UNS vesti
14. 05. 2025.
Kako je Bogdan Tirnanić pisao o NATO bombardovanju RTS-a
U ovo vreme, pre 26 godina, bombardovana je Savezna Republika Jugoslavija. NATO je agresiju počeo 24. marta. Prekinuo je 10. juna. Vodeći medij, Radio-televiziju Srbije, pogodio je bombom u dva sata i šest minuta posle ponoći 23. aprila 1999. godine. U Aberdarevoj ulici u Beogradu NATO je tada ubio 16 medijskih radnika.
Zgradu Televizije Novi Sad NATO je srušio 3. maja. Na Mišeluku niko nije stradao u danu kada se obeležavao Svetski dan slobode medija.
Novinar Bogdan Tirnanić u knjizi „Kratak kurs umiranja“ (Prometej, 2005), svojevrsnoj filozofskoj priči o medijima, pisao je i o RTS-u, kog je najjači vojni savez proglasio za „legitiman cilj“ jer je „propagandna mašina“.
Ako se uzme teza Jozefa Gebelsa, nacističkog ministra propagande, da više puta ubedljivo ponovljena laž postaje istina, napisao je Tirnanić, i da se takvom razumevanju propagande doda reč mašina, zbog modernog razvoja medijskih tehnologija, te proglasi RTS za „propagandnu mašinu“, to bi, u najmanju ruku, moralo da znači kako su se sa beogradske adrese Takovska 10 ponavljale neke laži s pretenzijom da one budu prihvaćene kao istine. I, da je to, ova televizija, činila ubedljivo.
Elem, ako je tako, piše Tirnanić, onda ne može biti istina da su članice NATO pakta napale SR Jugoslaviju.
„Nije takođe istina da su srušeni novosadski mostovi, da je pogođen putnički voz, da je pobijena kolona izbeglica i da je jedna trogodišnja devojčica ubijena bombom od `sto kila` dok je piškila na noši. Konačno, nije istina ni to da je RTS porušen“, napisao je Tirnanić u poglavlju „Rat kao žanr“.
Zapitao se, zatim, šta smo to onda danima gledali na ovoj televiziji.
„Jesu li oni plamenovi što zloslutno ližu noćno nebo bili deo nekakve `virtualne stvarnosti`? Da li su one silne ruševine i oni leševi `simulakrum` što ga je proizveo neki novi Volt Dizni ili neki ovdašnji Džordž Lukas?“
Tirnanićev odgovor je ne.
„Napad na kuću u Takovskoj kao na `propagandnu mašinu` usledio je otud što više puta ubedljivo predočena istina ne može postati laž“, napisao je on.
Konstatuje da je ono što je NATO projektovao kao svoje istine bilo lako demantovati, ali da te tobožnje istine nisu ni imale ambiciju da budu potvrđene.
Tirnanić u ovom delu navodi da kada to piše misli na ubistvo lidera kosovskih Albanaca Fehmija Aganija, što se, kaže, kasnije i dogodilo, ali u potpuno drugačijem kontekstu, paljenje kuće Ibrahima Rugove.
„Traktori iz one izbegličke kolone bili su, kao u znanom kineskom vicu, zapravo leteći tenkovi, sve Albanke su silovane (...), a svako ko zna da mašući rukama uzleti do visine od 50.000 metara može svojim očima da se uveri u postojanje mnogih masovnih grobnica diljem Kosova“, napisao je Tirnanić.
Te, kako kaže, NATO istine, valjalo je primiti „zdravo za gotovo“.
„Otuda one nikada nisu bile podržane slikom, vizuelnim dokazom. Njihova medijska suština, odnosno suština njihove medijske prezentacije beše unapred ograničena samo na verbalni iskaz `ovlašćenog lica`, nekakvog portparola“, piše Tirnanić.
Poziva se dalje na britanskog premijera Tonija Blera za kog navodi da je kritikujući tamošnje elektronske medije ujedno i tražio da se „odupru ideji da nešto nije vest ukoliko nije zabeleženo televizijskom kamerom“.
„Ako izveštaji sa lica mesta jedini postaju vesti, onda je to daleko od sveobuhvatne slike“, pozvao se Tirnanić na ovaj Blerov citat.
Ovo nas, piše zatim Tirnanić, vodi paradoksalnom zaključku da je rat koji je NATO vodio protiv SRJ, koji jeste i „medijski rat“ uokviren televizijskim ekranom, projektovan i kao rat protiv televizije kao medija.
„To je potpuno nova situacija u istoriji medija i istoriji cenzure“, napisao je ovaj novinar.
Ovakva strategija, iznosi Tirnanić, gde je televizija „trebalo da bude svedena na nivo `radija u boji`, svojevrstan je povratak u medijsku epohu dr Gebelsa“.
