S obzirom da vlasnik radio Pulsa iz Grocke zloupotrebljava vaš članak, šaljeći vaš link uz sledeći podnaslov „U Grockoj paljenje kuće novinaru, premlaćivanje novinara a ovoga puta i monstruozni čin hapšenja novinara“, smatram da bi javnost trebalo biti obaveštena o dotičnoj osobi, te vam u konsultaciji sa kolegom Milanom Jovanovićem šaljem sledeće, zajedničko saopštenje:

Stefan Radić je pravi primer delovanja aktuelne vlasti i tek kada je krivično delo za koje se tereti, a za koje je i ranije osuđivan, počeo da primenjuje prema članovima SNS-a, tek tada su nadležni organi reagovali.

Kada je novinar prebijan u Grockoj, Radić je ćutao. Kada je gorela kuća novinara, Radić je ćutao. Od svog „novinarskog rada“ ima intervju sa osobom koja je danas u zatvoru kao nalogodavac za paljenje kuće kolege Jovanovića, odnosno Dragoljuba Simonovića i nedavno sa narodnim poslanikom SNS-a, Đukanovićem.

Dok su novinari Žig infa pokušavali da nađu sredstva kako bi obnovili kuću kolege Jovanovića, Radić je kupio sopstvenu kuću i to baš u naselju u kojem je smeštena i redakcija Žig infa.

Kada je Radić prijavljen nadležnim organima zbog istog dela zbog kojeg je ranije osuđivan i za koje se danas sumnjiči, ali od strane urednika Žig infa, prijava je ekspresno odbačena. I to ne jedna, već više njih.

Ljubav prema Žig infu, Radić iskazuje i preko podnetih više tužbi prema novinarima naše Medijske kuće, kao i na radio talasima koje poseduje, pa je tako 24 sata dnevno na svakih 15. minuta emitovao kletve protiv urednika Žig infa.

Radić je, nakon što je javno sebe promovisao kao člana SNS-a, postao poverenik grupacije Branimira Nestorovića za Grocku. Tada su prestale „subvencije“ koje je Radić dobijao preko raznoraznih pravnih lica koja su registrovana na njegovo ime. Prema njegovim ranijim izjavama za Žig info, poverenik SNS-a za Grocku, Andrija Čupković je „njegovo plavo oko, koje jedini može da reši probleme“ i čovek koji mu je „nudio kovertu sa novcima, jer nije prošao na jednom konkursu.

Koliko je Radić ogrezo u korupciji ukazuje i izjava advokata koji ga zastupa, a koju je UNS preneo.

„Stefan je podneo zahtev Skupštini opštine Grocka da ‘Radio Puls’ koristi ime ’Radio Puls Grocka’, kako bi mu na raspolaganju bile subvencije od države koje do tada nisu“, izjavio je između ostaloga advokat Stefana Radića.

Prema zvaničnim podacima, radio Puls je u vlasništvu preduzeća Kontekst iz Grocke. Upravo to preduzeće je u blokadi računa preko hiljadu i osamsto dana za preko 7 miliona dinara. Dakle, advokat Stefana Radića je zapravo potvrdio saznanja Žig infa, a to je da se Radiću preko raznoraznih konkursa dodeljuju subvencije iako ne postoje opravdani razlozi za dodelu, šta više preduzeće u čijem je vlasništvu radio Puls je u blokadi preko 6 godina.

Kada bi nadležni organi zaista radili svoj posao, mogli bi da ispitaju odakle Radiću novac za kupovinu kuće i pojedinih „propalih medija“, jer preko radio Pulsa nije mogao da zarađuje. 

I za kraj, čisto zarad istinitog izveštavanja, Stefan Radić je, nažalost, zaista neko ko proganja i uznemirava, ako uzmemo njegovo delovanje prema novinarima Žig infa. Danas, kada su ga u zatvor strpali oni koji su ga i tutkali protiv novinara Žig infa, danas je „branilac novinarske branše“. I tu je tragedija našeg društva. Da je pravde i prava, Radić bi odavno bio uhapšen, a njegov radio ne bi mogao da bude u etru.

