UNS vesti
11. 10. 2024.
„Pišem, znači živ sam“ – kako je buntovna novinarska priroda Predragu Rakočeviću dala tekstove vredne koričenja
„Za novinarstvo je potreban talenat, ali i znanje, rad i buntovan karakter. Valja i voleti posao koji radite, jer ste tada dobar novinar. Većina ovih osobina, a posebno buntovan karakter prate Peđu, što je pokazao i u novinarskim tekstovima, koji su sada i ukoričeni“, rekao je generalni sekretar UNS-a Nino Brajović na promociji knjige „Izazovi i iskušenja srpske dijaspore u Nemačkoj", autora Predraga Rakočevića.
O toj buntovnoj prirodi Rakočevića, apostrofirao je Brajović, svedoči i njegov prvi tekst, koji je objavio kao petnaestogodišnjak u tada tek nastalim Večernjim novostima, a u kojem je kritikovao objavljenu informaciju da je u zološkom vrtu u Beogradu medved grizli, a ne crni tibetanski medved.
„Pišem, znači živ sam“ je, kako je dodao Brajović, životna deviza autora knjige „Izazovi i iskušenja srpske dijaspore u Nemačkoj.
„Zahvaljujući pomenutoj buntovnoj prirodi, on je rano, kao uzorni sportista i član kajakaške reprezentacije, 1961. godine otišao u Nemačku i tamo duže ostao. Otišao je, kako piše u svojoj biografiji sa željom da zaradi novac, kupi polovnu vespu i njome se vrati kući. Ne znam da li je kupio vespu, ali znam da se vratio kući i da je imao probleme zbog toga što se nije vratio sa svojom reprezentacijom“, dodao je.
U Nemačku je otišao drugi put zbog želje da živi u razvijenijem svetu, i tamo proveo čitavih šest decenija. Ipak, kako kaže Brajović, Predrag Rakočević nikada nije odustao od borbe za bolju maticu, kao ni od borbe za bolji život ljudi koji su došli da žive i rade u Nemačkoj.
Njegova novinarska pozicija je, kako dodaje, idealna i njoj svaki novinar treba da teži.
„Uspeo je da razvije svoj biznis, da pitko i dobro piše. Čak bi se moglo reći da je ostvario ideal nezavisnosti u novinarstvu, iako je on i sam jednom prilikom istakao da potpuno nezavisno novinarstvo ne postoji. Ipak, on jeste zaista nezavisan, a to potvrđuju i njegovi tekstovi“, dodao je Brajović.
On je, naveo je Brajović, pokazao da ne štedi ni današnju političku elitu, ni komunističku vlast, ni postpetooktobarsku vlast. Knjiga je, kako dodaje Brajović, slika njegovog rada ne samo u jednom mediju, već i u svim koji su spremni da objave njegove kritičke tekstove. Nekada je to portal Novosti, nekada Kurir, a nekada portal „Koreni“ , čiji je sadržaj pretežno posvećen našim građanima koji žive i rade van domovine.
Profesor Miloje Pavlović rekao je da vrednost knjige održava i njena geneza.
„Knjiga nije nastala tako što je autor rešio da napiše knjigu, zatvorio se u sobu i rekao ‘Tišina tamo, pišem’. Nastala u delovima. Godinama je pisana, u početku, naravno, bez svesti da će nastati jedna takva knjiga. Posle šest decenija boravka u inostranstvu, od najboljih tekstova, sklopljena je i stavljena u korice. To je legitiman način“, dodao je on.
Iako je sa Brajovićem saglasan da je knjiga vredna poštovanja i tematski dobro sturkturirana, i da odražava njegovu težnju da slobodno misli i piše, on je, za razliku od Brajovića smatrao da Rakočevićeva pozicija ima i negativne strane.
„Naš prijatelj i kolega Peđa je uglavnom izbegao iskušenja naoko nezavisne pozicije“, dodao je.
Uprkos pohvalama, koje, kako kaže nadmašuju mane, naveo je da je knjiga mogla proći i bez delova poput negativnog pisanja o Arnou Gujonu i Fondu za dijasporu, za koje navodi da je nepravdeno. Nepotrebno je, dodaje, i pisanje o Beogradu na vodi za koje smatra da nema veze sa temom i naslovom.
Kao najveću zamerku izneo je to što je o predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću pisano kao o „neuknjiženom vlasniku Srbije“. Ističe da smatra da bi knjiga bolje prošla da „nema ogrešenja o činjenice i o ukus“.
