Vesti

24. 08. 2012.

Autor: Zoran Avramović Izvor: Pečat

Da li postoje medijski (ratni) huškači?

Kakvo je značenje sintagme „ratnohuškački medij“? Nije jednostavno odgovoriti na ovo pitanje. Kakav bi bio model medija u ratnim uslovima ili šta nije ratnohuškački medij u ratnim okolnostima, pogotovo u onim u kojima nije bilo agresora već rata za svoje nacionalne interese?

 

Dve decenije od ratnih sukoba na prostoru SFRJ poteže se s vremena na vreme priča o ratnohuškačkim medijima u Srbiji? Poslednju akciju u tom pravcu poveo je NUNS podnošenjem krivične prijave protiv ratnohuškačkih novinara, po pravilu, srpskih novinara.

Ta priča se ne priča u bivšim republikama, a pogotovo ne u javnosti država koje su svoju avijaciju poslali na nebo i narod Srbije. Da se pozabavimo ovim pitanjem sa stanovišta odgovornosti.

MEDIJI I STRADANjE JEDNOG ČOVEKA
Kakvo je značenje sintagme „ratnohuškački medij“? Nije jednostavno odgovoriti na ovo pitanje. Mediji postoje i rade u mirnim i ratnim uslovima. Kakav bi bio model medija u ratnim uslovima ili šta nije ratnohuškački medij u ratnim okolnostima, pogotovo u onim u kojima nije bilo agresora već rata za svoje nacionalne interese?

Reč „huškanje“ označava nagovaranje, podsticanje, dakle ne naređivanje, a to znači da između novinarske reči i ponašanja  primalaca poruke nema direktne veze. Pa i u slučaju oficirske naredbe – trebalo bi se setiti Tolstojevog „Rata i mira“ – nema direktnog proizvođenja posledice. Od trenutka kada se izda naredba do njenog izvršenja, dogodila se promena situacije na terenu. Drugim rečima, reč izgovorena i reč u praktičnom ostvarenju nije ista.

Krivično-književni događaj iz ne tako davne prošlosti baca jasnije svetlo na ulogu medija u stradanju jednog čoveka. Reč je o Gojku Đogu i njegovoj spaljenoj knjizi „Vunena vremena“. Pred nama je knjiga o političkoj i kulturnoj stvarnosti jugoslovenske države i srpskog pravosuđa od 1981. do 1984. godine, na 1.685 stranica dokumentarnog materijala. Značaj ove obimne građe nije samo u zbirci dokumenata o jednom vremenu progona Gojka Đoga, već i o odnosu književnog stvaralaštva i državno-partijske vlasti. Kada je ovo drugo u pitanju, biće za svakog sociologa književnosti, saznajno interesantno ispitati učesnike ovog kolektivnog kulturnog srama. Kako su se ponašali pripadnici književnog staleža u Srbiji i ondašnjoj Jugoslaviji? Koliko su se pridržavali etičkog kodeksa ondašnji novinari? Da li su odmah ustali u odbranu pesnika i njegove knjige ili su ustuknuli pred silom vlasti? Saznaćemo da je u početku bilo dominantno ovo drugo ponašanje, a kasnije, kada se javio glas otpora tiraniji nad najsenzibilnijim oblikom jezičkog stvaralaštva, otpočeo je da se širi duh slobode.

Videćemo da su ondašnji pisani i elektronski mediji doprineli njegovom javnom, radnom i sudskom progonu. Videćemo iz dokumenta koji stepen unisonosti je vladao između „Borbe“, „Politike“, „Politike ekspres“, „Novosti“, „NIN“-a, zagrebačkog „Vjesnika“, sarajevskog „Oslobođenja“, TV „Beograda“.  To su bile informacije sa osudom pesnika da je „zloupotrebio poeziju i slobodu stvaranja“, da je njegova knjiga pesama „politički pamflet“. A kada se formirao Odbor za odbranu umetničke slobode, u vreme okončanog sudskog procesa, mediji u službi vlasti opet su ustali protiv slobodoljubivih književnika.

