UNS vesti

22. 02. 2023.

Autor: A. Ničić Izvor: UNS

Dopisnik RTV-a iz Brisela Ivan Ilić: Čovek-redakcija je sadašnjost novinarstva

Sa dopisnikom RTV-a iz Brisela i dobitnikom nagrade „Laza Kostić“ za izveštaj koju dodeljuje Udruženje novinara Srbije (UNS) Ivanom Ilićem razgovarali smo o izveštavanju iz evropskih institucija, istraživanjima javnog mnjenja o ulasku Srbije u Evropsku uniju, kao i o mobilnom novinarstvu i budućnosti profesije.

Nagradu je dobio za televizijski izveštaj "Šta Evropska politička zajednica zaista jeste i šta znači za Srbiju“, objavljen na RTV-u.

Tviter je postao digitalno mesto za mikropres konferencije, a novinar zamenjuje celu televizijsku ekipu, kaže Ilić za UNS.

Ljubica Gojgić je u predlogu za nagradu istakla da obavljate posao čitavog dopisništva, jer ste ne samo reporter, već istovremeno i vozač, montažer, organizator, planer i računovođa. U kojoj meri smatrate da je to budućnost novinarstva?

Ivan Ilić: Čovek-redakcija je u Briselu već uveliko sadašnjost zbog promena u industriji i smanjenja troškova medijskih kuća. Kad kažem promene u industriji, mislim i na smanjenje količine opreme i tehničkog znanja neophodnog za rad. Direktna uključenja i snimanja se sve više obavljaju mobilnim telefonima, a pojednostavljeni su i programi za montažu i slanje materijala. Svedok sam te promene.

Sećam se momenata kada evropski sagovornici nisu hteli da daju intervjue koji se snimaju telefonima ili manjim kamkorderima jer se to smatralo neprofesionalnim. Mene je jedan političar pre više od deset godina pitao kada ću da kupim veću kameru.

 

Imam baš dosta anegdota iz tog pionirskog perioda. Azijskim turistima koji obilaze zgradu Berlejmon je bilo interesantno da slikaju kako govorim u kameru iza koje ne stoji niko. Danas je to sasvim normalna pojava. Videćete sve evropske državnike i čelnike institucija da bez problema daju intervjue video novinarima čime god da snimaju.

Kovid nam je doneo još jednu promenu, da nekako radimo svoj posao Zumom, Skajpom i drugim aplikacijama. Srećom, to je i dalje krajnje sredstvo.

Ništa ne može da zameni razgovor uživo sa sagovornikom kada možemo da mu očitamo nivo iskrenosti i nervoze. Meni je taj utisak bitan, a preko ekrana se dobro krije. Već sada je vidljivo da je budućnost u polivalentnosti novinara i svakako digitalna.

U kojim situacijama ste pomislili da bi bilo bolje kada biste imali čitavu ekipu?

Ivan Ilić: Toliko dugo radim kao "one man show" da više nisam siguran kako bih se snašao sa ekipom. Ponekad mi se čini da ne bi bilo loše imati nekoga da podelimo stres. Navikao sam ipak da sve bude u mojim rukama iako mi je pažnja podeljena na praćenje događaja i tehnički deo posla.

 

Dešava se da dok držim mikrofon i razgovaram sa sagovornikom razmišljam da li sam uključio snimanje i da li sam dobro kadrirao, da li je svetlo uključeno… Sve to zna da dekoncentriše kako mene tako i sagovornika. To se ipak retko dešava s obzirom na činjenicu da radim oko dve stotine priloga godišnje. Voleo bih da sam imao ekipu kad sam izveštavao sa terorističkih napada i većih protesta, ali je možda i bolje što nisam jer sam tada morao da vodim računa samo o svojoj bezbednosti u opštoj gužvi i metežu.

Godina iza nas nije donela mnogo dobrih rezultata kada su u pitanju evrointergacije. U kojoj meri je Vaš posao otežalo toliko loših vesti?