Na to je Predrag Rakočević kasnije rekao da on u knjizi samo prenosi mišljenje ljudi iz dijaspore
„Nije moje mišljenje da je on neuknjiženi vlasnik Srbije. To govore naši ljudi, čitajući opozicionu štampu iz Srbije, a čitajući i nemačke medije (...) Ja samo prenosim što ljudi govore i misle i na šta su spremni da ukažu. Mnogi se plaše i da pomenu svoja imena. Čak mi se i za vreme Josipa Broza nije dešavalo da mi neko kaže ‘Hej nemoj da me pomeneš’. Ne znam od koga se kriju, ali ta pojava dolazi odavde“, dodao je on.
Knjiga će, kaže Rakočević, možda probuditi nekog da razmišlja o tome da imamo šest miliona ljudi van zemlje i da kaže „Hajde da uradimo nešto ozbiljno da se ljudi vrate i ulože kapital“.
„Ja sam bio protiv ove knjige jer se držim reči Jozefa Pulicera, koji je jednom rekao – Ništa nije tako bajato kao novine od juče. Ipak, isto tako je rekao da članak koji se pročita drugi put i potvrdi mišljenje od prvog puta, prvog čitanja, zaista vredi“, dodao je on.
Rakočević, kako je rečeno na skupu, ni za jedan od ovih tekstova nije uzeo honorar. Umesto toga je, rekli su prisutni, pomagao redakcijama
Po tome ga pamti i novinar Radio Beograda Dušan Gligorijević koji je rekao da Rakočević bio prijatelj i darodavac ove medijske kuće.
„Prva je naša redakcija u celom informativnom programu imala štampač i svi su kod nas dolazili da štampaju, prvi smo imali najmoderniji faks. Sve to je samo deo onoga što je redakciji darivao Predrag Rakočević“, dodao je.
Gligorijević je naveo da je autora knjige upoznao preko žive reči.
„Žao mi što u ovoj knjizi ne možete da čujete izgovorene reči Rakočevića, jer znate kako je to na radiju. Živa reč se čuje ili ne čuje i sve se to rasprši u etru. Ovako sakupljeni na jednom mestu, Peđini prilozi i članci dobijaju sasvim novu dimenziju. Ovo je istorija srpske dijaspore u Nemačkoj, ali je i čitanka. Za sve oni koji žele da se bave temom dijaspore, ovo je bukvar“.
Zoran Popović istakao je da je knjiga i svedočanstvo svih autorovih nastojanja da se sudbina dijaspore ne okonča jednodimenzionalnim utapanjem u inostrani svet lišen svih merila srpskog identiteta.
„U tekstovima sabranim u knjizi jasno je da se Rakočević zalagao za razvoj dopunske škole na srpskom jeziku, a da je bio i jedini koji je imao hrabrosti da izjavi da je dopunska škola na ivici propasti“, dodao je on.
Predrag Rakočević je rođen u Beogradu, a živi u Nemačkoj. Novinarstvo nije njegovo jedino zanimanje.
Pisao je strastveno i sarađivao sa najtiražnijim dnevnim novinama i revijama u Srbiji, a nastojao je da naše ljude u inostranstvu održi u živoj vezi sa domovinom.
U Rakočevićevom novinarskom vidokrugu bili su oni koji su davali nov i živ pristup temama iz domena politike - Miroslav Radojčić, Dušan Savković, Mihajlo Habul, Predrag Milojević. U Nemačkoj je, kako je rekao, uzore pronalazio u Špiglu i Šternu.
Komentari (1)
ostavi komentar12.10.
2024.
вести
О каквој бунтовној природи може бити реч, ако је аутор због веспе отишеао у бели свет? Нажалост , ни Нино није озбиљно проучио живот и дело Пеђе! Као да није уочио, да ја Пеђа вазда сарађивао са властима и у она времена(у Вечерњим новостима), а и сада. Под старе дане се пробудио и почео да се "бори" против власти и "брине" о Србији. Заборавља, да нас обавести како је то стигао да заврши факултете у Немачкој и постане успешан привредник? Заборавља, да нас обавести, како је живео живот у Немачкој и шта је то подразумевало, да радиш у тој средини. Нисам приметио, да је реаговао, када је проф.дрАлексић из Хамбурга постала председник Заједнице српских удружења и како је оне могла да води Удружење, а била је у пензији и користила право за тугу негу и помоћ. Никада се у ондашњим југословенским клубовима није појављивала. Помало је лицемерно, бринути о Србији, а живети у белом свету, причати о шест милиона Срва у белом свету, а немати објашњење о десетак изашлих на изборе. Где нашем Пеђи живе и раде деца?
Odgovori