Iz istorije beogradske štampe

27. 12. 2023.

Autor: Luka Totaj Izvor: UNS

Srpska štampa pod nemačkom okupacijom: Srpski radnik po meri Nacionalsocijalističke radničke partije

Može se reći da se zloglasno i kapitalno Hitlerovo delo „Moja borba” u velikoj meri bavi rešavanjem problema lošeg položaja radništva u (nemačkom) društvu dodatno pogoršanog globalnom Velikom depresijom. Ipak, svojim delanjem na povesnoj pozornici, Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija i njen firer možda su najmanje ostali upamćeni po idejama o pravednom odnosu prema radnicima.

Pobedom u Aprilskome ratu i postavljanjem svoje okupacione uprave u Banatu i središnjoj Srbiji, nacisti i njihovi saradnici su veoma slične narative plasirali i u srpskoj štampi.

Ideja rada u kolaboracionističkim listovima

List „Srpski narod” u februaru 1943. preneo je govor Nedićevog ministara socijalne politike Stojimira Dobrosavljevića koji je istakao da se „jedan novi nacionalno‐ekonomski i nacionalno‐socijalni poredak, čije temelje čini pravilno shvatanje rada kao jedine moguće vrednosti, iskristalisao [...] u Nemačkoj kao tvorevina nacional‐socijalizma”.

Nepunih 11 sedmica posle okupiranja Jugoslavije, osvajači su se bacili na propagiranje obnove takozvane „Nove Srbije” kroz rad, koja bi se priključila Hitlerovoj viziji Nove Evrope. Prema njihovoj interpretaciji događaja zapisanih kroz misli referenta za pitanja radne snage u Vermahtu Vilhelma Šparkulea, Srbi su postradali zbog loših odluka prethodne vlade. Najtiražniji kolaboracionistički list „Novo vreme” je prvoga dana jula 1941. godine objavio isečak iz govora Šparkulea koji je — osim navedenog — rekao da nemačka okupaciona vlast neće biti ravnodušna po pitanju nezaposlenosti.

Kao jedno od rešenja, navedena je „mogućnost za privremeno uposlenje u Rajhu”, ali da će biti strogi odabir potencijalnih gastarbajtera. Okupacione vlasti su kuburile s radnom snagom u Srbiji jer je mnogo radno sposobnoga stanovništva završilo po logorima kao ratni zarobljenici.

Prema sopstvenom priznanju, Adolf Htiler je bio skromnog formalnog obrazovanja i jedno vreme je takođe radio teške poslove za bednu nadnicu. Zato se učlanio u Nemačku radničku partiju u kojoj je video zainteresovanost za patnje radnika, ali koja nije nudila rešenje u vidu egalitarnog društva i komunističkog internacionalizma (iza koga je smatrao da stoje Jevreji), već je radnik bio jedan — nadasve važan — vijak u nacionalnoj hijerarhiji. Nemačka radnička partija je nedugo zatim nadograđena u Nacističku stranku koja, barem po imenu, nije bila samo nacionalistička i nemačka, već i socijalistička i radnička.

Krajem septembra 1941. Đoko Slijepčević u ljotićevskoj „Našoj borbi” napisao komentar o socijalnom idealu novih vlasti u Srbiji navodeći da je prezir prema ideji rada „osnovna potsticajna misao komunističke sociologije”, kao i to da je u komunističkom Sovjetskom Savezu radnik obespravljen „više nego igde na drugom mestu”, a da će kolaboracionističke vlasti izgraditi „takav društveni poredak u kome će radna i tvoračka ličnost čovekova biti priznata za najveću ovozemaljsku vrednost”.

Poslednjeg dana maja 1942. godine navedeni list je objavio esej V. J. Mandića „Organsko rešenje socijalnog problema”, za koji slobodno možemo reći da je jedan od najpristojnijih tekstova u kolaboracionističkoj štampi, uprkos tome što je izašao u veoma agresivno‐fašističkom listu.

„Potrebno je jednom rečju da poslodavac uvidi da je vezan uz radnika, da imaju isti cilj, da preduzeće ne postoji radi poslodavca i njegovog ćefa”, navodi se u eseju, „nego radi zajednice, a s druge strane da radnik oseti preduzeće kao svoje i da uvidi da je i njegov i poslodavčev interes da preduzeće napreduje.”

