Iz istorije beogradske štampe

06. 06. 2025.

Autor: Sofija Orlić Izvor: UNS

Ženska štampa u Jugoslaviji: Između domaćinstva i emancipacije

Dok je Jugoslavija gradila puteve, fabrike i novi društveni poredak, gradila je i novu ženu. Na stranicama ženskih časopisa, žena više nije bila samo majka i domaćica, već i brigadirka, pionirka, fabrička radnica, partizanka u civilu. U svetu zasnovanom na „vrednosnom sistemu koji je podrazumevao ravnopravnost“, štampa namenjena ženama nije im pružala samo modne savete, već ih je učila kako da postanu stubovi socijalističkog društva.

Između oštre cenzure i entuzijazma za napredak, novine za žene bile su ogledalo epohe, ali i instrument kontrole.

Istorijski kontekst

Nakon oslobođenja 1945. godine, žene u Jugoslaviji prvi put su zakoračile u politički život kao ravnopravne građanke. Stekle su pravo glasa, a formalno i jednakost pred zakonom.

Kako ukazuje Ivana Pant u svom istraživanju, socijalistički režim, vođen idejom „novog čoveka“, nastojao je da oblikuje i „novu ženu“ - snažnu, radnu, politički osvešćenu i posvećenu kolektivnim vrednostima. U tom duhu, mediji su postali važan instrument za oblikovanje rodnih uloga i ideala. 

Kako navodi Andrijana Ristić u analizi ženske štampe između dva rata, za razliku od perioda pre Drugog svetskog rata, kada su ženski časopisi balansirali između saveta za domaćinstvo i borbe za građanska prava, posleratna štampa preuzima jasniju ideološku ulogu. Uloga žene više se ne vezuje samo za porodicu, već i za fabriku, front i društvenu obnovu.

To se jasno vidi u časopisima kao što su „Žena danas“, koji je već od 1945. godine postao časopis Antifašističkog fronta žena (AFŽ). Naslovne strane prikazivale su brigadirke sa lopatama, partizanke sa ordenjem, devojke koje uče, voze traktore ili učestvuju u političkom životu.

Ideja emancipacije dobila je klasni okvir - prava žena nisu više samo pitanje pola, već i pitanje učestvovanja u izgradnji socijalističkog društva.

U tom periodu, štampa namenjena ženama postaje i sredstvo vaspitanja. Umesto reklama za kreme i saveta o „ženstvenosti“, sada dominiraju tekstovi o heroinama, obrazovanju žena, uspesima na poslu i u sportu. Iako su žene i dalje bile zadužene za domaćinstvo, propaganda je insistirala na njihovoj dvostrukoj ulozi: da budu i radnice i majke, i političke aktivistkinje i čuvarke porodice.

Za razliku od predratnih listova kao što su „Ženski pokret“ ili „Žena i svet“, koji su bili namenjeni građanskim slojevima, posleratna ženska štampa ima zadatak da mobiliše razne slojeve stanovništva - posebno radnice i žene sa sela. Na taj način, mediji oblikuju novu simboliku žene: ne više kao individualne i emancipovane intelektualke, već kao kolektivne radnice i drugarice.

Istovremeno, i dalje je postojao nesklad između ideala i stvarnosti. Žene su bile prisutne na radnim mestima, ali retko na rukovodećim pozicijama. Formalna jednakost nije uvek značila i društvenu ravnopravnost.

Ipak, mediji tog vremena neumorno su stvarali narativ o uspešnoj, ravnopravnoj, politički angažovanoj Jugoslovenki - narativ koji će ostaviti dubok trag u kulturi i kolektivnom sećanju na socijalistički sistem.

Prvi listovi – između mode, kuće i moralne pouke

U godinama nakon rata, žene više nisu bile samo čitateljke - postale su i protagonistkinje. Štampa koja im je bila namenjena dobija novu ulogu: ne da ih zabavi, već da ih preobrazi. Među najuticajnijim izdanjima tog vremena bio je časopis Žena danas, koji je pokrenut 1936. godine pod uticajem Komunističke partije, a od 1945. godine nastavlja da izlazi kao zvanično glasilo AFŽ. Njegova poruka bila je jasna – žena mora biti aktivna učesnica u borbi za novi svet, rame uz rame sa muškarcima.

