Vesti
26. 11. 2012.
Mediji i nasilje nad decom
Povodom 20. novembra, Svetskog dana deteta, kojim se širom sveta obeležava godišnjica usvajanja Konvencije o pravima deteta (1989), održava se sve više prigodnih skupova, debata, promocija i u našoj zemlji.
Jedan od njih ove godine izdvaja se po mnogo čemu: temi, učesnicima, kvalitetnom dijalogu i gotovo retko zabeležene činjenice - prisustva velikog broja novinara, po slobodnoj proceni, preko 30. Ne menja na stvari to što su novinari, u stvari, bili domaćini skupa, i istovremeno najaktivniji učesnici u raspravi.
Reč je o skupu koji su organizovali Unicef i Udruženje novinara Srbije (UNS), a panelisti su bili predstavnici nezavisnih institucija. Tema dobro pogođena, više nego aktuelna, atraktivna, osetljiva, a nadasve ozbiljna - „Mediji i izveštavanje o nasilju nad decom u školi“.
Svedoci smo svakodnevnih napisa u štampanim medijima, praćenih neretko i fotografijama eksplicitnog nasilja među decom ili posledica tog nasilja po nečiju glavu ili telo, ili imovinu, u najboljem slučaju. Kao podloga za raspravu poslužilo je istraživanje koje su UNS i Unicef sproveli u periodu od 15. juli do 10. novembar 2012. godine.
U tom periodu analizirani dnevni listovi: Politika, Danas, Blic, Pres, Večernje novosti, Kurir, Alo. Objavili su ukupno 1.380 tekstova o deci, od kojih se približno 23 odsto napisa odnosilo na nasilje nad i među decom. Imajući u vidu da je u izveštajnom periodu prvih mesec i po dana bio raspust, pretpostavlja se da bi procenat tekstova, posebno o temi nasilja u školi bio i viši.
Autori istraživanja navode da je u većini tekstova o ovoj temi poštovan novinarski kodeks. Iza toga sledi jedno „međutim“, a to je da su upravo oni tekstovi u kojima Kodeks nije poštovan najčešće objavljivani kao udarni tekstovi.
Televizijske stanice, pre svega javni servis - RTS, B92, Prva TV i Studio B, znatno su manje izveštavale o konkretnim slučajevima nasilja nad i među decom, pa tako i o nasilju u školi. Uglavnom su njihovi prilozi bili usmereni na opšte teme nasilja, te su manje i bili u situaciji da prekrše Kodeks.
Naravno, nikome od prisutnih, osim uredniku Prvog programa Radio Beograda, Đorđu Vlajiću, nije palo u oči da istraživanjem nije obuhvaćeno i izveštavanje radija o temi nasilja među decom. I dok je Vlajić iznosio svoje mišljenje, setih se brojnih emisija na radiju, Prvom, Drugom programu Radio Beograda, Radiju 202, u kojima sam učestvovala i u koje su se po pravilu uključivali slušaoci. Mnoge su bile posvećene upravo temi nasilja u školi, vršnjačkog, ili temi telesnog kažnjavanja dece. Novinari, a najčešće su to bile novinarke, dobro su se pripremali/e za emisiju, raspolagali/e sa sijaset podataka, prosto je imponovalo biti njihov gost. Kasnije sam razmišljala i dalje o tome.
Naime, radijski novinar bi možda sebi mogao, pre nego televizijski, ili novinar štampanog medija, da dozvoli da mu prilog i emisija budu „bombastični“, da naglašava ono što je senzacija i skandal, jer govori u etar, nije vidljiv, kao što nije vidljiv niko ko na Fejsbuku, u samoći svoje sobe, ukucava često tekstove uvredljivog sadržaja.
S druge strane, TV novinari ili novinari štampanog dnevnog lista svaki dan su na tržištu, mnogo su više izloženi sudu javnosti, ali ipak nemaju uvek tu vrstu skrupula u izveštavanju o scenama nasilja čiji su akteri deca. Doduše, ne zaboravimo urednike, a naročito one glavne.
Da li je zaista najvažnije prodati novinu tako što će baš slika na naslovnoj strani vaše novine i naslov iz koga još curi krv ili dečje suze privući čitaoca?
Advokat koji savetuje medije u šali kaže da novinari sigurno neće napraviti grešku ako o deci ne pišu! Na slično pitanje marketinških stručnjaka kada i kako da dete bude prisutno u reklami, kažem da prvo probaju da naprave reklamu bez deteta, osim ako proizvod nije namenjen isključivo deci. Zašto devojčica treba da reklamira bančin kredit za stan?
Nije ovo odbrana radijskog novinarstva, bila je to samo jedna nametnuta paralela i poređenje, iz kojeg su kao istinski pobednici izašli oni kojih u istraživanju UNS i Unicefa nije ni bilo.
I tako, dok se skup pretvarao od početnog „kažite mi kako bi trebalo da izveštavamo, a da se ne zamerimo svim mogućim zaštitnicima dece“ - u skup gde su svi, čini mi se, na kraju imali isto osećanje, da se može odgovoriti na pet zanatskih pitanja: ko, zašto, gde, kada i kako, a ostati u okviru novinarskog kodeksa. To će se učiniti tako što će se u svakom konkretnom slučaju izveštavanja o nasilju nad detetom napraviti balans između slobode informisanja, prava javnosti da zna i zaštite ugleda, privatnosti i najboljih interesa deteta.
Mislim da smo sa ovog skupa svi otišli sa osećajem da je bilo veoma korisno što smo otvoreno razgovarali i da je ovakve susrete poželjno periodično ponavljati.
Autorka je zamenica zaštitnika građana za prava deteta
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.