U zemljama nemačkih neprijatelja vlada beda i težak fizički rad  

Osim ovakvih esejskih tekstova, kolaboracionistička štampa je katkad objavljivala propagandne vesti o lošim uslovima zaposlenih u zemljama nemačkih neprijatelja, kako bi zastrašili domaće radnike, ali i kako bi im učinili uslove rada u Nemačkoj još primamljivijim.

Krajem aprila 1943. „Novo vreme” je objavilo tekst „Sovjetska zaštita majki” u kom se reciklira šest i po godina bajata vest o lošim uslovima radnica u Crvenoj imperiji, o tome kako i trudnice moraju da rade teške fizičke poslove. Aktuelnost ovoj priči daje spekulacija da „ako je takvo stanje bilo u mirno doba u ratu se upravo katastrofalno pogoršao socijalni položaj žena.” Dalje, u tekstu se konstatuje da je u Sovjetskom Savezu prestala svaka briga za majke i decu, a završava se „omiljenom rečenicom boljševika”: „Moskva ne veruje suzama”.

Ne treba mnogo promišljati kako bi se shvatila konotativna poruka ovog teksta koja glasi — ovo će vam se dogoditi ukoliko komunisti pobede u ratu. Na naslovnoj strani nedićevskog lista „Srpski radnik” iz 1. jula 1943 pisalo je: „Danas celom svetu može poslužiti za primer ogromna moralna snaga velikonemačkog Rajha, koja je rezultat savršenog socijalnog uređenja i organizacije. Na socijalnom polju Velika Nemačka je dala veličanstvene primere cele nacije i cele države o svojim radnicima.” Međutim, nacisti su želeli blagostanje isključivo nemačkim radnicima dok su radnici iz ostalih delova Evrope (koji nisu Jevreji, komunisti ili Romi) viđeni kao najamna radna snaga, koja može biti plaćena i tretirana korektno, ali ne može da uživa privilegije rezervisane za nemačko radništvo.

Premda su prvenstveno komunisti označeni kao najveće zlo radnome narodu, bilo je i primera kada su kao oponenti poštenim srpskim radnicima označivani i Englezi, to jest, zemlje liberalne demokratije.

 „Novo vreme” je 30. oktobra 1941. prenelo govor Mihaila Olćana — koji je dan kasnije obradila i „Obnova” — u kom se navodi da Nedićeva vlada sprovodi politiku koja je isključivo u interesu srpskoga naroda.

„U duhu te politike i rukovođeni interesima svoga naroda”, navodi se u transkriptu govora, „naši dobrovoljački odredi sa našim junačkim četnicima omogućili su rad u mnogim rudnicima i očistili su mnoge naše šume od Čerčilovih i Staljinovih saveznika, a tvojih, srpski narode, najvećih neprijatelja i zlotvora: jevreja, cigana, mangupa, zlikovaca, kriminalnih tipova i komunističkih bandita.”

Mihailo Olćan (1894—1961) bio je industrijalac i bogati zemljoposednik južnoga Banata. Potiče iz dobrostojećih vojvođanskih porodica. Brat njegove majke bio je Mihailo Pupin, a njegova žena bila je rođaka kralju Nikoli Petroviću. Poput Miloša Crnjanskog i mnogih vojvođanskih Srba, mobilisan je kao vojnik Austrougarske i poslat na Istočni front gde se ubrzo predao Rusima, te je stupio u redove jugoslovenske vojske s kojom je probio Solunski front. Odlikovan je ruskim i jugoslovenskim ordenjem. Kao i u slučaju generala Milana Nedića, njegovo delanje u Drugom svetskom ratu označilo ga je kao kontroverznu istorijsku ličnost, iako je neosporna njegova pozitivna uloga do uspona Hitlera na vlast u Nemačkoj. Za razliku od Nedića, koji sve do Drugog svetskog rata nikakvih afiniteta nije imao prema fašizmu, Olćan se 1930‐ih godina približio Zboru i Dimitriju Ljotiću. Godine 1941. je postao ministar narodne privrede u Nedićevoj Vladi narodnoga spasa. Držao je ponekad ekstremne, populističke govore u kojima je pokušavao da srpski nacionalizam ukalupi s nemačkim nacizmom, pa je jednom prilikom izjavio da je Sveti Sava bio prvi srpski nacionalsocijalista. Posle rata bio je u egzilu. Preminuo je u Australiji.

Krajem marta 1943. „Novo vreme” objavljuje tekst pod naslovom „Beda engleskih radnika” u kome se ističe da je Ujedinjeno Kraljevstvo bilo „najbogatija zemlja ovog kontinenta [Evrope], ali međutim njeno radno stanovništvo spada među najsiromašnije ljude ovog kontinenta.” Kao i u slučaju sa sovjetskim trudnicama, tako i ova vest služi za omalovažavanje neprijatelja nacista koje treba da ublaži potencijalno nezadovoljstvo radnika u domaćoj privredi.

