Vesti

20. 01. 2021.

Autor: Nikola Vrzić Izvor: Pečat

Muk(a)

Kako se teška sudbina Džulijana Asanža pretvorila u lakmus test za razdvajanje pravih od lažnih boraca za slobodu govora, i kome/čemu onda služe NUNS i NDNV

Ako smo dobro prebrojali, tokom čitave prošle godine „Vašington post“ je posvetio tačno nula tekstova u kojima poziva na oslobađanje osnivača „Vikiliksa“ Džulijana Asanža i upozorava na jezive posledice koje će njegovo stradanje imati po neveselu budućnost novinarstva; te četvrte grane vlasti čija je plemenita misija (bila?) da pod svojim budnim okom drži one prve tri kako se ne bi isuviše otrgle kontroli demokratske javnosti. Za razliku od lista čiji slogan kaže da „demokratija umire u mraku“, „Njujork tajms“ je spomenuti problem uspeo da primeti i da mu, štaviše, posveti čak dva teksta.

STRADANjE OSNIVAČA „VIKILIKSA“ U kojima je, doduše, valjda ravnoteže radi, ili da svoje čitaoce poštedi opasnosti od pomisli da Asanž zaslužuje mnogo veću pažnju od one koju dobija, našao za shodno da primeti i kako on ima „nastran karakter željan pažnje“, te da je „izazivao ljutnju osoblja (ekvadorske) ambasade vožnjom skejtborda po hodnicima“. I da je, zamislite, imao i posetioce tokom 7 godina svog prinudnog boravka u toj ambasadi, a možda bi ih bilo nešto manje da je s njima mogao da održava vezu na drugi način, ali internet veza bila mu je oduzeta godinu dana pre nego što će biti izbačen odatle. No „Njujork tajms“ je ovu neprijatnu okolnost očigledno smatrao manje važnom od onog skejtborda koji mu izgleda nije bio oduzet na vreme, pa je zato i propustio da je spomene…

Kao što ni spomenuo nije, a kamoli da se zbog toga ijednog trenutka zgrozio, uslove u kojima se Asanž nalazi u zatvoru „Belmarš“ u Londonu. „Upravo sam dobila vesti od Džulijana. U njegovoj ćeliji je ledeno. Nema tople vode. On kaže da ’postaje baš, baš hladno’,“ tvitovala je 8. januara njegova verenica Stela Moris. Čuveni australijski novinar i dokumentarista Džon Pildžer: „Hrabri novinar Džulijan Asanž sedi sam u ćeliji koja je toliko hladna da mora da upotrebi knjige da zapuši promaju. Ne dozvoljavaju porodici da ga poseti.“ Kao što nisu dozvolili ni da mu se dostavi topla zimska odeća kad je počela ova zima, pa kako i da ne oceni izvestilac UN za torturu Nils Melcer da je Asanž izložen mučenju. Velika Britanija, 21. vek.

ASANŽ I BEZOS I niko o svemu tome ni reči. Doduše, stavili su i „Njujork tajms“ i „Vašington post“ svoja imena na spisak organizacija koje se protive Asanžovom izručenju Sjedinjenim Državama. Ali, da se ne lažemo, da se tome zaista protive, a ne samo deklarativno, čitavom bi slučaju prišli kao što su prilazili onim slučajevima u kojima nije bilo dileme za šta se zalažu. Kao kad su nedvosmisleno pozivali na bombardovanje naše zemlje. Ili Iraka. Ili Libije. Ili Sirije… Tako da njihova imena na tom spisku služe samo kao alibi, a ne kao njihov stvarni pokušaj da se izvrši uticaj na javno mnjenje i donosioce odluka. Jer smo videli kako izgleda kad oni stvarno vrše pritisak.

Hoćemo da kažemo da nikoga ne treba da začudi što su se i „Njujork tajms“ i „Vašington post“ i svi ti njima slični zaštitnici slobode izražavanja napravili mrtvi kada su „Tviter“, „Fejsbuk“ i ostali gospodari (virtuelnog a sve više i realnog) sveta iz Silicijumske doline redom počeli da uzimaju pravo glasa svima koji im nisu po volji. Jer na isti način ćute i povodom torture kroz koju, bez ikakve krivice osim što je radio svoj posao u interesu javnosti, proživljava Džulijan Asanž. Demokratija možda zaista i umire u mraku, ali oni su ti koji su ugasili svetlo.

Može to da se (do)kaže i ovako. Džulijan Asanž je svetu pokazao ko je ratni zločinac, i danas se zbog toga smrzava u zatvorskoj samici. Ratni zločinac Toni Bler je za to isto vreme zaradio 9 miliona funti samo od savetovanja vlasti Saudijske Arabije. Blerov institut („… za globalnu promenu“) finansiraju Fondacija Bila i Melinde Gejts, Fondacija Lorensa Elisona, Fondacija braće Rokfeler…, rečju, sav onaj svet čiji je sastavni deo i Džef Bezos. Vlasnik „Amazona“ i vlasnik „Vašington posta“, lista koji tvrdi da je nezavisan, ali ćuti o Džulijanu Asanžu. I podržao je baš svaki agresivni rat koji je Amerika povela, bez izuzetka.

No naravno da i „Vašington post“ i svi ostali iz te branše ne zastupaju interese javnosti već interese svojih vlasnika, iz prostog razloga što i ne zavise od javnosti već od svojih vlasnika. Ma koliko pokušavali da nas uvere u suprotno.