Naslovne strane ovog časopisa gotovo nikada nisu prikazivale žene u kućnom ambijentu. Umesto toga, tu su bile fotografije brigadirki, devojaka koje sakupljaju letinu, učiteljica i heroina iz NOB-a koje su sada bile važne i ugledne članice lokalnih odbora i sindikata. One su prikazivane bez glamura i uvek sa simbolima borbe i proizvodnje – žene sa zastavama, čekićima, knjigama i oružjem.

Kroz rubrike i članke, žene su usmeravane kako da balansiraju između svoje nove društvene uloge i tradicionalne porodične funkcije. Pisalo se o higijeni, ishrani, odgoju dece, ali istovremeno i o tehničkom obrazovanju, politici i sindikalnim pravima. U tom spoju modernizacije i ideologije, „nove žene“ nisu više bile samo pasivne čitateljke – bile su subjekti novog društva.

Zanimljivo je da su autorke ovih tekstova često bile same aktivistkinje, učesnice u ratu, učiteljice i članice Saveza komunista.

Njihov stil je bio direktan, angažovan. Jedna od najistaknutijih autorki u posleratnoj ženskoj štampi bila je Mitra Mitrović — književnica, partizanka i jedna od glavnih urednica časopisa Žena danas.

U tekstovima koje je objavljivala odmah nakon rata, jasno je ocrtavala novu ulogu žene u socijalističkom društvu. „Žena, koja je sa puškom u ruci izborila slobodu, mora sada tom slobodom znati i da vlada“, pisala je u prvom broju Žene danas iz 1945. godine.

Njeni članci pozivali su žene da se uključe u rad narodnih odbora, sindikata i lokalne samouprave, jer „sloboda nije samo pravo, već i odgovornost“. Njeno ime bilo je sinonim za generaciju žena koje su verovale da se jednakost ne osvaja samo zakonom, već i prisustvom – u školi, na radnom mestu, na sednicama.

Pored Mitre, pisanjem se bavila i Julka Hlapec Đorđević, jedna od predvodnica feminizma i književnosti u međuratnom periodu, pišući za značajne feminističke časopise kao što su Ženski pokret, Život i Rad.

Za razliku od međuratne štampe koja je često prikazivala žene kao ukras porodice ili simbol građanske otmenosti, socijalistička štampa izmestila je fokus percepcije uloge žene iz sfere estetike u polje praktičnog. Telo žene više nije prikazano kao objekat požude, već kao alat stvaranja – da obrađuje zemlju, vozi traktor, podiže fabriku ili drži govor u mesnoj zajednici. Iza te transformacije stajala je jasna politička poruka: žena više nije neko „za koga se borimo“, već neko „ko se bori“. 

Časopis Žena u borbi bio je zvanično glasilo AFŽ Hrvatske, pokrenut 1943. godine, u toku Drugog svetskog rata. Prvi brojevi štampani su često u improvizovanim štamparijama, sa ciljem da mobilišu žene za učešće u antifašističkoj borbi i izgradnji nove socijalističke Jugoslavije.

Urednički tim činile su istaknute aktivistkinje poput Olge Kovačić i Nade Sremec. U časopisu su objavljivani politički tekstovi, izveštaji sa terena, saveti za svakodnevni život, kao i prilozi iz kulture. Poseban akcenat bio je na edukaciji žena o njihovim pravima i ulozi u društvu, promovišući ravnopravnost polova i angažman u političkom i javnom životu.

 

 

Nakon rata, Žena u borbi nastavila je da izlazi, prilagođavajući se novim društvenim okolnostima. U posleratnim brojevima, časopis je promovisao ideju "nove žene" – radnice, majke i građanke socijalističke države. Pored političkih tema, kako su objasnili i u publikaciji „Ženska strana“, obrađivane su i teme vezane za svakodnevni život, poput mode, zdravlja i obrazovanja, čime je časopis doprinosio oblikovanju identiteta žene u socijalističkoj Jugoslaviji.

Žena u borbi prestala je da izlazi krajem 1950-ih godina, ali je ostavila značajan trag u istoriji ženskog pokreta na ovim prostorima, kao svedočanstvo o borbi za ravnopravnost i emancipaciju žena u jednom turbulentnom istorijskom periodu.