Knjiga sadrži  i inostrane medijske izveštaje (kao i proteste književnih organizacija iz inostranstva), i to bi  bila dobra građa za komparativnu analizu domaćeg (jugo-srpskog) i međunarodnog izveštavanja o uhapšenom pesniku i njegovoj knjizi.  U to vreme, strani mediji su bili zainteresovani za ovaj slučaj u kontekstu gušenja slobode i demokratije u socijalizmu, dok su domaći isticali zloupotrebu slobode (umetničke).

VREDNOSTI „NAŠEM ČOVEKU SVETE“
Za razliku od ideološkog i političkog značenja „ratnohuškačkog novinarstva“ gde ne znamo direktnu kauzalnu vezu između medijskog izveštavanja (dobrog ili lošeg) i ratnih sukoba, na primeru Gojka Đoga konstatujemo udes jednog čoveka koji su proizveli mediji, a završni udarac zadao sud partijske države. Ispitajmo meru težine odgovornosti ondašnjih medija i uporedimo sa pričom o „ratnohuškačkom novinarstvu“ u vreme razbijanja SFRJ.
Evo hronologije.
Medijsko pisanje optužnice započelo je 13. maja 1981. godine, večernjim TV „Dnevnikom“. „’Vunena vremena’ su politički pamflet, jasan i nedvosmislen… čist gest neprijateljskog poziva na negaciju onih ideala i onih vrednosti koje su svakom našem čoveku ne samo bliske, već i svete…“

U „Borbi“ od 15. maja 1981. godine Đogov politički pamflet se ruga „svemu onome što nam je sveto i izvan svake sumnje…“

„Večernje novosti“ od 15. maja 1981. godine  pišu, kako je bilo mogućno objavljivanje ovakve knjige koja „grubo vređa osnovne tekovine našeg društva i posebno, delo i ličnost druga Tita?“

„Politika“ od 20. maja 1981. godine kaže da su ciljevi autora „vređanje Titove ličnosti i dela, obezvređivanje  tekovina naše revolucije, uz aluzije o nedostojnom položaju srpskog naroda“.
„Borba“ 21. maj 1981. godine pita se „kako je popustila budnost“?

„Komunist“ 22. maja 1981. godine kaže „reč je o mržnji čoveka iz naše sredine prema ličnosti i delu J.B.Tita, o neprijateljskom, pakosnom osporavanju osnovnih vrednosti jugoslovenskog društva“.

Sarajevsko „Oslobođenje“ od 22 maja 1981. u naslov stavlja „Knjiga mržnje“, „Borba“, 23. maja, „Ubrzati rasplet“, zagrebački „Vjesnik“, 23. maja, „Neprijateljski pamflet“.
„Borba“ od 28 maja  u tekstu „Odgovornost za pamflet“  poručuje da su „umesto poezije progovorili mržnja, kleveta, mrak“.

(Svi navodi nalaze se u knjizi Gojka Đoga „Vunena vremena“, prva knjiga, „Službeni glasnik“, 2011).
Gojko Đogo je 29. maja 1981. godine pozvan kod istražnog sudije  i istoga dana strpan u zatvor.

Šta možemo da konstatujemo?  Od 13. do 28. maja (a i kasnije) štampani i elektronski mediji u Srbiji i SFRJ intenzivno okrivljuju pesnika i njegove pesme. Najučestalije reči su: pesnik je neprijatelj države i doživotnog predsednika Tita. Da li postoji veza između medijskog i tužilačkog optuživanja  i sudske osude Gojka Đoga? Hronološki – da? Sadržinski – ne.

Zamenik okružnog javnog tužioca je u završnoj reči tvrdio da se „ne sudi poeziji, već zloupotrebi“, da je to „pamflet“, da se vređa Tito, a inkriminacija je bila po članu 133. dakle „neprijateljska propaganda“. U presudi  piše da Gojko Đogo u knjizi pesama „Vunena vremena“ „zlonamerno i neistinito prikazuje društveno-političke prilike u našoj zemlji… da je putem aluzija izneo tvrdnju da u našoj zemlji nema slobode i demokratije… da se naš sistem zasniva na strahovladi jedne ličnosti kojoj je sve podređeno… da je obezvredio tekovine  socijalističke revolucije… (571-599).  Paradoksalno, reči ove presude najavljuju vreme slobode i demokratije, ukidanje žive i mrtve strahovlade jedne ličnosti, kraj socijalističkih tekovina, ali i kraj komunističke Jugoslavije. Retko ponovljiv krug – poezija-sud-društvene i političke slobode – razbijanje države!

