Vesti
23. 04. 2021.
Tajanstveni čovek
Cenzura iluzije
Kako je propala zamisao jednog od najčuvenijih jugoslovenskih novinara Predraga Milojevića da se od njegove zaostavštine osnuje fond u visini od oko milion evra iz kojeg bi bile dodeljivane nagrade i stipendije najtalentovanijim mladim novinarima. Zašto je došlo do razilaženja novinara i književnika Koste Dimitrijevića sa naša dva najveća pisca – Ivom Andrićem i Milošem Crnjanskim.
Poznajem čoveka iz Ulice Majke Jevrosime više od pedeset godina. Uvek ste mogli da ga sretnete najčešće u Makedonskoj ulici, čoveka asketskog izgleda, sa tamnim naočarima za vid, koji ide pognute glave kao da se nečega stidi, uvek tik uz zidove zgrada i izloge prodavnica, bojeći se da nekome ne bude prepreka na trotoaru. Ili, još tačnije, kao da se sklanjao da nekome sa kim se zna ne donese nevolju u slučaju da upute pozdrav jedan drugome.
Kao da je bila reč o prokaženom čoveku. A nije tako. Njega jesu udarali neveseli dani i sleva i zdesna, ali je on ipak uspeo da za ovih 86 godina, koliko ima, dobije pet nagrada za životno delo (Udruženja novinara Srbije, Udruženja književnika Srbije, Vukovu...), zatim Oktobarsku nagradu grada Beograda, objavi 40 knjiga raznog žanra, bude scenarista mnogih TV emisija i učesnik na mnogim tribinama.
E, taj zadugo za mene tajanstveni čovek, to je Kosta Dimitrijević, novinar i književnik, sa diplomom Filozofskog fakulteta još od 1958. godine, jedan od osnivača pesničkog kruga neosimbolista (Branko Miljković, Živorad Lazić, Božidar Timotijević), više od četiri decenije bio je kost u grlu gradskim i republičkim, a nekada i saveznim glavešinama, direktorima izdavačkih i novinskih kuća, RTS-a, glavnim i odgovornim urednicima i, što je neobjašnjivo, našim najvećim piscima – Andriću i Crnjanskom – koji su ga rado viđali u svom domu, da bi kasnije prali ruke od njega!
Dugo ga nisam ni video ni čuo. Pre neki dan ga nazovem, naravno na stabilni, nikako na mobilni telefon, da ga upitam za zdravlje i za testament Predraga Milojevića, jednog od najvećih jugoslovenskih novinara. Jer, Kosta je, uz legendarne novinare Aleksandra Nenadovića, Sergeja Lukača, Slobodana Nešovića, Miodraga Maksimovića i Predragovu rođaku Irinu koja se starala o njemu, trebalo da brine o ispunjenju testamenta čuvenog novinara. U međuvremenu, pomenuti članovi buduće komisije i svedoci izricanja Predragove poslednje volje koje je izabrao nesuđeni osnivač fonda su preminuli, sem Koste i Irine.
„Ništa, piši propalo. Posle skoro 20 godina natezanja i sudskog sporenja njegova bliska rodbina je trijumfovala. Lepu zamisao čika Predraga da se od njegove zaostavštine osnuje fond, a on ne bi bio mali, možda oko milion evra, i da se iz tog fonda jednom godišnje nagrađuju najbolji novinari i stipendiraju najtalentovaniji mladi žurnalisti za, kako je bilo zamišljeno, ’izuzetna postignuća u razvoju slobodoumnog objektivnog novinarstva i publicistike, bez obzira na naciju, veru i rasu’, odneo je vetar. I da znaš, nije bila reč o maloj sumi, budući da bi zaostavštinu Milojevića činili: novac od kuće od 1.000 kvadrata u nekadašnjem Istočnom Berlinu, koja je prodata posle rušenja Berlinskog zida, u iznosu od 900.000 maraka; zatim stan od 170 kvadrata u Resavskoj ulici pored Reumatološkog instituta; 120.000 maraka od prodatog imanja u blizini Potsdama kod Berlina; 350.000 švajcarskih franaka stare devizne štednje u Beobanci i 44 akcije u ’Politici’“, kaže Dimitrijević.
Zašto je tako okončan taj spor? Jednostavno, advokat i velikanov prijatelj Milorad Ilić imao je već oko 90 godina, a Predrag Milojević je testament pisao kao novinarske beleške sa datumom ili bez njega. Sve je ličilo na skicu za testament, a nikako za pravno valjani dokument. E, advokati njegove bliske rodbine su se uhvatili za to i na sudu tako dobili spor, a jedna tako humana i jedinstvena ideja maga novinarstva propala je kao da nikada nije ni postojala. Ta novinarska gromada bila je uverena da je njegov prijatelj Ilić, advokat, sve uradio kako treba da bi njegova i zaostavština njegove žene Irmgard Viri Krauze, dobrodošla mladim novinarskim naraštajima. Za svoju blisku rodbinu nije planirao ništa sem stvari iz svog stana jer je znao da su svi dobro situirani.
Predrag Milojević umro je 12. septembra 1999. godine. U stanu je imao nekakvo mermerno stepenište na kojem se okliznuo, a on koji se primicao stotoj godini (rođen 1901) pao je i polomio kosti. Prebačen je na Ortopedsku bolnicu na Banjici, gde su ga hitno operisali. Rekli su da je operacija uspešno izvedena. Ipak, on je posle 12 dana preminuo.
Komentari (2)
ostavi komentar26.04.
2021.
Re: Божидар Анђелковић
Можда је наивно, али: када би се удружили сви они који имају акције, па још ангажовали читаоце, можда би Политика постала самостална. И припадала онима којима и треба: верним читаоцима и Политикиним новинарима. Овако, пола риба а пола девојка. На јаким позицијама људи који немају ни сентимента према овој културној институцији, а ни довољно способности да одлучују о њеној судбини.
Odgovori24.04.
2021.
Чекајући Годоа
Предраг Милојевић је имао 44 акције у "Политици", а ја их имам 300. Можда бих од њих могао да формирам неки фонд за додељивање награда и стипендија, уколико дођу боља времена.
Odgovori