Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
13. 02. 2012.
Vlast nas tretira kao maloumne
Marina Fratucan, novinarka
Kaže da je aktuelna emisija „Radar“ osmišljena odmah nakon prethodne „Tu, sasvim blizu“, koja se takođe bavila evropskim integracijama i regionom.
„To me jako interesuje, živela sam tu, mori me, muči to što se desilo. Hteli smo da uradimo dokumentarno-istraživački emisiju, predložila sam ime „radar“, jer on meri brzinu, kontroliše i zaustavlja pomahnitale. Super je ekipa došla, Aleksandar Reljić, Dragan Gmizić i kolege sa fakulteta. Dobro smo kotirani, posebnu pažnju posvećujemo Vojvodini, koja je najviše regionalno orijentisana u Srbiji. Beograd je malo učauren“, govori nam koleginica Marina Fratucan, s kojom brzo seciramo eho jubileja 150 godina Srpskog narodnog pozorišta.
„Drago mi je bilo što postoji toliko, ispratila sam, ali nije bilo dovoljno reklame. Kada bi pitali građane šta je bilo prošle godine, možda nisu svesni ni oni koji idu u pozorište. Reklama je zatajila, morala je biti agresivnija. Realno, u defanzivi su.
Ne kažem da Egzit treba da vodi Sterijino pozorje, ali kada je to radio bilo je puno mladih, zanimljivih predstava, a sve zbog dobre kampanje. Egzit ima mnoge mane, ne moramo zalaziti u to, ali SNP-u je neophodna novija varijanta reklamnog pristupa. Možemo pričati o tome da je kultura nešto čime pojedinac puni baterije, i da je svestan toga, ali u eri interneta kulturni radnici ne bi smeli da se ustručavaju da povuku za rukav svoje konzumetne“.
Opkoljeni temom, podsetili smo sagovornicu da je retko ružna zgrada pozorišta dobila društvo: hotel koji se, kako zvanično stoji, estetski se nadgrađuje na teatar.
– Gradonačelnik mi je prekjuče rekao, pričajući o arhitekturi: „Novi Sad je sličan Beču, jer je zapadnoevropska kultura, kao i građevine...“ ali ovde svaka druga - treća štrči i izgleda kako hoće. Kao Novosađanku koja puno hoda, užasno me nerviraju neujednačene reklame na zgradama. Ali svi se pravdaju da je svaki problem nasleđen.
Gde škripi u nastojanjima Srbije da se ratosilja bremena nasleđa?
– Škripi u utaljivanju: Prvo su ostali neki iz prethodnih vremena, pa su novi bili širokogrudi i došli blizu njih, svidelo im se. Korupcija je na svakom koraku, ti meni – ja tebi. Ako hoćemo napred ka EU to moramo regulisati. Moraćemo. Možda se zato sve češće pominju 90’, jer matrica nije promenjena?
– Novi ljudi nisu hteli da menjaju matricu jer je dobro razrađena. Neću da kažemo da su svi takvi, ali retki primeri nisu vidljivi. Oni što ih je sramota. I sad, kad dođu izbori imaćemo ozbiljan problem: vlast je zabrljala, a ovi koji bi zbog tih brljotina mogli da dođu na vlast – šta nam ostaje s njima? Čak i da hoće u Evropu, kao što tvrde, ne bih želela da me oni vode.
Dilema: manje zlo ili beli listići?
– Gostovala mi je u „Radaru“ Srbijanka Turajlić, slušala sam i prijatelja Teofila Pančića i stvarno sam se zamislila. Prvi put stvarno ne bih da izađem na izbore. Radim politički angažovan posao, svesna sam sveta oko sebe. Da ne izađem, da me briga, da izađem i dam glas kome ne bih, a opet, beli listić donosi onima koje ne želim. Pitala sam Srbijanku, kaže da nam to omogućava da dodirnemo dno. Tada ćemo morati krenuti gore.
A ja sam mislila da smo hiljadu puta dodirnuli dno, tu je moj problem (smeh). Ne znam, verovatno ću nešto zaokružiti, videću.
Kosovo – ti znaš da je car go?
– Kosovom se dosta bavim. Svi me optužuju da sam izdajnik, a meni je bilo žao kad se Jugoslavija raspala, jer je zemlja u kojoj živim postala manja. Ako ode Kosovo, biće još manja. Ali ljudi moji, bila sam često tamo, to je drugi svet. Druga valuta, zastava, carina, pečat, ničija zemlja. Na severu je konflikt, a drugi granični prelazi rade normalno. Ta država ima svoje institucije koje sam posetila, o čemu mi pričamo?!
Ovi naši to znaju dobro. Kad je onomad Tadić rekao „i Kosovo i EU“, kao građanka i novinarka sam stala i rekla: ovo ne može zajedno! Odvuklo nas je to od kandidature za EU, a mi sad ponovo imamo „i Kosovo i EU“ i ja to ne mogu da razumem.
Vlast nas tretira kao maloumne.
Pretili su ti dugi niz godina zbog insistiranja da se suočimo s nedelima?
– Sada manje nego ranije. Ima tome sedam godina, uglavnom su mi zvonili za srpsku novu godinu, a i sada – likovi mi nešto dobace. Veći broj ljudi zna da su se zločini desili, isto tako mnogo njih to negira. Imam problema i sa studentima, bude bojno polje u učionici.
