emisiji u kojoj mogu izvući iz arhive iste teme o kojima sam sa istim sagovornikom razgovarala pre deset godina i postavljam mu jedna te ista pitanja. Ne znam koliko je to do političara, do nas koji imamo mogućnost da biramo a ne znamo šta hoćemo, ili je do društva koje baulja u pokušajima da pronađe vrednosti ali ih ne vidi jer je preopterećeno golim preživljavanjem – priča sagovornica „Dnevnika” i dodaje da
joj je najveći poraz to što i dalje u inostranstvo prati bliske ljude.

Stoga je prvo pitamo kako je reagovala na pismo Dobrice Ćosića studentima?

– Ta priča se završila onog trenutka kada mu je otpisao Miloš Ćirić: potpisujem što je rekao! Kao neko ko je fakultet završio davno, meni se Dobrica Ćosić nije obraćao. Bilo bi više koristi da se obratio onima koji danas završavaju fakultete. Zašto studenti paralelno uče skadinavske jezike i briljantno govore engleski? Zato što planiraju da odu. Bila sam naivna i poverovala u jedno od obećanja DOS-a, da će napraviti društvo u kome će mladi, pametni i obrazovani vladati, da neće stranačka pripadnost biti bitna. Jako su nas slagali: ovde je stranačka pripadnost jako bitna, uvek će biti prioritet i to je veliki poraz svih nas.

Utisak 2012?

– Izbori. Možda jer sam se vratila posle fenomenalnog, utopijskog perioda – porodiljskog odsustva.Onda sam uletela u izbornu kampanju.

Da li te je išta iznenadilo u kampanji i posle?

– Najpre, bila je dosadna. A začudilo me je to da ljudi, koji su poslednjih 12 godina bili na vlasti, nisu shvatili da su simbol nekih promena, kolika im je odgovornost i kako su olako prelazili preko nje. Očekivala sam kampanju u kojoj mora biti potpuno jasno „izvinite, pogrešili smo”, a videla sam „pogrešili smo, ali to je kul, idemo dalje”. Verovali su da će pretnja Nikolićem biti dovoljna da se ponovo izađe i glasa za Borisa Tadića. Taj srednji sloj, nisokoobrazovani podstanari, u kampanji nisu sebe prepoznali u Tadićevim porukama. On se njima nijednom nije obratio.Rezultat izbora je definitvan poraz 5. okobra?

– Mi smo već 6. oktobra, time što ga nije bilo, porazili 5. oktobar.

Aktuelna hapšenja su skupljanje poena ili realna borba protiv korupcije?

– Time se ne bavim, više me zanima rezultat. Ostavlja gorak ukus u ustima način na koji se, kroz pojedine medije, ta stvar provlači, ljudi se osuđuju na naslovnim stranama pre presude. Činjenica je da Aleksandar Vučić radi ono što bi svako morao da radi ko ima taj deo funkcije, on je zadužen za to, kao i za odbranu, s tim da se potonjom uopšte ne bavi. Ne vidim čime se mi tu oduševljamamo? Pa on je za to plaćen, to mu je posao, ne da sedi i pije jeftinu kafu u Vladi. Kao novinaru, porazno je što smo došli u situaciju da o onome što se dešava u zemlji saznajemo iz određenih tabloida i što smo neke od njih počeli da oslovljavamo sa „službeni glasnik”.

To je i poraz profesije?

– Negde da, ali to, Igore, ne zavisi toliko od tebe i mene. Mislim da se mi i te kako uspešno borimo i da ne pripadamo istoj profesiji kao i oni.

Hapšenja ljudima neće napuniti tanjir?

– Je l’ se sećaš one stare priče, kada su tapšali Vuka Draškovića po ramenu i govorili mu: „Vuče, ti pobedi, onda ću ja za tebe da glasam”? Ovaj narod tako funkcioniše, stoji uz pobednike. Da bi bilo drugačije, moramo se baviti suštinom, priznati da plata nije dovoljna za život.

Ispade Vučić veći borac od pokojne Verice Barać?

– Vučić sada ima svoj 6. oktobar, mi ga nismo imali. Nisam sigurna da su se glasači, zbog kojih je Tadić izgubio izbore, uopšte setili Verice Barać. Bilo bi divno da smo društvo s dužim pamćenjem, da smo joj pomogli da ne bude sama i da taj neuspeh koji je trpela jede samo nju. Da smo preuzeli deo njenog tereta, mi bismo i dalje imali Vericu Barać. Pustili smo je. Gledali. U jednom trenutku, njeno pojavljivanje je izazivalo reakcije „evo, opet ona nešto priča”. To smo mi, jedemo dobre ljude.

Imenovanje spornih kadrova je estradni potez ili skretanje s teme?

– Veći je manevar što se mesecima bavimo „kosovskom rezolucijom„, a ne time da su ljudi gladni i gube posao. Saša Mirković je samo pokazatelj da ono što se desilo na izborima ima svoju cenu. SNS kadrovanjem pokazuje da nema koga.
Najbolje su stavili u Vladu, a Mirković mora da naplati Zaječar, ono snimanje video-kamerom i džakove s listićima. Ne zamlaćuju nas, već naprosto nemaju kadrova, a najveća su politička snaga u zemlji.

Ćute o tome da su i rezoluciju i platformu Albanci već odbili?

– Mi se bavimo samim sobom jer nam je to zanimljivije. Ako bi ti rekao: „Albanci su to odbili, šta uopšte radite?„, postavilo bi se pitanje „aha, pa čekaj, zašto onda to radimo?!”.

Zbog unutrašnje političke upotrebe.