NALOGODAVCI, NOVINARI, OKOLNOSTI…

Ako se oslonimo na jezičku analizu lako ćemo konstatovati istovetne reči u ondašnjim srpskim (i jugoslovenskim) medijima i optužnice (presude). Sledi li zaključak da su mediji huškali represiju protiv pesnika i njegove knjige?

Svi ti napisi su prethodili hapšenju, podizanju optužnice i suđenju. Mogli bismo da tvrdimo – da, bilo je to književnohuškačko novinarstvo. Neki radikalni branioci samoproklamovanog čistog (nehuškačkog) novinarstva, morali bi, ako teže doslednosti, da prijave sve ondašnje novinare sudu i da im sud presudi.

Pa ipak, nije baš u potpunosti tako. Čak i u političkom sistemu u kojem je postojala organska veza između vladajuće  komunističke partije i medija, dejstvuju neki činioci ponašanja i mišljenja koji dovode u pitanje odgovornost medija za stradanje Gojka Đoga. Evo, nekih razloga u korist kakve-takve samostalnosti medija. Mora se uzeti u obzir:
1) karakteristike novinarske profesije, 2) autonomija ličnosti novinara, 3) normativni poredak društva i institucionalni zahtevi, 4) moralna svest društva i društvenih grupa, 5) delovanje slučajnosti, 6) društveno istorijski kontekst rata i mira.

Oni koji razrađuju tezu o huškačkom novinarstvu, najpre moraju da pođu od prirode delatnosti. Svaka profesija u društvu zahteva posedovanje određenih znanja, veština i sposobnosti. Ona obezbeđuje egzistenciju pojedincu i njegovoj porodici. U delatnosti o kojoj je reč, novinar je proizvođač medijskog sadržaja. Rolend Lorimer razlikuje nekoliko grupacija novinara. Idealisti teže istini, posvećeni su činjenicama i publici. Druga grupa se rukovodi interesima vlasnika i biznisa i oni potrebe publike tumače obrascima potrošnje. Treća grupa je posvećena javnom dobru. Reč je o istraživačkom novinarstvu, o traganju za onim što je ispod površine, što se krije.

Već je odavno postalo jasno da novinari obrađuju, ali i stvaraju događaje. Oni nisu samo oni koji reaguju, već i se i angažuju za određenu stvar. Međutim, novinar, po prirodi posla, teži prenošenju informacija o događajima i ličnostima i pri tome se rukovodi načelom tačnosti. To ne mora da bude uvek u skladu sa istinom, ali taj zahtev je imanentan novinarskoj profesiji.

Profesionalna prava i obaveze novinara regulišu se raznim dokumentima, deklaracijama, moralnim normama.

Podsetimo na Deklaraciju o pravima i obavezama novinara Evropske zajednice iz Minhena, 1971. godine. Normativno regulisanje profesije novinara  zasniva se na vrednostima poštovanja istine u obaveštavanje javnosti, slobode informisanja i kritike, moralno ponašanje, pravo na ispravku.

Pa ipak, analiza nacionalnih medijskih politika Amerike, Francuske, Velike Britanije pokazuje da „postoji prilično tesna povezanost medija, državne politike i aktuelne vlade“ (R. Lorimer).

U ovoj, kao i svakoj drugoj profesiji, personalni faktor nije od sporednog značaja. I kada pišu o istom događaju, njihov ugao percepcije i način tumačenja događaja nije istovetan. Drugim rečima, autonomija ličnosti u okviru profesije se podrazumeva i nema načina da se ona poništi. Da li postoji način da novinari na jednak način obaveste  medijsku publiku o predmetu o kome izveštavaju? Naravno da ne postoji.