Novinari Žig infa žele da obaveste javnost da  Stefan Radić apsolutno nema nikakvih prava da ih spominje u bilo kom kontekstu, kako bi odbranio sebe, bilo to javno ili preko privatnih poruka. Radić je ništa drugo do istrošena propagandna mašina, koja sada traži zaštitu od onih koje je proganjao ili to još uvek čini.

Željko Matorčević, gl. i odg. urednik Žig infa

Sve ostalo, čemu Radomirović sada pribegava, predstavlja pokušaj razvodnjavanja te činjenice, u čemu, iz razloga pristojnosti i lične mentalne higijene, ne želim da učestvujem. Radomirovićevo posipanje pepelom označilo je kraj naše „polemike“.

Branko M. Žujović

Bedna je Žujovićeva manipulacija da je pokušao da me zaštiti time što nije objavio moje ime, pa se sad čudi kako sam se prepoznao. Bilo je lako, čak i sa mojim kratkim pamćenjem – u vreme koje Žujović pominje bio sam predsednik UNS-a.

Da bismo prekinuli niz laži u koje je Žujović upao, objaviću prepisku koju su i odgovorni u UNS-u mogli da mu zatraže pre nego što su objavili još jedan tekst pun laži o meni oslanjajući se samo na Žujovićevu reč. Da su pročitali prepisku koja se desila više od godinu dana posle objavljivanja teksta, za šta je Žujović prvo probao da me optuži, jasno bi im bilo da on laže i manipuliše. Zašto to nisu uradili, može se pretpostaviti, ali ne i tvrditi. Može biti da se samo nisu setili da mu potraže da vide mejlove kojima optužuje nekoga, pa su mu poverovali na reč.

Mejlove ću objaviti jer oni nisu deo nikakve privatne prepiske već zvanične komunikacije njega i mene, tadašnjeg predsednika UNS-a, a o događaju koji se dogodio godinu dana od objavljivanja teksta o fiktivnom zapošljavanju Branka Raduna i koji je sam Žujović u pomenutim mejlovima nazvao „Akcija odbrane javnog interesa: Gde se deo Branko Radun?“.

U toj Žujovićevoj „akciji“, zajedno sa njim učestvovala su i dva poslanika vojvođanske skupštine, jedan, kako kaže u mejlovima, nezavisni, a drugi član jedne stranke. Rešen da svom političkom aktivizmu da neku težinu, Žujović je odlučio da u njoj učestvuje kao novinar. Svestan da to baš i nije u redu on sam pita u tim mejlovima: „Znači li to da je moje učešće u pokušaju da ogolimo do kraja notornu činjenicu od javnog interesa, u trenucima kada bolnica ćuti o tome kao zalivena, kontaminirano Šarčevićevim i Polovininim prisustvom?“.

Znači. U novinarskom smislu. Onog momenta kada se kao aktivista uključio u akciju koju su organizovali političari, makar ona bila od javnog interesa, Žujović više nije nastupao kao novinar, već kao aktivista i ne bi trebalo da se skriva iza novinarstva. I, iako kodeks novinara Srebije smatra neetičkim ovakvo delovanje novinara, ono nije zakonom zabranjeno, pa Žujović može to da radi bez posledica. Ali ne može za to da dobije podršku Udruženja novinara Srbije. Barem dok sam bio na čelu UNS-a, nije mogao. Sada izgleda može.

Ako mu nije bilo jasno pre četiri godine, kada sam odbio da ga podržimo u akciji sa dva političara, mogao je da pita još tada a ne da me sramno optužuje četiri godine kasnije za upad za koji čas kaže da se dogodio pre šest godina, čas pre četiri.