Ili neko misli da se Džef Bezos, u „Amazonu“ surovi gazda – koji je (pisao je „Gardijan“ letos) „u samo jednom danu ovog jula zaradio više od 10 milijardi dolara, što je najveći porast ličnog bogatstva u ljudskoj istoriji. A istovremeno su radnici ’Amazona’ primorani da rade u nesigurnim uslovima, direktno izloženi pandemiji, skoro bez ikakvog povećanja plate“, pa se stoga i „širom planete stvara koalicija koja od ’Amazona’ traži pravdu zbog njegove zloupotrebe radnika, prirodne sredine i demokratskih institucija“ – dakle da se taj isti surovi i beskrupulozni Bezos u „Vašington postu“ pretvara u čovekoljubivog borca za demokratiju (da ne umre u mraku) pa svojim zaposlenima dopušta da rade kao da su potpuno slobodni od njegovog uticaja, bankovnog računa i sebične potrebe za njegovim prepunjavanjem.

Ne biva to. I sve se to licemerje, bolje rečeno, prevara javnosti kako ne bi shvatila šta joj zapravo rade i čemu služe, lepo vidi na lakmus testu u vidu njihovog odnosa prema slučaju Džulijana Asanža. Rečju: naravno da se ne bore za njegovu slobodu kad su sastavni deo onog sveta koji ga je i zatvorio.

UNS I NUNS Ovaj muk „Vašington posta“ i njemu sličnih, od koga nam je naročito muka, možda, i zato što smo na sebe kivni što smo im nekad verovali da su zaista ono što kažu da jesu, a ne ono što sve vreme vidimo da rade, to dakle njihovo ćutanje koje ih odaje rađa pak potrebu i da, kako nam se to često naređuje, pogledamo u svoje dvorište. U kome imamo šta i da vidimo, a opet, ništa neočekivano.

Udruženje novinara Srbije zatražilo je „da Asanž bude pušten na slobodu“ i podsetilo da su on „i njegove kolege iz ’Vikiliksa’ dali istorijski doprinos pravu građana širom sveta da saznaju činjenice koje su vlasti od njih krile, a posebno dokaze o ratnim zločinima koje su počinile najmoćnije države na svetu. Države imaju pravo da štite svoje tajne, ali Asanž je na delu pokazao zašto novinari ne smeju da im u tome pomažu“.

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) ni rečju nisu prokomentarisali Asanžov slučaj.

Možda je i tačno da će apel UNS-a na Asanžov slučaj uticati taman koliko je i na ishod rusko-japanskog rata uticala ona crnogorska objava rata Japanu; a opet, ništa većeg uticaja na slobodu medija nije imala ni akcija pet minuta gromoglasne tišine, pa joj se NUNS ipak pridružio, naime, o simbolici je reč.

Možda će neko pokušati da objasni i da ni NUNS ni NDNV nisu teritorijalno nadležni za pitanja australijskog državljanina koji je zbog američke optužnice isteran iz ekvadorske ambasade pa se našao u britanskom zatvoru. Ali i jedni i drugi su na delu pokazali da sebe smatraju nadležnim i za probleme novinara u drugim državama, eno, sasvim nedavno su zvanično protestovali što je u Albaniji „policija tokom snimanja protesta privela Kšoi Malesia, novinara i voditelja vesti ’Ora njuz RTV’“. I to su učinili iako je Kšoi Malesia „pušten posle tri sata“, jer „prijavio (je) zloupotrebu njegovih prava“.

Zloupotreba Asanžovih pak prava, koja uz to traje već više od 10 godina, nije, međutim, zaslužila ni reč njihove osude. A ovamo NUNS tvrdi da se bori za zaustavljanje političkog pritiska na novinare, mada, to je učinio kada je Milorad Dodik „na uvredljiv način govorio o glavnom uredniku Centra za istraživačko novinarstvo Srbije“ Dinu Jahiću.

Kao što je NDNV najavio da će tražiti „pravnu zaštitu međunarodnih institucija“ zbog „pretnje“ Dinku Gruhonjiću u vidu njegove fotografije koja je objavljena na nekoj fejsbuk stranici „uz huškački komentar: ’Nezavisni novinar’ i rezident Hrvatske obaveštajne službe naziva Srbiju postgenocidnim društvom. Da li je dosta? Imamo li ponosa?“. Ironija ovog detalja sastoji se u tome što se NDNV ovoliko uzbudio zbog virtuelnog ugrožavanja Dinka Gruhonjića u istom danu 2019. u kome je u Londonu iz ekvadorske ambasade u zatvorsku ćeliju ubačen Džulijan Asanž. Zbog čega se NDNV nije uzbudio uopšte.

Da ne dužimo. Lakmus test Džulijana Asanža nesumnjivo i sasvim precizno pokazuje da oni lažu kada kažu da su borci za slobodu govora i nezavisnost medija. A ako nisu to što kažu da jesu, onda moramo da vidimo šta su. I čemu zapravo služe.

Dovoljan je samo jedan pogled na spisak njihovih donatora – od USAID-a preko Fondacije za otvoreno društvo i Nacionalne zadužbine za demokratiju do Fondacije braće Rokfeler – da bismo naslutili za čiji se interes oni zapravo bore dok nas obmanjuju da se bore za slobodu medija i našeg izražavanja. I da nisu ništa drugo do pešadija njihove ofanzive na našu svest. Koju bi da oblikuju u skladu sa svojim potrebama. Pa bi napokon kao takve i trebalo da počnemo da ih tretiramo.

I hvala Džulijanu Asanžu što je, makar i svojim stradanjem, doprineo raskrinkavanju još jednog zločina. Ovog koji se, dok nas nadobudno ubeđuju da se u svom delovanju rukovode našim dobrom a ne tuđim interesom, vrši nad našim zdravim razumom.