Omladina da radi „da ne bi zalutala”

Za razliku od radnika u industriji, kojima je propagirana — kao što je navedeno —  praktični i ideološki značaj njihovog rada, propaganda prema srpskoj mladeži imala je još jednu uočljivu komponentu — vaspitno‐bezbednosnu.

Okupatorima je bilo u interesu da drži omladinu pod kontrolom, pa su se zato kroz tekstove u štampi trudili da privole mnjenje mlađih generacija za učešće u radu, odnosno, takozvanim radnim obavezama.

Upravo Milan Nedić na to misli kada je rekao da „naša omladina ne bi zalutala mi je sada pozivamo da radi i stalno ćemo joj nalaziti posao da bi je otstranili od svih strašnih zala.”

Sredinom marta 1942. Godine „Novo vreme” prenosi govor rukovodioca ove službe Đure Kotura u kom otvoreno piše da je zadatak NSOS‐a dvostruk: nacionalno‐vaspitni i radni.

„Naše mlado pokolenje treba vaspitati u duhu nacionalne i socijalne solidarnosti. Razvijati u omladini duh rodoljublja, ljubav za lepe narodne tradicije, smisao za našu nacionalnu kulturu. Treba stvoriti novog Srbina na sasvim realnoj osnovi, domaćina koji će u svojim grudima nositi druželjublje, socijalnu pravdu i nacionalnu svest.”

Rad – moralna i patriotska vrednost

U skladu s nacističkim učenjem, rad je u srpskoj štampi prikazivan kao vrhunska moralna i patriotska vrednost i da svaka nacija zavisi od toga koliko radnici doprinose njenome blagostanju. Dodatno, za potrebe propagande prema građanima Srbije, štampa je naglašavala i to da će narod marljivim radom okajati svoje grehe martovsko‐aprilskog otpora nacistima.

Kako je govorio ministar Olćan, u već citiranom izveštaju, „u Novoj Evropi, pak, u kojoj ni junaštvo neće biti vrednost poslednja po rangu, narodi će sticati pravo na opstanak i tapiju na svoj posed jednim drugim oružjem, oružjem koje se zove — rad”.

Kolaboracionistička štampa kada je pisala o radu imala je pregršt usmerenja i tema. Pisali su o „omladini koja bi trebalo da uzme lopate u šake, a ne da šeta po korzoima”. O uslovima radnika koji su objavljali teške poslove u Nemačkoj pisano je izrazito pohvalno. Čitajući tekstove kolaboracionističkih listova o rudarima u Boru, čitaoci bi sigurno poželeli da i oni tamo rade, osim onih kojima je bilo — malo — sumnjivo zašto postoje sličnosti između vesti i tema koje su govorile o borskim rudarima i, na primer, ratnim zarobljenicima u nemačkim logorima (kao što je skupljanje humanitarne pomoći za obe kategorije).

Ako možemo reći da najmanje ideološko‐propagandnih motiva ima u tekstovima o srpskim radnicima u Nemačkoj, koji su otvoreno prizivani čistim kapitalističkim mamcem o dobrim zaradama (ali i činjenicom da će biti pošteđeni od mobilizacije), nasuprot tome, radnici u industriji bili su možda čak i najviše izloženi ideološko‐propagandnom delovanju srpske štampe.

Okupacione vlasti i saradnici nisu želeli da primamljive ideje komunizma o egalitarnom radničkom društvu stvore simpatije u ionako očajnim okupatorskim i ratnim uslovima rada. Propagandu je pojačavala činjenica da su komunisti s vremenom postajali najveći takmaci okupacionim vlastima. Osim toga, u tekstovima koji su se ticali radnika u industriji bilo je i napada na domaće intelektualce, ali i na zemlje liberalno‐demokratskog uređenja.

Srpski novinari zaista jesu plasirali Hitlerove ideale o radu i radnicima, ali su vešto manipulisali činjenicama prećutkujući nacistički svetonazor da su radnici koji zaslužuju dobar život isključivo Germani, kao i to da su radnici u srpskoj industriji svojim mukotrpnim radom prvenstveno pomagali Trećem rajhu koji je okrutno eksploatisao srpsku privredu, dok srpska omladina i radnici u fabrikama od toga nisu imali gotovo ništa.

 

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje