Vesti
31. 05. 2012.
Vlast i mediji, još jednom
Nebojša Krstić pomenuo me u svojoj polemici sa Boškom Jakšićem kao rodonačelnicu tvrdnje da su se vlasti Borisa Tadića razbili o glavu poslušnički mediji („Neka Jakšić dokaže tvrdnju”, „Politika” od 29. maja).
Priznajem: godinama sam u svojstvu predsednice Udruženja novinara Srbije javno tvrdila da vlast kontroliše većinu srpskih medija, a među prvima sam, u osvit Tadićevog izbornog poraza, rekla da ih je „stigla osveta cenzurisanih medija, potkupljenih analiza i lažiranih anketa. Poverovali su u nepostojeći svet koji su sami stvorili da zasene prostotu” („Srpski bumerang”, banjalučke „Nezavisne”, 25. maj).
U izbornoj noći su tu dijagnozu, međutim, bez ičije pomoći postavili i građani Srbije, o čemu postoje tragovi na sajtu B92. Sada je reč o tome da se šteta koju su Krstić i njegovi srednjoškolski prijatelji naneli slobodi govora u Srbiji nekako ispravi.
Možda je za samog Krstića, koji živi u uverenju da je „demantovao” Jakšića, kasno. Ni posle toliko godina na vlasti i toliko godina mešanja u uređivačku politiku vodećih srpskih medija, naime, nije naučio da se mišljenje izrečeno u nečijoj kolumni ne može „demantovati”, ma koliko se čovek sa tim mišljenjem ne slagao.
Ali nije kasno da svi zajedno nešto naučimo na njegovim greškamai greškama njegovog šefa i partije. Reklama, propaganda, promocija, marketing, advertajzing korisne su veštine, ali ih ne treba brkati sa slobodom izražavanja i novinarstvom, kao što ni demantovanje činjenica ne treba brkati sa replikom stavovima.
Je li morao Tomislav Nikolić da pobedi na predsedničkim izborima da bi Srbija shvatila da nema demokratije tamo gde predsednik protera kontrolu vlasti iz štampe, a novinare pretvori u svoje „saveznike” i „partnere”? Tako Boris Tadić, naime, oslovljava ljude koji su „pretekli” u medijima na koje on vrši uticaj. Samo je uz pomoć takvih „saveznika”, odnosno saučesnika, ostavku na položaj predsednika javnosti mogao prodati kao „skraćenje mandata”. Bez njih ne bi mogao da usvoji ni one drakonske, antievropske i antiustavne izmene Zakona o javnom informisanju koje je ekspresnom brzinom potpisao, onaj sramni akt koji se jedino da porediti sa veoma sličnim zakonom koji je Slobodan Milošević 1998. usvojio pod pretnjom NATO bombi. Ko je Demokratsku stranku osudio da ponavlja tolike greške prethodnika?
Gospodin Krstić je napravio i aluziju na moj navodni „lični animozitet vezan za neke događaje iz prošlosti”. Možda misli na dan kada sam odbila njegov zahtev da prepravim intervju Borisa Tadića „Politici” kako bi mu šef bolje ispao u javnosti? Ako mu je potrebno da osveži sećanje, ja o tome posedujem elektronsku dokumentaciju.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.