Vesti
13. 12. 2012.
Što su veće klevete i laži...
Domaći državni zvaničnici i političari ipak često preko sudova traže zaštitu od kritike upravo pri vršenju javnih funkcija, i to po dva osnova: zbog krivičnog dela klevete i uvrede (krivični postupak) i po tužbenom zahtevu za nadoknadu štete zbog povrede časti i ugleda (parnični postupak). Kazna u krivičnom postupku može iznositi do 450 hiljada dinara. U parničnom postupku, u kome se ponekad traže milionske svote za naknadu štete, sudovi dosuđuju naknade u iznosu koje sami ocenjuju kao pravične a koje često dosežu nekoliko stotina hiljada dinara, što može da ugrozi opstanak medija.
Od 242 parnična postupka koja su pokrenuta u 2011. godini pred Višim sudom u Beogradu, povodom objavljivanja informacija u medijima, javne ličnosti se pojavljuju kao tužioci u najmanje 40% slučajeva.
Među njima su estradne zvezde, dva važna biznismena, ali i najmanje 10 državnih funkcionera i političara, poput ministara, gradonačelnika, poslanika Skupštine Srbije i bivših nosilaca javnih funkcija.
Prema podacima Lokal presa, protiv članica ovog udruženja lokalnih medija, od 2005. do kraja 2011. godine vođeno je 68 sudskih postupaka, bilo po osnovu Krivičnog zakonika ili Zakona o javnom informisanju.
U poslednje dve godine povećao se broj tužilaca koji imaju javna ovlašćenja i više moći od prosečnog građanina. Od ukupno 16 lica u ulozi tužilaca tokom 2010. i 2011. godine, takvih je bilo 15: tri biznismena, pet političara, dva pripadnika policije, dva odbornika lokalnih skupština, jedan direktor javnog preduzeća i dvoje sudija.
Događalo se čak i to da postupke vode i presude donose kolege ovih sudija iz istog suda, čak i iz iste kancelarije.
Nakon navedenih presuda Evropskog suda za ljudska prava, došlo je do određene korekcije sudske prakse, ali pojedinačne odluke kojima se nosiocima državnih i političkih funkcija priznaje viši stepen zaštite u odnosu na druge građane i dalje se pojavljuju u praksi, posebno prvostepenih sudova.
Tako je Osnovni sud u Čačku, marta 2011. godine, presudio u korist Velimira Ilića, narodnog poslanika, predsednika partije Nova Srbija i bivšeg ministra, u njegovoj krivičnoj tužbi za klevetu protiv autora komentara i humoreske Stojana Markovića, direktora i odgovornog urednika Čačanskih novina.
Apelacioni sud u Kragujevcu ukinuo je ovu presudu jula 2011. godine. Međutim, godinu dana ranije, Viši sud u Čačku, u parničnom postupku povodom istih tekstova, naložio je Markoviću da plati Iliću 180 hiljada dinara naknade štete za pretrpljene duševne bolove, a ovu presudu potvrdio je i Apelacioni sud.
Bivši ministar zdravlja u Vladi Srbije Tomica Milosavljević odlučio je da tuži medije koji su govorili o njegovoj odgovornosti u vezi sa spornim nabavkama vakcine protiv tzv. svinjskog gripa 2009/2010. godine (zbog čega je uhapšeno više osoba), bez obzira što je Savet za štampu u oktobru 2011. godine zaključio da njegova žalba protiv jednog od medija (NIN) nije opravdana zbog prava javnosti da zna kako se poverene funkcije vlasti ostvaruju, a koje štiti i domaće zakonodavstvo i evropska sudska praksa.
U julu 2011. godine, Ministarstvo pravde je najavilo da će ubrzo doći do potpune dekriminalizacije uvrede i klevete „kako bi mediji bili rasterećeni strogih kazni koje ugrožavaju njihov opstanak“. Analiza sudske prakse, međutim, pokazuje da su – iako se u Srbiji podnosi veliki broj krivičnih tužbi za klevetu – osuđujuće presude retko pravosnažne, a kada to i postanu, kazne su obično niže od naknada štete koje se povodom istih tekstova, emisija ili izjava, izriču u parničnim postupcima.
Najavljena dekriminalizacija klevete i uvrede neće rešiti probleme sa kojima se mediji i novinari suočavaju zbog kritike državnih funkcionera, već su potrebne i druge mere zaštite slobode izražavanja koje će u parničnim postupcima
zaštititi novinarsko pravo na kritiku i pravo javnosti da zna. U nacionalne medijske propise potrebno je doslednije implementirati principe ustanovljene Deklaracijom Saveta Evrope o slobodi političke debate u medijima. Neophodna je
i bolja edukacija i sudija i šire javnosti o relevantnim presudama Evropskog suda za ljudska prava, jer ne postoje prevodi svih odluka Suda, posebno onih koje se odnose na primenu člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, a koje su domaći sudovi u obavezi da slede.
Nastaviće se
(Ova Publikacija je realizovana u saradnji sa Civil Rights Defenders i uz finansijsku podršku Švedske agencije za međunarodni razvoj (Sida))
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.