Nezaobilazan časopis jugoslovesnkog perioda je i časopis Zora koji se isticao kao jedan od retkih koji je sistematski negovao feministički pogled na svet.

Iako je izlazila pod okriljem zvanične politike, Zora je uspevala da otvori prostor za tekstove o iskustvima žena, njihovim pravima, obrazovanju, seksualnosti i telu – temama koje su retko ulazile u druge zvanične publikacije.

U broju 151 iz 1958, Zora donosi tekstove koji jasno ukazuju na složenost uloge žene u tadašnjem društvu: između partijske lojalnosti i lične slobode, kuhinje i govornice, norme i stvarnog života.

 

 

U tekstu muzejske publikacije „Ženska strana“ navodi se da je suprotno propagandno nastrojenim časopisima Zora negovala esejski i često ličan ton. Njene autorke, mahom obrazovane žene iz sveta književnosti, novinarstva i prosvete, pisale su o svakodnevici, ali i o strukturalnim problemima — o preopterećenosti, neplaćenom radu, nejednakostima u braku, o telu koje je stalno pod prismotrom.

Nije uvek otvoreno ulazila u sukob s osnovnim narativima, Zora je suptilno, ali postojano, insistirala na jednoj istini: da ravnopravnost nije data, već se gradi – svakim tekstom, pitanjem i objavljenim iskustvom.

Ipak, idealizovana slika žene borca često je prikrivala stvarne izazove s kojima su se Jugoslovenke suočavale. Iako su formalno bile ravnopravne, i dalje su radile duple smene – jednu u fabrici, drugu kod kuće.

Njihova stvarna moć u odlučivanju bila je ograničena, a glas u javnosti kontrolisan. Propaganda ih je predstavljala kao stubove društva, ali u praksi su mnoge ostajale zarobljene između norme i realnosti. 

Drugo lice “ženske štampe”

U periodu pre i neposredno nakon Drugog svetskog rata, pored feminističkih i angažovanih časopisa, u Jugoslaviji su postojali i popularni ženski magazini koji su većinski obrađivali teme poput mode, lepote, domaćinstva i porodičnog života.

Kako se navodi u  publikaciji „Ženska strana“,časopisi, poput Žena i dom, Domaćica, Lepota i zdravlje i Ukus bili su namenjeni široj čitalačkoj publici, pre svega ženama i  u velikoj meri su bili prilagođeni interesovanjima i potrebama tog dela publike, s akcentom na praktične savete, tekstove o domaćinstvu, nezi, kulinarstvu i zabavi.

 

Žena i dom je bio jedan od najpoznatijih časopisa te vrste, sa bogatim sadržajem saveta o vođenju domaćinstva, recepata, uputstava za brigu o deci i modnih trendova.

Sličan je bio i časopis Domaćica, koji je bio posvećen savetima za domaćinstvo, receptima, zdravlju i modi, ciljajući na široku žensku publiku željnu praktičnih i estetskih tema.

Vrlo popularni ženski magazin bio je i Praktična žena, namenjen prvenstveno „običnim ženama“ i fokusiran na teme iz domaćinstva, mode, lepote i porodičnog života.

Pokrenut 1956. godine,  ovaj časopis nije imao za cilj da žene oslobodi ili politički angažuje, već da im pruži praktične savete za svakodnevicu — od recepata i kućnih trikova do modnih trendova i uputstava za negu. Njegovo pokretanje poklopilo se sa prelazom jugoslovenskog društva u fazu socijalističkog samoupravljanja i otvaranja prema zapadnim kulturnim uticajima, što je omogućilo nastanak sadržaja koji su odgovarali potrebama i interesovanjima publike, uz manje ideološkog pritiska i više prostora za popularnu kulturu i svakodnevni život.

Praktična žena je bila primer časopisa koji je više pisao o ženama, nego od žena, često u uredničkom stilu koji je podržavao tradicionalne i konzervativne uloge žene kao domaćice i majke.

 

Naslovne strane i sadržaj časopisa odražavali su idealizovan i često glamurozan život žene posvećene porodičnom ognjištu, sa mnoštvom ilustracija i fotografija koje su prikazivale savremene modne detalje, savete za negu kože i frizure, kao i teme vezane za kuću i decu. Poredeći sa feminističkim časopisima, Praktična žena nije razmatrala pitanja ravnopravnosti ili prava, već je podsticala žene na uspešno vođenje doma i negovanje tradicionalnih vrednosti.