– Da, zato hajde da se ne bavimo time šta Albanci misle, nego time da imamo dve rezolucije! Jednu piše Nikolić, drugu Dačić – ispade da su se naradili! A gde su ljudi, od čega žive? Ma nema veze, u kampanji su rekli da imaju odgovor za Kosovo, pa kada ih budemo pitali – imaće odgovor.

Borba protiv korupcije u drugi plan stavlja najvažnije: privredu?

– Nama su potrebni laki žanrovi. Kada idemo na more, nećemo da ponesemo Dostojevskog da nas ne bi bedačio, nego neko lako štivo. Lepše je da gledamo da se i Miškoviću to dogodilo što mu se dogodilo, jer možda naša tuga nije tako
strašna ako je on u zatvoru.
Nakon Sretena Ugričića, i Ksenija Radulović, bivša direktorka Muzeja pozorišne umetnosti, dobila je „politički otkaz”, a mi ćutimo?

– Ni ta galama oko Ugričića nije bila posebna, mirisala je kampanja pa su se svi nešto okuražili. Gde je nestala intelektualna elita, zašto je u 21. veku potrebna hrabrost da pokažeš da pripadaš toj eliti, a 90-ih nije bila stvar
hrabrosti nego domaćeg vaspitanja? Pokušala sam da ih dovedem, nisu mi rekli „ne mogu da govorim”, već su digli ruke. Nisam sigurna koliko imaju pravo na to. Mi nemamo intelektualnu i kulturnu elitu i sami su za to krivi. Učaurili su se, mislili su da će posle kao leptiri da izađu.

Pomenuti dvojac je Đinđićev nestranački kadar, da li te boli raskid s takvom tradicijom?

– Tu bol mogu s tobom da podelim, ali kada pogledaš, šta mi možemo da uradimo? Oni koji su potrebni da dignu glas - ćute. Gde da se zapati taj savršeni, teorijski medij? Ovo je društvo u kom se traže krv, seks, sport. Pažnju drži samo skandal, političar, starleta, šta daš...

Moji sagovornici kažu da smo ili ostali u 90-im, ili smo se u njih vratili?

– Ne mislim da smo ostali, nisu ovo devedesete. Mehanizmi su ostali, s tim da ne ratujemo za teritoriju, ratujemo međusobno. Borba za život i smrt je kada tražiš ulje, šećer, jeftin hleb... Današnji puni rafovi više me bole nego
prazni devedesetih.

Pitam jer je B92 je na listi izdajnika „Naših”, kao u stara vremena?

– Više puta sam pitala neke sagovornike isto to. Tebi i meni to nije normalno, a oni me gledaju i kažu „u čemu je problem, nije strašno”. Kolareviću je bilo dosadno, pa je napravio listu. Onda „Vaši„ i „Naši„ prave liste, okuražili su se. Oni u ljudima na vlasti prepoznaju svoje saveznike, jer su koliko juče zajedno lepili plakate na kojima je Ratko Mladić. Ako bi političari priznali da su oni koji prave liste opasni, samim tim bi ispali i oni, jer su sarađivali. Njih to apsolutno ne interesuje, oni ne razumeju koliko je opasno staviti nekoga na listu. A poruka je: „Mi vas gledamo, nismo vas zaboravili ni oprostili vam”. Hajde da se ne pravimo blesavi. Da li je bilo „prajda„ ove
godine?

Prežaljen i zaboravljen zbog podilaženja ološu.

– Naravno, tras i – gotovo. Mnogo je veći problem bio lane, kada Tadić nije vodio kolonu. Šta se promenilo? Podilaženje je DS platila na izborima, a meni duguju to što ja moram da plaćam ceh njihove gluposti.

Nasilje je i dalje novogovor?

– To je jedini jezik kojim ti ljudi razgovaraju. Imao je Čanak super rečenicu: „U zemlji u kojoj se potpisuješ palcem rukuješ se pesnicom”. Ljudi su prestali da se smeju. Ogorčeni, tužni. Srećom, nemam vremena da se bavim time kao kada nisam imala dvoje dece. Zatvorim se sad u svoj svet, nama je lepo, pričamo, pravimo planove. Ali to je teška zabluda, da je tako kako želim da predstavim svojoj porodici.

Rekla si jednom „nisu svi isti”, što nas dovodi do belih listića?

– Nisam bila „beli listić„, ali ljudi koji jesu dele moj sistem vrednosti. Više sam se rukovodila time da kao majka moram iskoristiti pravo izbora, ali jako dobro razumem ogorčenost onih koji nisu glasali. To je put kojim se ide u tešku isfrustriranost koja nas je dovela u stanje potpune apatije. Ništa ne možeš da promeniš, tvoja politička opcija je odustala od principa u koje si verovao. Najveći problem je koliko imaš prava da gubiš vreme i da se time braviš.

Pisac Ante Tomić je rekao „kada su svi isti - izabereš najgore”?

– (smeh) Još je tužnije kada znaš da svi nisu isti ali nemaš način da to dokažeš. Čak ni kada si novinar. Ovde sistem vrednosti ne postoji, samo prividi slobode i sreće, a kada se malo zagrebe vidi se teški čemer i jad iz kog ne
vidim izlaz. Foliramo se zato što nam je jednostavnije.

Moć lepog

Prethodni gost „Intervjua nedelje” pesnik Ljubivoje Ršumović pitao je „na neviđeno” Suzanu Trninić da li je tačno da nas bol podseća da nismo od drveta, kako je Van Gog pisao Mari Žino?

– Bolje je kada boli, nego kada truli. Bol je razlog da reaguješ. Mnogo mi se dopada pitanje, izvini, više se sada bavim time što me je Ršumović pitao, nego samim odgovorom.