Dakle, ni danas ne bih pristao da u ime UNS-a pružam prodšku njemu kao učesniku nekakve akcije u kojoj je učestvovao kao aktivista, a ne kao novinar. Njegovo manipulisanje tekstom koji je objavio više od godinu dana pre „akcije“, kako je sam zove, a za koju je tražio podršku Udruženja novinara Srbije je sramno, ali kako vidimo, lako dokazivo. Zašto to radi, samo on zna. Mene više zanima zašto to, šta god to bilo, radi zajedno sa UNS-om.

Vladimir Radomirović

glavni i odgovorni urednik Pištaljke, predsednik UNS-a (2017-2021)

Ovo su mejlovi kojima je Žujović tražio podršku za akciju koju je sproveo sa dva političara a kojima pokušava da me optuži da sam njegov rad na tekstu koji je objavljen godinu dana ranije nazvao političkom akcijom. 

čet, 20. feb 2020. u 09:22 Branko M. Žujović <branko.zujovic@......> je napisao/la:

Poštovani Vlado, srdačan pozdrav!

Obaveštavam te da sam u utorak, po nalogu Osnovnog tužilaštva, saslušan u policiji, zbog prošlogodišnjeg pokušaja da sa prijateljima i saradnicima, koji su bili zainteresovani, utvrdim zašto je politički analitičar Branko Radun fiktivno zaposlen u subotičkoj bolnici u odeljenju za održavanje i popravku računara i računarskih sistema.

Ne smatram da je moje saslušanje prvorazredan medijski događaj, ali razvoj događaja daje mi povod za izvesnu brigu, pa bi mi, stoga, bilo od velikog značaja da UNS pokaže da je makar formalno uz mene.

Saznali smo, naime, da je inspektor, koji me je prošle i ove nedelje isleđivao, pre izvesnog vremena od službenika u bolnici, koji nas je sproveo do odeljenja u kom je Radun fiktivno zaposlen, tražio da ovaj da izjavu u kojoj bi naveo da smo se sva traojica lažno predstavili kao službena lica. Meni ta činjenica uliva nešto malo nemira... Pisao sam UNS-u, ali nisam dobio nikakav odgovor.

Slobodna Subotica je medij sa izraženim političkim stavom, ali i jedini medij u gradu koji je široko otvoren za svakoga ko na pristojan način želi da saopšti svoj stav. Fiktivno zaposlenje Branka Raduna je važno paradigmatično pitanje za Suboticu, ali i Srbiju. U prilogu je odluka direktora subotičke bolnice da raduna zaposli.

Molim te da mi saopštiš stav UNS-a o čitavom ovom događaju.


Branko

20.02.2020, 09:30, "Vladimir Radomirović" <vladimir.radomirovic@....>:

Samo mi treba informacija da li ste vi u bolnicu ušli kao novinari

čet, 20. feb 2020. u 09:57 Branko M. Žujović <branko.zujovic@....> je napisao/la:

Ukratko, mene je informacija o Radunovom hroničnom nedolasku na radno mesto zanimala kao novinara, Šarčevića kao samostalnog poslanika, a Polovinu kao aktivistu i političara. Znači li to da je moje učešće u pokušaju da ogolimo do kraja notornu činjenicu od javnog interesa, u trenucima kada bolnica o tome ćuti kao zalivena, kontaminirano Šarčevićevim i Polovininim prisustvom? Akcija se i zvala "Akcija odbrane javnog interesa: Gde se deo Branko Radun?".

20.02.2020, 10:06, "Vladimir Radomirović" <vladimir.radomirovic@....>:

Jesi li ti učestvovao u političkoj akciji ili si izveštavao o ulasku Šarčevića i Polovine u bolnicu?

čet, 20. feb 2020. 10:47 Branko M. Žujović <branko.zujovic@....> je napisao/la:

Akcija nije bila politička, već akcija zaštite javnog interesa. 