Bio je omiljen među ženama koje su tražile uputstva i inspiraciju za svoj svakodnevni život, ali i odraz društvenih očekivanja od žena u drugoj polovini 20. veka.

Časopisi poput ovih predstavljaju važan kontrast u istoriji ženske štampe u Jugoslaviji jer osvetljavaju društvene norme i očekivanja koja su mnoge žene svakodnevno doživljavale, ali i medijski okvir u kome je feministička misao morala da se probija.  

Uticaj na stvarnost – šta su žene mogle da nauče iz tih listova?

Listovi poput Žene danas, Revije ili kasnije Bazar-a nisu samo prikazivali stvarnost – oni su je modelovali. Kroz članke, fotografije i rubrike, žene su učile kako da se ponašaju, oblače, misle i odlučuju – u skladu sa dominantnim trendovima svoje epohe.

Jedan broj Žene danas iz 1947. donosi uputstva za „ispravno držanje na zborovima i sastancima“, dok istovremeno savetuje kako pripremiti zdrav obrok „za celu brigadu“. U modnim rubrikama, koje su se pojavile već krajem četrdesetih, dominirale su slike praktične odeće – pantalone, radne kecelje, uniforme – uz poruke da „lepa žena nije samo ona koja izgleda moderno, već ona koja zna da doprinese napretku.“

Njihova uloga bila je važna u oblikovanju političke svesti žena. Iz listova su učile kako da učestvuju u radu lokalne zajednice, zašto je važno glasati, kako funkcioniše samoupravljanje i koja je razlika između „reakcionarnih“ i „naprednih“ stavova. Ideološki okvir bio je jasan – žena je emancipovana ako je korisna: ako radi, ako se obrazuje, ako podiže decu u duhu bratstva i jedinstva.

Publikacija „Ženska strana“ pojašnjava da uz političku i društvenu funkciju, štampa je istovremeno oblikovala i potrošačku kulturu. Posebno u decenijama koje su usledile, u listovima su se sve češće objavljivale reklame za deterdžente, kreme, veš-mašine i kuvare, uz diskretne poruke da je moderna žena ona koja zna da koristi nove proizvode.

 

 

Time se jugoslovenska žena našla između dve poruke: da bude politička građanka – i da ostane dobra domaćica.

Upravo taj dvostruki model bio je možda i najtrajniji - ideja da je žena moderna ako zna da spoji ideologiju i kuhinju, komitet i porodicu, kolektiv i frizuru.

Kritički osvrt

Štampa u socijalističkoj Jugoslaviji odigrala je važnu ulogu u formiranju slike o „novoj ženi“ – onoj koja je ravnopravna, obrazovana, politički aktivna i radno sposobna. Listovi kao Žene danas i Zora prikazuju je kao nosioca društvenih promena, kao nekoga ko gradi fabrike, podiže decu i učestvuje na partijskim zborovima. Takva reprezentacija bila je revolucionarna u odnosu na predratne prikaze žene isključivo kao domaćice ili lepog ukrasa porodice.

Međutim, upravo u toj deklarativnoj ravnopravnosti krio se paradoks.

Štampa je novu ženu često prikazivala kao svestrano savršenu: ona je morala da bude i brigadirka i majka, i aktivistkinja i domaćica, i fizički snažna i negovana, i politički osvešćena i poslušna. Umesto da oslobađa, štampa je često preoblikovala stare rodne norme u nove – ideološki korisne i estetski kontrolisane. Sloboda se merila produktivnošću, a ne izborom.

Sa druge strane, u potrošački orijentisanim časopisima kao što su Ukus ili kasnije Bazar, emancipovana žena postaje stub porodice i dobrog ukusa. Umesto partijskih parola, tu dominiraju saveti o kuhinji, deci, odeći i frizuri – ali sve i dalje u funkciji jedne poželjne i korisne slike žene.

Između agitacije i estetike, između herojske parole i recepata za večeru, štampa je oblikovala ženu koja je bila moderna — ali ne i slobodna. Ako je išta svedočenje svih tih stranica, onda je to da „nova žena“ u Jugoslaviji nije nastala spontano – ona je bila pažljivo projektovana.

 

 

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Prelomni događaji 20. veka kroz beogradsku štampu", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje