Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
26. 04. 2012.
Mediji nisu na visini zadatka prema nivou krize
Branislav Čanak, predsednik UGS "Nezavisnost", o stanju medija u Srbiji i na lokalu
- Danas je položaj medija kao položaj atletičara koji treba da trči, a ne zna odakle startuje i gde mu je cilj. Dobar broj medija će jednostavno nestati već do kraja godine, jer jednostavno neće biti para. Ne može se poslati poruka preko ubijenog glasnika - rekao je Branislav Čanak, predsednik UGS „Nezavisnost" za „Novi put" posle tribine održane prošlog ponedeljka u Šantarovcu.
Kakav je danas kod nas odnos medija i društva?
- Nažalost, jako dugo naši mediji ne odražavaju, ne oslikavaju na pravi način stanje u društvu. Ili ga na određeni način kite i neodgovorno ulepšavaju, ili ga na momente ne vide i predstavljaju na način koji ne nudi rešenje. Na momente se prezentuje konfliktna situacija, bez rešenja. Kao, ovo je smak sveta i to je kraj, što nije tačno. Mislim da naši mediji nisu na visini zadatka prema nivou krize koja postoji u Srbiji i to ne svojom krivicom, već krivicom onih koji uporno pokušavaju da kontrolišu medije i nažalost u tome uspevaju.
Kako funkcionišu i koji su problemi medija?
- Višeslojni problemi medija su pre svega vezani za njihovo elementarno funkcionisanje. Elektronski mediji i agencijske vesti morali bi da pokrivaju trenutne događaje, bez komentara, samo onako kako su se desili. Očito je da je veliki problem da se to tako prenese, pogotovu kada je reč o nekim osetljivim političkim pitanjima. Postoji i druga dimenzija, kada se određeni procesi u društvu komentarišu. prate i podstiče se razvoj tih procesa. Ni u toj sferi mediji nisu postigli ništa, ili su čak postigli negativne rezultate.
Od kada je takvo stanje u medijima?
- Takvo stanje, na žalost, traje od 1991, a intenzivnije od 2000. godine. U vreme vladavine Miloševića postojala su neka opravdanja, jer su bili neki medijski vakuumi, ratovanja i ti promašaji se mogu pripisati pritisku, strahu od ratova, bombardovanja. Ali posle 2000. godine, ti izgovori više ne mogu da se koriste. Mediji su morali jasno da predstave ono zbog čega je Milošević pao, a to je ulazak u demokratiju. Mediji su trebali da Jasno kažu: to smo dobro uradili, ali ovde smo promašili i reći ko je promašio. Znači, mediji su morali da zauzmu jedan kritički odnos prema razvoju demokratije.U tom vremenu je bilo i trenutaka pomaka prema boljem stavu medija. Kada je reč o elektronskim medijima, imali smo Studio B, i ako je on pokrivao samo Beograd, onda Studio B92, koji je u početku bio Radio Indeks, a od štampanih medija bila je Naša Borba. Oni su u ono vreme bili stubovi nezavisnog informisanja, odnosno onoga šta se stvarno desilo bez komentara, da li je Milošević kriv ili ne. Mi danas toga nemamo.
Šta se desilo sa tim „pelcerima" objektivnog novinarstva i zašto se nisu primili?
- Na žalost, političari su se u tom periodu postavili kao vrlo osetljive snaše, koji ako bi im eventualno rekli da nisustigli nešto da urade, čak ne da nisu uradili, oni su se uvek jako ljutili i to na - medije. Nije bilo drugog krivca. Čak ni oni iz drugih stranaka nisu bili krivi, i ako su baš oni možda to i prouzrokovali. Mediji su u takvoj situaciji služili za potkusurivanje, što ih polako ali sigurno ubija.
U kom pravcu posle svega danas idu mediji?
- Mi nismo u stanju da se pomaknemo ni u kom pravcu; da li je to Evropska unija ili neka druga strana. Tako učaureni, mediji ne mogu da proizvedu nešto što bi bilo interesantno za njihove čitaoce, gledaoce ili slušaoce, koji bi po prijemu te informacije mogli da donesu svoju procenu šta je dobro a šta ne. Čitalac može i da pogreši u proceni, ali je dužnost novinara da mu prenese tačnu informaciju.