20.02.2020, 11:47, "Vladimir Radomirović" <vladimir.radomirovic@....>:

Sad mi je jasnije. Ovo nije slučaj na koji udruženje novinara treba da reaguje jer nije u pitanju bilo izveštavanje 

Od: Branko M. Žujović <branko.zujovic@....>
Date: čet, 20. feb 2020. u 12:30
Subject: Re: Pozdrav od Branka
To: Vladimir Radomirović <vladimir.radomirovic@....>

Hvala ti Vlado!

Branko

Mučno je bilo čitati izjave od nekih novinarki i jednog nenovinara koje je autorka teksta uzimala i prezentirala da bi potvrdila svoj i UNS-a unapred pripremljen stav o tome (navodno neutralno) da li je trebalo razgovarati i dovoditi pred kamere devetogodišnje dete!

Toliko licemerstva, dvostrukih standarda ,primene  Kodeksa po svojoj volji, bolje reći – otvorenog gaženja kada dotičnim sagovornicama nije po vlastitim političkom opredeljenju, ruganje profesionalnoj etici, moralu i odgovornosti, sve na jednom mestu – pokazuju stanje i najniže strasti  koje “vladaju” u delu novinara i medija.

Višedecenijski sam profesionalni novinar, član UNS-a od sedamdesetih godina prošlog veka… ovakvo ruganje profesiji od nekih novinara i jednog novinarskog udruženja (UNS) nisam video za sve vreme profesionalnog bavljenja ovim časnim poslom. Zato nije ni čudo da nekim iz naše branše (a sagovornice i jedan sagovornik koji nije novinar, neka pokaže šta je to novinarski uradio) je ideologija bliža nega osnovni postulati na kojima počiva novinarstvo i poštovanje Kodeksa novinara.

Javno izgovorena reč je kao oštrica žileta. Ima snagu koja pokreće i podstiče ako njen ton i sadržaj imaju takav cilj, s jedne, a s druge  strane – može duboko da poseče i zareže, da ostavi trajni ožiljak.

Izgovorene na televiziji, radiju ili napisane u novinama, imaju veću težinu, a posebno ako dolaze od javnih ličnosti bez obzira da li pripadaju oblasti politike, kulture, novinarstva, ili nekim drugim. Težina je u tim slučajevima – nemerljiva. A novinari su javne ličnosti.

O tome se u mnoštvu televizijskih kanala na kablu (posebno) koji niču kao posle kiše ne vodi računa.

Jezik voditelja, novinara, komentatora i drugih koji pripadaju novinarstvu je kod mnogih iz grupacije “tv kablovaca” van svih standarda, Kodeksa i drugih dokumenata kojih bi trebalo da se elektronski žurnalisti pridržavaju.

Novinari- voditelji, domaćini programa, dozvoljavaju svojim gostima (analitičarima, stranačkim prvacima, društvenim angažovaocima) da izgovaraju i koriste  ružne reči i uvrede; da izgovaraju neistine i kvalifikacije o drugima, da gaze sve uzuse  ponašanja ,a da ih domaćini programa (novinari, voditelji) ne upozoravaju da to ne čine.

Zato imamo ono što imamo – trku u stilu “udari što jače”, upotrebu reči i kvalifikacija koje bi – po njima – trebalo da “odjeknu” , jer  se to ocenjuje “hrabrost”, ”avangardnost”.

A to što tako javno izgovorene reči seku kao oštrica žilete to nikoga u društvu ne dodiruje. 

Zato se doga]a ono što je bilo (bar do sada) nezamislivo - da usred velikog protesta u Novom Sadu koji se izrodio u rušilački pohod dela protestanata novinarka televizije N1 Žaklina Tatalović u direktnom uključenju dovede pred kamere devetogodišnjeg dečaka i da s njim razgovara kao sa odraslom osobom (maltene učesnikom protesta), bez skrivanja njegovog lic (pominje čak i njegovo ime) što je obaveza u zaštiti dece, a ceo razgovor završava pitanjem:” “Hoćeš li opet da dolaziš na ovakve proteste”(?!), da bi mališan nesigurno rekao – “ponekad, ovde je jako uzbudljivo”!