Ivan Ilić: Stvar percepcije. EU kaže da je prošla godina po tom pitanju bila odlična. Ukrajini ,Moldaviji i BiH su dali kandidatski status, Gruziji evropsku perspektivu. Tvrde da je proširenje i dalje jedna od najuspešnijih politika Unije. Godina u tom smislu nije bila sjajna za Srbiju zato što nismo otvorili klastere. U svakoj prilici se pozivalo, a i dalje se poziva na usklađivanje sa spoljnom i bezbednosnom politikom unije.

Otežalo je moj posao zato što je postalo monotematika. U skoro svakom razgovoru i izjavi evropskih sagovornika koji se ticao Srbije glavna je poruka usklađivanje sa politikom sankcija. Bile dobre ili loše vesti, meni je samo bilo važno da to što prenesem bude tačno.

Najnovije istraživanje javnog mnjenja koje je sprovelo Ministarstvo za evropske integracije pokazalo je da je samo 43 odsto Srba za ulazak u Evropsku uniju. Koji su uzroci ovakvih stavova?

Ivan Ilić: Ankete su odraz trenutnog stanja i vrlo su promenjivog karaktera. Procenti uglavnom padnu kad EU pomeri fokus sa regiona ili šalje poruke koje se mogu tumačiti kao pritisak i ucena. Naravno, uvažavam i stav ispitanika koji prosto smatraju da Srbija nikada ne treba da postane članica iako bih voleo da vidim njihove malo čvršće argumente.

Koliko je onda teško izveštavati kada unapred znate da se bavite temom za koju značajan broj ljudi ne pokazuje interesovanje? 

Ivan Ilić: Najiskrenije, ne stavljam tu vrstu pritiska na sebe. Isto bih se odnosio prema poslu i da je interesovanje mnogo manje nego što kažete. Javni interes za evropske teme je ipak veći nego što se čini jer neke EU odluke danas direktno utiču na život naših građana.

Izveštavao sam iz institucija dok još nismo bili ni zemlja kandidat. Tada je trebalo ubeđivati urednike zašto nešto iz Brisela treba da se nađe u dnevniku, sagovornici baš nisu bili preterano voljni da razgovaraju sa nama jer nisu videli korist za sebe , a većinu gledalaca je jedino interesovalo da li sutra ulazimo u EU. Danas ipak svi znaju da je to dug proces i da smo na evropskom putu, da citiram jednog diplomatu, krivudavom i džombastom ali smo i dalje tu.

Ipak, na dodeli godišnjih nagrada UNS-a ste bili optimistični i rekli da biste voleli da se za nekoliko godina sretnete sa svima na istom mestu, a da nagrađena vest bude da je Srbija punopravna članica Evropske unije. Uzevši u obzir potpisivanje i nepotpisivanje sporazuma Beograda i Prištine, koliko smo, po Vašoj proceni, daleko od te vesti?

Ivan Ilić: Uzevši sve u obzir - daleko smo, ali imam pravo na optimizam.

U Novi Sad šaljete izveštaje sa izjavama na srpskom, engleskom, mađarskom, češkom, slovačkom i rumunskom jeziku. Da li ste u stvari jedini novinar čiji sagovornici odgovaraju na svom umesto na engleskom jeziku?

Ivan Ilić: Mislim da jesam jedini, ali na toj činjenici moram da zahvalim specifičnosti pokrajinskog javnog servisa čiji sam deo preko petnaest godina.

Inicirao sam da probamo tako da radimo kada sam uočio priliku u vidu velikog broja kredibilnih sagovornika i nisam pogrešio jer su reakcije zaista sjajne. Bilo je teško u početku da u Briselu švate našu nameru i sistem rada ali danas skoro svi  oni  znaju da Radio Televizija Vojvodine ima program na njihovim jezicima, lepo reaguju kad zatražim intervju. Baš sam sad na poslednjoj plenarnoj sednici u Strazburu sreo poslanika iz Slovačke romskog porekla. Oduševljeno je pristao na intervju za našu romsku redakciju koji ćemo uskoro realizovati. Interesantno je da su evroparlamentarci iz tih zemalja na čijim jezicima emitujemo voljni i da odgovaraju na pitanja koja nisu sasvim iz njihovog domena ali uvek dođu fenomenalno pripremljeni što je znak da im je važno  da se pojave u našem programu.