Da li smo mi usamljen primer u Evropi?
- Nije to slučaj samo u Srbiji, već se dešavalo i u razvijenijim sredinama, čak od polovine 19. veka. Kad god je politika bila u mogućnosti da ovlada medijima, bitku su gubili uvek mediji. Na kraju su bitku gubili i sami političari, pa su se setili da im takvi mediji u stvari i ne trebaju, pa su ih potom puštali da ipak sami rade, a da oni to uokvire nekim zakonskim normama.
Bili ste novinar, kakvo je vaše iskustvo?
- Ceo svoj radni vek sam proveo u novinarstvu. Sve što sam pisao u vreme socijalizma, od onoga šta je prošlo, siguran sam da danas više od pola toga ne bi prošlo. A danas je demokratija i sloboda medija, a tada je bio mrski diktator Tito.
Jesu li pred izbore mediji podložniji podvorništvu?
- Tačno je da su mediji pred izbore još više podložni podvorništvu. Pošto su ovo jedanaesti izbori posle uvođenja višepartizma, novinari su naučili lekciju i više niko ne treba da ih zove telefonom i da im kaže: jel ste vi normalni, šta radite? Oni sada već znaju da čitaju između redova ko je glavni i zašto je on glavni, koja struja donosi profit a koja ne. Novinari onda po refleksu slede te principe, gubeći iz vida da na taj način odstupaju od osnovnih principa profesije. Tako se vraćamo na početak priče, odnosno na vreme vladavine Miloševića, kada se u kritičnom trenutku određeni broj novinara prodao. Ipak, na drugoj strani je bila kritička grupa, koja je rekla - to je loše. Tako je tadašnja publika u Srbiji mogla da proceni nešto kao loše ili dobro, odnosno da veruju jednima ili drugima. Danas nemamo ni jedan medij za koga čitalac ili gledalac može reći, ovaj je loš ili dobar zato što navija ili ne navija za onoga. Sve je pomešano i sada nemamo nikakav sistem vrednosti. Gubitak sistema vrednosti je najpogubniji za novinare. Novinar je onda u situaciji koji kao atletičar na 800 metara staje na stazu i kažu mu: trči, a on ne zna gde je start, pita gde mu je cilj, ali ni to niko ne zna da mu kaže, već mu samo kažu - trči. To su vam danas mediji.
Zarađuju li mediji za sebe i na koji način?
- Mediji se još uvek finansiraju za ono na šta pristaju da rade, često iz nekih izvora koji nisu potpuno legalni, ili često nisu uopšte legalni i zato se oni polako tope. Vrlo brzo, mislim do kraja ove godine, dobar deo medija će se suočiti sa očajnom situacijom. Ispuniće sve zadatke na ovim izborima, a više neće biti para u fondovima. Ne da gazda više neće da ih plaća, već više neće imati para da ih plaća. Tada će oni na cedilu kazati: pa mi smo uradili šta ste tražili od nas, dajte nam pare. Poslodavci će reći, dali bismo, ali nemamo ni mi. Srbija već sada više ne proizvodi, već troši. Mi smo raspikuće koje troše, a ne pitaju odakle to stiže. Svi smo lepo lumpovali, a kada u 4 ujuto stigne kelner sa računom, svi ćemo se hvatati za glavu. To je najgore i to sada sledi Srbiji. Mnogi mediji će tada nestati fizički, ekonomski, finansijski. Neće moći da izađu na ulicu i kažu: ukinuta su naša prava. Nema para, žao nam je - doviđenja.Tek tada može doći do nekog preporoda, tada će neki novinari shvatiti da su izgubili posao i da njihova porodica nema šta da jede, zato što je on radio na način da je to dalo takve rezultate pojedinačno, ali generalno mi kao društvo moramo da se pitamo da li nama trebaju ovakvi mediji ili ne, odnosno šta je uloga medija u modernom društvu.
Šta mi kao društvo treba da očekujemo od medija?