Dok se  celo društvo (verbalno, izgleda) bori za zaštitu dece od interneta, od nasilja, raznoraznih “igrica”, uticaja raznoraznih “tik tokova” i drugih, sklanjanja telefona i okretanje zdravom dečijem životu i aktivnostima, dotle sa pomenute televizije reporterka sve te principe ignoriše i podstiče devetogodišnjeg dečaka na proteste – na suzavac, na topovske udare, na skidanje i gaženje srpske zastave, uništavanje objekata - kulturno istorijskih spomenika, na dovoženje i prosipanje fekalija na ulici…

I niko se od nadležnih ne oglasi. Ni jedno novinarsko udruženje, ni UNS ,a ni Zaštitnik građana koji je bio obavezan da osudi zloupotrebu dece u ovakvim događajima i ovakvom okruženju. Umesto da je reporterka rekla dečaku da njemu nije mesto tu gde se nalazi, da ga majčinski ukori i podstakne da se izvuče iz tog mnoštva ljudi, čulo se podsticanje.

”Objašnjenje” gospođe Tatalović da je imala saglasnost oca(!!!) je ne abolira, ona otvoreno gazi Kodeks novinara, a i da je to tačno u vezi sa saglasnošću oca – zašto onda reporterka nije imala u kadru i oca, ili zašto njega nije pitala, a ne njegovog sina? Javno izgovorene reči reporterke – seku kao žilet. A još više seče nereagovanje onih koji bi trebalo da reaguju.

Kako ćemo sačuvati tu mladost i izvesti je na pravi put ako reporterka u živom (lajv) uključenju iz Novog Sada privodi pred kameru i mikrofon devetogodišnjaka u grotlu nereda i podstiče ga da dolazi na proteste (ne rekavši mu da je škola najvažnija) i da treba da ode kući jer su ovde neki koji mogu da mu naškode.

Da ironija bude veća do stepena tragičnosti u saopštenju te televizije (N1) se kaže,imeđu ostalog, da to „dete nije objekat, nego ljudsko biće koje je takođe član ovog društva i koje (kao i odrasli) ima pravo da iznese svoj stav i mišljenje“.

To niko ne osporava. Ali da da li je dovođenje pred kamere u protestu dok su vitlali topovski udari, prosipana boja i fekalije, gde je bilo i suzavca (devogodišnjak reče da je malo suzio zbog toga) normalno da devetogodišnjak iznese stav i mišljenje?  Zašto se onda  kada se snimaju dece skriva njihovo lice? Ali, ovog puta - to nije važno! Zasigurno, ne zbog ovog stava iz saopštenja.

Javni prostor je opasno zagađen ali, ako to čine političari ,analitičari pred kamerama, njih bi morali da obuzdaju novinari.

Ali,kada to čine i novinari, kako je već pomenutio u ovom tekstu, onda je to loš put. Stranputica...

Nekada su novinare učili, uključujući i autora ovih redova, pravim vrednostima (ljudskim), ali i profesionalnim -poštovanju novinarske - profesionalne etike i morala. A danas, dovodimo pred kamere – devetogodišnjeg dečaka!!! I nikom ništa. Svi ćute. Ni UNS ne sme da zucne.

Zato sagovornice i sagovornik autorke teksta na ovom portalu pokušavaju da zaobilaze kao kiša oko Kragujevca osnovna pitanja ili se ponašaju u stilu “može da bidne, ali ne mora da znači”.

Jedna od sagovornica  traži da neko napiše prijavu pa će kao navodno odgovarajuća komisija da reaguje! Evo, smatrajte ovo moje pismo PRIJAVOM.

Ali i pitanje: da li je ta Komisja čekala prijave da bi reagovala i u nekim drugim slučajevima?

Ili je prevladala ideologija. Ili, kako oceniti stav Olivere Milošević, predstavnice UNS-a u Komisiji za žalbe koja kaže da ako se strogo gleda Kodeks (?!) –a kako bi drugačije trebalo – Tatalović nije postupila u skladu s njim, ali treba imati u vidu okolnosti u kojima je radila ekpia N1!!!

Da čovek ne poveruje šta je Milošević rekla: poštovanje Kodeksa zavisi od uslova u kojima novinar radi! Pa, gde to ima. Licemerju nikad kraja. Uzgred, gospođa O. Milošević je popredsednik UNS-a ,što autor teksta ne pominje.

Postaje onda i jasnije zašto se UNS ne oglašava. Ili, kada jedan, koga predstavljate kao novinara, a on u životu ništa nije napisao sem što se pred mikrofonima radija zeza (izvinite na izrazu), okrivljuje tabloide.

Čoveče, dovoljno je biti novinar i trgnuti se u trenutku kada se ta scena razgovora u okruženju nasilja vodio. U momentu, doživljavate kao strujni udar.

To sam sa 40 godina svog profesionalnog rada na radiju i televiziji osetio – trgnuo se. I zapanjio. Najdalje je otišla gospođa Skroza u svojoj izjavi. Ona otvorena gazi Kodeks, smatra da ništa ne treba poštovati, jer je – zamislite po njoj – javni interes da se čuje mišljenje dečaka od devet godina. Ista gospođa Skroza je nedavno pozivala na streljanje nekih, a kada se javnost pobunila, UNS je stao na njenu stranu.

Dragiša Petrović, novinar Radio Beograda 1 u penziji,i publicista, Kragujevac        

Odgovor na pismo Radomirovića

U pismu Udruženju novinara Srbije, koje sam uputio zbog toga što smatram da Kodeks novinara Srbije ne može biti nešto malo prekršen, kao što devojka ne može da bude samo malo trudna, pokušao sam da zaštitim Vladimira Radomirovića, ne pomenuvši njegovo ime i izbegavajući precizne vremenske odrednice u drastičnom primeru koji sam naveo.

Vladimir Radomirović se, međutim, prepoznao. Napisao je „odgovor“ i to je dobro.

Činjenica da se Radomirović prepoznao u mom pismu i da mi je „odgovorio“ svedoči da njegove kognitivne sposobnosti ipak funkcionišu, jer je očigledno da ga sećanje ne služi baš najbolje.

Kada kolega Radomirović u pomenutom odgovoru na moje pismo UNS-u navede da je za moj „upad“ u subotičku bolnicu saznao tek sada, pa zbog toga ne zna kako je pre šest godina mogao da komentariše nešto za šta sada prvi put čuje, on zaboravlja ključnu „sitnicu“ koja odaje njegovo loše ili možda selektivno pamćenje.

Radimirović, naime, zaboravlja da me je imejlom od 20. februara 2020. godine, primljenim u 11 časova i 47 minuta, zvanično i u svojstvu predsednika UNS-a, obavestio da slučaj mog upada u bolnicu „nije slučaj na koji UNS treba da reaguje, jer nije u pitanju bilo izveštavanje“.

Bio je to njegov vrlo direktan odgovor na moj zahtev da UNS reaguje, nakon što me je policija dva dana ranije bila pozvala na informativni razgovor, zbog mog ulaska u bolnicu i snimnja sagovornika koji su bili ključni za temu kojom sam se bavio.

Uzgred budi rečeno, nakon meseci i meseci „istrage“, krivična prijava direktora subotičke bolnice Osnovnom javnom tužilaštvu u Subotici, zbog koje sam od UNS-a tražio zaštitu, odbačena je kao neosnovana. Istini za volju, to je bio jedan jedini put da UNS nije bio stao u moju odbranu, na čemu sam udruženju, ali ne i Radomiroviću, zaista zahvalan.