Pored zahteva profesije i karakteristika ličnosti, na medijski prostor u društvu deluju državni pravni poredak i normativni poredak. To znači da vlast različitim kanalima, kao što je  dokazao Džon Kin u knjizi „Demokratija i mediji“, utiče na medije i njihovu sliku društva. Više skriveno nego javno, strukture političke i državne vlasti  traže od pripadnika ove profesije da podrže neku odluku vlasti, odnosno da raskrinkaju političku opciju koja je u opoziciji. Novinar koji trpi pritisak „nevidljive moći“ nije odgovoran onoliko koliko je to nalogodavac. Možda bi se mogao novinar kritikovati sa pozicija moralnog maksimalizma u stilu – ostavi profesiju i ne trpi pritisak, ali s obzirom na to da profesija obezbeđuje i egzistenciju pojedincu i njegovoj porodici, takav rigorozni zahtev je ipak preteran. Uostalom, nije samo moralno ponašanje novinara u pitanju kada je izložen političkom pritisku, već je to briga i društvene moralne svesti i ponašanja. Demokratski orijentisan političar neće  izdavati naloge medijima o načinu izveštavanja i komentarisanja.

U novinarskom radu, kao i drugim poslovima, deluju slučajnosti i greške.

Nenamerna greška ili sticaj neplaniranih okolnosti, takođe mogu da doprinesu pogrešnoj prezentaciji događaja.

Najzad, društveno-istorijske okolnosti u kojima posmatramo ponašanje medija i novinara su nezaobilazne za valjano razumevanje i ocenjivanje konkretnog medijskog događaja, kao i medijskog sektora u celini. Mediji u ratu i miru su kao dan i noć, nebo i zemlja. Naravno, da u ratnim uslovima novinari deluju u skladu sa oružanim sukobima. Rat sa drugom državom ili separatističkim pokretom stavlja novinara u dvostruku poziciju – profesionalnu i patriotsku. Nema načina da se novinaru uskrati naklonost svojoj državi i naciji u ratnom sukobu sa drugim državama i nacijama. Kako će on pomiriti nacionalna osećanja sa profesionalnim zahtevima, pitanje je na koje sam odgovara.

RAZLIVANjE MEDIJSKIH PORUKA

Da se vratimo našim primerima – medijska haranga protiv Gojka Đoga i srpski mediji kao „ratni huškači“ u vreme razbijanja SFRJ 1990-1999. godine. Da li su mediji doprineli (ili uzrokovali) krivičnom progonu pesnika, odnosno stradanju drugih, nesrpskih naroda?

Na površnom nivou ta veza se može uspostaviti na primeru Gojka Đoga, ali u ratnom medijskom izveštavanju – ne.

Konstatovali smo leksičku podudarnost između medijskih i tužilačko-sudskih osuda. Tu postoji jasan dokaz konkretnosti – ime i prezime pesnika koji se hapsi i osuđuje. Međutim, pravosudni organi slušaju zakone, a ne medije.

Kada je reč o „huškačkom novinarstvu“ u Srbiji tokom ratnih devedesetih godina, takve podudarnosti nema. Na jednoj strani imamo medije  na zaraćenim stranama, a na drugoj hiljadu aktera u oružanom sukobu. S jedne strane, srpski mediji odgovaraju slovenačko-hrvatskim-muslimanskim (bošnjačkim) pomešanim funkcijama svoje profesije – informacije se mešaju sa propagandom. U takvim uslovima medijske poruke se razlivaju među primaoce na nepredvidljivi i nepoznat način. Od direktne posledice medijskog napisa nema ni traga.

Dakle, da li su mediji krivično odgovorni  u ova dva slučaja za stradanje pojedinca i naroda? Nipošto. Napred je navedeno šest razloga protiv takve krivičnopravne odgovornosti. A profesionalna i moralna odgovornost je daleko više na strani Đogovih medijskih progonitelja, nego na izveštačima o ratnom sukobu.

Sa stanovišta racionalne analize, mediji ne mogu biti krivično odgovorni. A zašto se ta tema pokreće, stvar je ispitivanja profesionalne i političke motivacije novinara u Srbiji koji to pitanje nameću javnosti i pri tom huškaju tužilaštvo. Sigurno je jedno: oni nanose ogromnu štetu profesiji kojoj nominalno ili stvarno pripadaju, a i ugledu državi čiji su građani.|