A vlast kao sa Kosovom, nije jasno i glasno rekla šta se dogodilo, mada je svašta potpisala i izvinjavala se.
Uskostaranačka manipulacija?
– Da, opet taj 6. oktobar koji se nije desio. Tad je trebalo reći šta je bilo. Ako smo uspeli da se privolimo za taj rat, nova vlast je zarad diskontinuiteta sa Miloševićevim režimom morala krenuti drugu priču preko medija. Lustracija, pa dalje...
Napad na Hrvate u Novom Sadu je pokazao da reciprocitetom zločina i dalje pravdamo nova divljanja?
– Grozno. Srebrenica, Vukovar... uvek neko „ali“, za one koji neće da počiste prvo svoje dvorište. Zločine nisu činili oni, ali su činjeni u njihovo ime. Tek onda, čistog obraza, možemo direktno polemisati zašto se „Oluja“ negira ili slavi. Drugačije će nas svet gledati, olakšaćemo život svojoj deci.
„Radar“ je govorio o policiji, koja je od zločinca postala žrtva?
– Imaju oreol zločinca iz 90’, a danas ih je država isturila kao prve, u odbrani nečega što je sama trebala da uradi u proteklih 12 godina. Da promeni sistem. Kad je dogorelo do noktiju, onda policija brani državu od frustracija, neizživljenosti i podivljalih hormona huligana, koji ne znaju gde će i šta će. Žao mi je ljudi, odu na zadatak pa ih ludak ubije.
Zaokruži priču o Društvenom centru, upadu u kasarnu i izbacivanju?
– Ne znam šta bi grad izgubio da je otvoreno stao iza tih mladih ljudi i podržao ih.
Duško Bogdanović reče da je neko verovatno jako nervozan, jer mu se okupira kaparisna imovina?
– On je u Poslovnom prostoru, možda ima neke informacije koje nemam (smeh). Ako je tako, tu nema velike razlike između interesa koji nam je nametan 90-ih. Ne kažem da vlast vodi u rat, ali su u interesnom smislu isti. Pare su ključ, samo su onda ginuli za njih, a sada ginu za izbore.
Mediji u Srbiji?
– U jako su lošem položaju. Finansijski devastirani i kao takvi nepopularan izbor profesije mladih. Podložni su manipulaciji, u strahu za sitnu platu. Kad bih morala studentima da savetujem da budu novinari, mogla bih: zbog ljubavi prema profesiji, mog entzuijazma i elana, ali racionalno, da će izdržavati porodicu i raditi po kodeksima profesije – teško da bih stala iza tih reči.
Postade cenzura autocenzura?
– Neće ljudi da se dovode u neprijatne situacije. Kao da je propisano šta se sme, a šta ne. Zna se ko drži koji medij, šta je ko platio kome. Ne smete udariti velike oglašivače iako imaju putera na glavi. Moramo naći način kada ćemo i kako nešto reći, imati dokaze. Kosovo je, na primer, za mene privatno druga država, ali pošto nju nije priznala naša država, kad sam pisala o tome htela sam da budem fer prema svima, pa i onima koji to ne vide, ili im nije omogućeno da vide. Svaka reč je birana i to nije autocenzura, već etika.
Svi znamo čiji su mediji, a najveći problem je vlasnička struktura?!
– Teško je crno na belo napisati ko je vlasnik. Državu krivim, postoje zakoni, mora sve biti transparentno. Zato se nadam EU, ne jer će nam teći med i mleko, nego jer će mnoge stvari prosto morati da se urede u svim oblastima, pa i medijskoj. Naći će se i tu rupice, ali neće biti rupetina.
Da li si se prejela teniskih loptica ovih dana?
– Uvek mi je to bilo grozno. Drago mi je što je Đoković tako dobar, ali mi je smešno kada cela Srbija shvati to kao svoj uspeh.
Nacija se sistematski infantilizuje?
– Naravno. Nisam sportski tip i nemam taj kolektivni duh, ali sportisti su to uradili pre svega zbog sebe. Odlično je što su doneli ovoj zemlji medalje, ali takav fanatizam... Ako to ljudima čini zadovoljstvo – neka se raduju, ali forsiranje tih informacija odvlači pažnju od konkretnih problema s kojima se suočavamo: prazan tanjir penzionera, lekova kojih nema...
Ne zaboravi sneg...
– Da, ovaj sneg?! Čitavi dnevnici su posvećeni snegu, neverovatno. Kod Danice Vučinić u „jedan na jedan“ je rečeno da se to očekivalo još 2010. i da se moglo raditi na tome. To nije iznenada, od motornih sanki do dihtovanja prozora, svako je mogao uraditi nešto.
Profesionalni strahovi i nade?
– Ne bojim se, iako sam prošla svašta. A nada... Znaš, užasno sam zadovoljna poslom kojim se bavim i nadam se da će ovi koji izađu sa fakulteta uživati bar 80 posto koliko i ja. Da rade sa žarom.
Antrfile : Savremeno, bez politike
Prethodna gošća „Intervjua nedelje“, direktorka baleta SNP–a Olivera Kovačević Crnjanski, pitala je „na neviđeno“ Marinu Fratucan – šta bi volela da gleda u pozorištu?
– Neku dramu, kratku, efektnu, da ne traje dva sata u dva čina, da bude savremena, ali ne mora u sebi imati politički momenat. Direktan jezik mi prija više od onog iz prošlih vremena, između starog teatra i novog – biram novi.
Igor Mihaljević
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.