Svi u UNS-u sa kojima sam tada razgovarao rekli su mi da ne mogu ništa da učine zbog rigidnog Radomirovićevog stava.

Iz predočenih okolnosti, ja imam puno pravo da zaključim da Vladimir Radomirović ima problem sa pamćenjem kao takvim, ili naprosto neguje selektivno pamćenje, prema datim okolnostima.

Isto tako, iz predočenih okolnosti imam puno pravo da zaključim da Radimirovićev stav iznet u imejlu od 20. februara 2020. godine ima veze sa njegovim razumevanjem tadašnjih političkih okolnosti.

Žao mi je što sam doveden u situaciju da, crno na belo, ukazujem da kolega Radomirović, pre nego što bilo šta objavi, treba da proveri činjenice i da ga pritom pamćenje, iz ovog ili onog razloga, ne služi dobro.

Dakle, sudeći prema pomenutom imejlu od 20. februara 2020. godine, Vladimir Radomirović, tadašnji predsednik UNS-a, i te kako je znao za moj „upad“ u bolnicu i odbio je da mi UNS pruži zaštitu od krivične prijave kojoj sam neopravdano bio izložen.

Ovo je moj jedini odgovor koji ću uputiti Radomiroviću. Njegovim neproverenim tvrdnjama i klimavim pamćenjem ne mogu da se bavim zbog nedostatka vremena za tako nešto.

Vremena imam tek toliko da primetim da sebe jedino mogu da preporučim nespornim činjenicama i pamćenju ključnih događaja. Ne smatram da je biti „nečiji čovek“ bog zna kakav domet u životu, ali tu materiju Radomirović poznaje mnogo bolje nego ja.

Želim Vladi Radomiroviću pregršt sreće i istinitih navoda u budućnosti.

Udruženju novinara Srbije, čiji sam odani član, želim doslednost i jasne stavove koje je nemoguće simulirati besmislenim anketama i prenošenjem tuđih napisa.

Pitanje da li devetogodišnjak može u medijima da govori o političkim protestima i politici uopšte je kao da mesar pita veterinarsku i sanitarnu inspekciju da li može da prerađuje i prodaje neprekontrolisano meso.

Nadam se da ipak ne može.

Branko M. Žujović

Odgovor na dopis Branka Žujovića UNS-u

Ne znam, a i ne zanima me, kome se Branko Žujović preporučuje dopisom Udruženju novinara, ali moram da reagujem na neistine koje je napisao o meni.

Kaže Žujović da mu je „iz UNS-a stigao ozbiljan prekor“ kada je na svom tadašnjem sajtu „Slobodna Subotica“ objavio da je subotička bolnica fiktivno zaposlila političkog analitičara Branka Raduna zbog njegove bliskosti sa vlašću, a da sam ja, u ime Udruženja, nekakav njegov (Žujovićev) „upad u bolnicu nazvao političkom akcijom“.

Da je Žujović tog decembra 2018, kada je članak na „Slobodnoj Subotici“ objavljen, „upao u bolnicu“ saznao sam iz ovog dopisa, pa ne znam kako sam pre šest godina mogao da komentarišem nešto što sada prvi put čujem. Još manje kako bih istraživanje zloupotrebe javnih sredstava, što je glavni posao sajta koji sam osnovao pre 15 godina, mogao da nazovem „političkom akcijom“. Iako bih danas za ovaj Žujovićev „upad“ u izmišljotine mogao da posumnjam da je nekakva „politička akcija“.

Istina je da tekst o Radunu nikada nisam komentarisao, ni privatno ni javno. Međutim, jesam javno podržao rad „Slobodne Subotice“, par nedelja pošto je tekst objavljen, i to na molbu samog Žujovića. Podržao sam ovaj sajt rekavši da je važno da postoje mediji koji ne zavise od političara.

Ponoviću, ne znam i ne zanima me, čemu treba da posluže ove optužbe bez ikakvog dokaza, mada ćemo i to brzo saznati.