Gebelsa bi, piše Tirnanić, sigurno zapanjio „do bola siromašan spektar izražajnih sredstava većine zapadnih televizija: sve što se tamo, uglavnom, moglo videti jeste sukcesivni niz dosadnih srednjih planova sa nečijom fotografijom iz lične karte koja govori. Ona govori o nečemu što se dogodilo na drugom mestu i u drugo vreme. Tako ispade da je televiziji namenjeno da bude na drugom mestu i u neko drugo vreme u odnosu na sam rat“.
On konstatuje da se to dešava u vremenu kada je televizija kao medij na vrhuncu.
„Ako slike nema, laž može da prođe kao istina“, konstatuje Tirnanić.
Ima i nečega što je još gore, dodaje zatim, a to je da „mada formalno dolaze kao posledica nečega što se već dogodilo, recimo `kolateralna šteta` raketiranjem putničkog voza ili kolone izbeglica, laž portparola Šeja i sličnih je okrenuta budućnosti“.
„Ova laž ima pretenziju da stvori jedan realan svet koji će biti `istinit`, laž o humanitarnoj katastrofi služi da se humanitarna katastrofa zbilja proizvede“, napisao je Tirnanić.
On piše kako prenosi brifinga NATO portparola čine da televizijski gledalac ostane ravnodušan, zbog toga što imaju „verbalnu dimenziju“ koja „rat čini praktično nepostojećim. On je puka simulacija. Nigde leševa, nigde krvi, nema ruševina“.
Tirnanić piše da je unapred izgubljen onaj medijski rat „koji se na televiziji vodi protiv slike, protiv njenog prisustva na mestu događaja u vreme kada se `radi radnja`“. Da se i Ted Tarner, osnivač SiEnEn-a, zbog toga „izjasnio protiv agresije na Jugoslaviju“.
„Slika je, međutim, postojala. Ona je dolazila iz Beograda“, piše Tirnanić.
Britanskim televizijama, navodi on dalje, tadašnji premijer Toni Bler zamerio je što daju preveliki značaj izveštajima dopisnika iz Beograda, koji su, prema njegovom mišljenju, bili cenzurisani i prikazivali samo ono što jugoslovenske vlasti žele da bude viđeno u svetu.
„Kada bi bilo mesta cinizmu, moglo bi se zaključiti da je greh RTS, koja je neprekidno emitovala prizore stvarne katastrofe, u njenoj `zastarelosti`, u tome da ne shvata kako je točak (medijske) istorije okrenut unazad, što je, sa stanovišta odvijanja istorije sveta, razumljiva `kolateralna radnja`. Ali RTS nije imala izlaza. Njoj se, na nesreću, dogodilo baš ono što je najmanje želela“, napisao je Tirnanić.
Tirnanić dalje piše da „oni koji su se vratili u medijsko doba Jozefa Gebelsa (a, takav je povratak određeno `stanje duha` u kome naš doktor vaskrsava), optužili su RTS za `gebelsovski greh`, tvrdeći da, kao `propagandna mašina` režima, podržava iluzije svojih gledalaca o ovom ratu, i to tako što im prezentuje prizore njihovih sopstvenih stradanja“.
„Ali, tim gledaocima takvi prizori uopšte nisu ni potrebni. Oni to doživljavaju na sopstvenoj koži. Niko nije toliko lud da gubi vreme čekajući direktan televizijski prenos sopstvene pogibelji, već trči u sklonište“, piše Tirnanić.
Zaključuje, zatim, da je bombardovanje zgrade RTS-a, i drugih ovdašnjih televizija „bilo u cilju posrednog cenzurisanja tih (zapadnih) televizija, koje su `reemitovale` materijale iz Beograda“.
Ovaj novinar konstatuje da „nije stvar u tome da se vlasnici i urednici narečenih televizija u odnosu na rat postavljaju objektivno, istinito, čak kritički, nego u tome da sama televizija, ako je u skladu sa sopstvenom medijskom prirodom, ako koristi svoja tehnološka svojstva, govori protiv rata, prikazujući ga prljavim i proizvodom opše laži ovog sveta“.
„Ljudskim životima je plaćen dokaz da je RTS, koju su njeni sopstveni pretplatnici do juče svakako (pogrdno) nazivali, bila u jednom trenutku najmoćnija na svetu, prva koja je `ubijena` zarad istine koja nikako ne može postati laž i zarad laži koja nikako ne može postati istina“, napisao je Tirnanić.
Tako je, smatra on, „u smrti jedne televizije, istina opet pobedila“ i „to je gorka istina o svetu u kome živimo“.
„Ali je, da se ne lažemo, sve došlo na svoje mesto čim je bombardovanje prestalo. RTS je opet najgora televizija na svetu!“, završava segment 10, poglavlja „Rat kao žanr“ u knjizi „Kratak kurs umiranja“, Bogdan Tirnanić.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.