Privatizacija medija od 2014. godine
06. 09. 2016.
Dobošar iz Kragujevca
Svi poznati novinski žanrovi ne daju dovoljno prostora da se u njihovu formu smesti tekst o aktuelnom stanju u kragujevačkom novinarstvu.
Pokušavam da napravim „normalan” izveštaj, ali džaba. Jedno je kada je situacija teška, kritična, nepodnošljiva, alarmantna, a drugo kada je čitava jedna oblast javnog delanja – ugašena.
Novinari su, mahom, duhoviti ljudi, spremni na šalu. Danas u Kragujevcu nije ništa tužnije nego razgovarati s kolegama. „Šta me pitaš, Kartaloviću, kad znaš kako je?!”, „Znam, ali moram da sakupim konkretne informacije”, mislim u sebi, da bi odmah odustao od tog uzaludnog posla jer za opis situacije u kojoj se nalaze kragujevački mediji dovoljna je samo jedna rečenica – to je novinarstvo na nivou onog dobošara iz Malog Rita, koji čita proglas nemačkih okupacionih trupa: „Ahtung, ahtung, daje se na znanje.” Mislim na tehnički deo izveštavanja, mada ima veze i sa suštinom odnosa između vlastodržaca i medijskih poslenika.
I odmah da kažem, jer smatram da je dobro prvo kritikovati svoju struku, za krah kragujevačkog novinarstva, velikim delom, krivi su sami novinari. Odsustvo i najmanje kuraži da se suprotstave uvek nezasitim političarima koji cene i nagrađuju samo hvalospeve o sebi, dovela je kragujevačke novinare u krajnje ponižavajući položaj, da samo slušaju i izvršavaju naređenja, a potom i da mole za koji dinar.
Bez para propadaju i veliki mediji, oni s nacionalnim predznakom. Ali Beograd je „druga država”, tamo je uvek moguće pronaći neku „tezgu”. U Kragujevcu je tako nešto neizvodljivo. Gde da se zaposli mladi kragujevački žurnalista, tek svršeni student? Nigde, jer u ovom gradu moguće je samo napustiti neki od preostalih medija, ne i zaposliti se u nekom od njih.
Nedeljnik „Kragujevačke”, bivša redakcija „Svetlosti”, urednik Miroslav Jovanović: „Za ovu godinu dobili smo 800.000 dinara od resornog ministarstva i još 4.000 evra preko ’Lokal presa’. Taman da se ne ugasimo”, kaže ovaj naš kolega, navodeći da iz lista koji je osnovao novinari, uglavnom, odlaze.
Radio-televizija Kragujevac (RTK), pomoćnica direktora ove privatizovane medijske kuće, od oktobra prošle godine i zvanično u rukama Radoice Milosavljevića, kontroverznog biznismena iz Kruševca: „Pripremamo mi vesti, ali šta da radimo kada nam prezenter sat uoči emitovanja emisije kaže da je uzeo bolovanje. I da se raspiše konkurs, mi nećemo moći da konkurišemo jer nam je račun u blokadi”, objašnjava Slobodanka Šmigić.
Zaposleni u RTK bili su korisni novim vlastima samo dok je trajala predizborna kampanja. Poslednja crkavica koju su primili odnosila se na aprilsku akontaciju. I to im je dato nedavno, za maj, jun, jul, avgust – nema. Vlastodršci su se domogli svojih fotelja, novinari im više nisu potrebni.
I na Kanalu 9 je rasulo. Ni na toj televiziji se, uostalom kao ni na RTK, više ne emituje kvalitetan informativni program koji podrazumeva i neku vrstu političke debate o važnim pitanjima od javnog interesa. Radio Kragujevac (RTK) je odveć upokojen.
U Smederevu je osvanuo grafit – „nema medija, ima zidova”. I u Kragujevcu neke kolege pričaju kako ćemo se, kada medija više ne bude, informisati preko megafona. Neki novinari se nadaju, pa kažu: „Pravićemo fanzine” (strip malog formata u samizdat verziji). „Čisto sumnjam”, odgovaram. „Mislim da ni za to više nema energije.”
Otkako je nova vlast stupila na dužnost, posle aprilskih izbora, u gradskoj vladi više ne postoji većnik zadužen za oblast za informisanja. Zato zovem gradonačelnika Radomira Nikolića da ga pitam hoće li i kada biti raspisan konkurs za sufinansiranje medijskih projekata (Kragujevac je jedan od retkih gradova u Srbiji, koji ni prošle ni ove godine nije raspisao taj konkurs). Ne odaziva se. Šaljem mu poruku, ne odgovara.
Tragajući za pravom definicijom odnosa one i ove vlasti prema medijima i novinarima, pokušavajući da opipam razliku, dolazim do sledećeg zaključka – onoj vlasti su novinari bili potrebni da o njima govore reči hvale, ova vlast novinare tretirao kao društvenu nuspojavu, kao suvišak koji treba dotući.
Mnogi novinari koji su se bunili protiv komunističkog sistema, sada plaču, nostalgični za „starim dobrim vremenima”, pretranzicionim i preprivatizacionim, kada su se okupljali u „Balkanu”, „Staroj Srbiji”, „Paligoriću”, družeći se, šaleći se i razmenjujući informacije. Sada su i te kafane puste bez novinara.
U Kragujevcu, s početka 21. veka, više nema agilnog (lokalnog) novinarstva, samo pokoji umorni dobošar koji, bez para za novi doboš, ni proglas o eventualnom uspehu gradskih vlastodržaca nije u stanju da objavi.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.