- Vizija većine ljudi u našem društvu, ne samo političara i bogataša je da su mediji sluškinja koja treba da očisti neki prostor. Ako to urade dobro, biće nagrađeni kao sluškinje, ako ne urade dobro, biće otpušteni kao sluškinje. Takva praksa u Evropi je prekinuta početkom druge polovine 19. veka. Tada je Evropa rekla: mediji su sredstva informisanja, bez kojih ja ne mogu da zaključujem. Ne mogu da glasam i biram, ako ne znam ko je ovaj. A mediji moraju da imaju i note koje će biti kritičke, svako mora da ima i neke negativne osobine, ne postoje genijalci bez mana.
Ne odnosi li se ta tekovina i na Srbiju?
- Tačno je, reklo bi se da je to već osvojeno, ali u Srbiji je sve moguće, pa i ratovi koji su dobijeni, svi su izgubljeni.
Koliko internet ugrožava štampane medije?
- Pisani mediji su u mnogo lošijem položaju u odnosu na elektronske, kada su u pitanju lovci na njihove greške. I posle niza godina možete mahati novinom i optuživati nekog novinara, za razliku od internet portala, na kome sutra neke vesti više nema. No cilj našeg društva ne bi trebao da bude lovljenje novinara i bešenje na Terazijama, već njihovo usmerenje ka našim potrebama. Ako su cilj naše potrebe za informacijama, dobar je i internet portal i štampane novine. Savremeno društvo i nova tehnologija nam nameće taj novi način servisa informacija i mi ne možemo ostati ćoravi na to. Skoro je vršeno istraživanje u Americi, gde je taj vid novinarstva najrazvijeniji i ustanovljeno je da on uopšte ne ugrožava štampano novinarstvo.
Kakvo je stanje u lokalnim medijima i šta je sa njihovom privatizacijom?
- Pitanje lokalnih informativnih preduzeća potpada pod deo zavere, gde se mediji upotrebljavaju kao sluškinja, koja može lako da dobije otkaz. Prvo, privatizacija medija je potpuno drugačiji tip privatizacije od svih drugih preduzeća u Srbiji, što nije slučajno. To je dovelo do situacije da su lokalni mediji veoma ugreženi, jer su prepušteni lokalnim moćnicima, ili nisu dati nikome, već su prepušteni ekonomskoj sankciji. Znači, umiru. Vi u Jagodini, na primer, ne možete naći kupca da prodate celo informativno preduzeće, jer nema kome da proda toliku količinu informacija. Pa tako, to će se prepustiti privatniku koji neće moći te informacije da proda, ili će se naći neki koji će se prodati. On, privatnik će se prodati nekoj moćnoj kombinaciji politike, a preko toga prodati novinara. Onda će taj novinar imati platu, koja je bedna, ali je redovna i moraće da piše po narudžbi tog gazde koji se prodao.
Šta je sa već privatizovanim lokalnim medijima?
- Izgleda da mi ne razumemo dovoljno čemu služe mediji, pa smo ih tako olako prodavali. Šokirao sam se kada sam saznao da je vlasnik Radio televizije Čačak dečko koji ima 18 godina. To je sramota. On je mogao da ima i milijarde, ali kako tom, moram da kažem, kretenu u Agenciji za privatizaciju nije zapalo za oko da on ima 18 godina. Nije pitanje samo odakle mu pare, već i kako će on sa samo 18 godina da vodi dve veoma važne kuće na nivou grada Čačka. A pokazalo se kako vodi. Neverovatan je naš odnos prema medijima, da to može da napravi bilo ko, može bilo ko da bude novinar, može bilo ko da bude gazda. To nije tačno. Ne može svako da bude ni rudar, ni policajac, ni novinar i to je oduvek tako bilo. Zato će i lokalni mediji trajati onoliko koliko budu bili potrebni nekom moćniku.
Šta onda činiti sa lokalnim medijima?
Srbija treba da se decentralizuje, ali na način kako je to urađeno u Evropi. Tamo su lokalni mediji decentralizacijom dobili na značaju, jer preko lokalnih medija se šalje lokalna poruka. A kako vi možete da pošaljete poruku, ako ste ubili glasnika.
S. Alempijević
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.