Na koje sve načine dolazite do informacija iz evropskih institucija?

Ivan Ilić: Pored zvanične komunikacije sa institucijama i njihovim portparolima tu su i razgovori sa raznim ekspertima i drugim izvorima koji su važni zbog šire slike i konteksta. Vrlo mi je važna i razmena sa briselskim kolegama bez kojih bih teško ispratio sve procese. Poslednjih godina je Tviter postao digitalno mesto za mikropres konferencije. Dešava se da tu zvaničnici objave detalje zatvorenih sastanaka ili tvituju sa sednica koje su u toku. Primamo baš veliki broj informacija  na dnevnoj bazi ali je moj izabrani  princip  da na ekran ili u etar  izlazi samo proverena i potvrđena vest.

Ljubica Gojgić je na Tviteru napisala da ste joj pomogli da prođe kroz lavirint evropskih institucija. Kako ste vi prvobitno sami prošli kroz taj lavirint?

Ivan Ilić: Ne baš lako i brzo  zbog kompleksnosti institucija. Od savladavanja njihovih procedura, jezika kojim govore pa do dozvoljenih mesta za snimanja, javljanja uživo i  pronalaženja parkinga. Ponavljao sam sve više puta dok mi nije postalo rutina bez obzira  na to da li sam fizički u Briselu, Luksemburgu, Strazburu ili Hagu. Baš zato što znam koliko može da bude teško uvek sam na raspolaganju kolegama kad dođu da izveštavaju.

Koliko Vam je teško da se tematski „prešaltate“ sa sednica Evropskog parlamenta na sportska dešavanja koja neretko pratite? 

Ivan Ilić: Ni najmanje jer je u osnovi svega ljubav prema izveštavanju. Komotno se osećam na oba polja.

 

Teže mi je bilo da radim međunarodnu pravdu u svim sudovima u Hagu jer je tematika bila vrlo osetljiva, a sagovornici prilično zatvoreni ili nedostupni. Sve to prihvatam kao deo dopisničkog posla.

Da Vam sveobuhvatna obrada različitih tema nije strana pokazuje i nagrada Pres vitez koju ste dobili za prilog „Poslednji poen srpskog asa“ o poslednjem meču Janka Tipsarevića i kraju ere zlatne generacije tenisa. Koji je recept da se kroz prilog o jednoj ličnosti vrati sećanje na čitavu generaciju koja je nizala uspehe?

Ivan Ilić: Drago mi je da ste se toga setili. Priča je bila baš specifična i možda najbolje opisuje moj pristup novinarstvu. Kupio sam kartu impulsivno  i otišao u Madrid bez akreditacije za turnir i dogovorenih intervjua. Sȃm sam platio troškove i sve sam rešavao u hodu. Jedini kapital koji sam imao je korektan i fer profesionalni  odnos koji sam godinama imao sa celom tom ekipom. Desilo se da se Janko od sjajne karijere oprašta porazom reprezentacije koji je svima teško pao.

Snimali smo odmah posle meča gde su emocije još bile sveže, bili su iskreno slomljeni ali i  dalje vrlo profesionalni da odrade do kraja svoje medijske obaveze. Nekako su odradili pres sa stranim novinarima, a onda je u prostoriji sa njima ostalo nas nekoliko srpskih izveštača… Samo sam kamerom pribeležio tu iskrenost i poverenje koje su mi dali, a zahvalan sam i uredniku koji je prepoznao važnost sadržaja i dao mi velikih televizijskih sedam minuta za informativni prilog u formi mini-doka što se nije desilo ni pre ni kasnije.

Da dam konkretan odgovor, nemam recept. U ovom slučaju je bilo samo velike želje da ispričam jednu dobru priču.