Ono što znam jeste da je neprihvatljivo da se objavljivanjem teksta sa ovakvim izmišljotinama, ovoj Žujovićevoj „političkoj akciji“, pridružio i UNS, čiji sam predsednik bio. Apsurdno je što bi od ovakvog napada, koji predstavlja grubo kršenje etičkog kodeksa, nas novinare trebalo da štiti upravo UNS. Ali, pošto to nije slučaj, onda sam, kao novinar koji je objavio više od hiljadu tekstova o korupciji, kako ove, tako i prethodne vlasti i koga zbog toga tuže funkcioneri i ove i one vlasti, stavljen u poziciju da se branim od besmislenih napada da štitim neku vlast.

Ponosan sam što mogu da kažem da ovakav tekst, pun providnih neistina i protivan svakom etičkom načelu, nije mogao da bude objavljen na sajtu Udruženja dok sam ja bio na njegovom čelu.

Vladimir Radomirović 

glavni i odgovorni urednik Pištaljke, predsednik Udruženja novinara Srbije (2017-2021) 

Poštovane kolege,

Pre nekoliko godina otkrio sam i objavio da je politički analitičar Branko Radun fiktivno zaposlen u subotičkoj bolnici. Moj izvor iz uprave pomenute ustanove, koja je neka vrsta mog novinarskog pacijenta – posmatrano sa stanovišta javnog interesa, prosledio mi je, krišom, rešenje o Radunovom zapslenju u pomenutoj bolnici i kopiju njegovog ugovora o radu.

Pozvao sam Raduna telefonom. On nije ni krio da je fiktivno zaposlen u subotičkoj bolnici, ali nije baš bio oduševljen mojom namerom da vest o tome objavim.

Kako političkim analitičarima, čak i kada je stvar očigledna, nije u formalnom smislu zabranjeno da budu formalno zaposleni u bolnici, trebalo je da uđem u samu bolnicu i snimim svedočenja Radunovih „kolega“ da ovaj nikada nije ni bio na poslu.

Uspeo sam da uz pomoć jednog pokrajinskog poslanika nadmudrim bolničko obezbeđenje koje je, gle čuda, bilo obavešteno o mom naumu.

Ušao sam u ustanovu pukom srećom. Sporednim hodnicima stigao sam do bolničkog računarskog centra, gde je bilo Radunovo radno mesto. Snimio sam izjavu tamošnjeg radnika koji je rekao, parafraziram, da dobro zna da je Radun fiktivno zaposlen u bolničkom sektoru za održavanje računara i računarskog sistema, ali da se nikada na tom radnom mestu nije pojavio, odnosno da ga moj sagovornik nikada nije ni video.

Kada sam objavio prilog, iz Udruženja novinara Srbije (UNS) stigao mi je ozbiljan prekor.

Tadašnji predsednik UNS-a moj upad u bolnicu nazvao je „političkom akcijom“, iako se ne bavim politikom. Očigledno, štitio je Raduna i političku opciju koju ovaj personifikuje. Svi ostali iz tadašnje Uprave UNS-a pravili su se nevešti i ćutanjem su odobravali besmisleni stav tadašnjeg predsednika.

Očigledno, postojao je nekakav arhiinteres kom je UNS tada povlađivao. Tom interesu trebalo je podrediti nespornu činjenicu da javna ustanova na jedno fiktivno radno mesto godišnje izdvaja više od milion dinara novca iz budžeta naše države.

Danas iz ankete UNS-a saznajem da u obzir, ipak, treba uzimati okolnosti, čak i kada u programu koji se emituje uživo, uz dosta političkog podstrekivanja, neko uzima izjavu od devetogodišnjeg deteta.

Ne znam kome sada treba da poverujem: bivšem predsedniku ili aktuelnoj potpredsednici UNS-a koju privatno poštujem, ali je ne razumem kada kaže da je koleginica koja je uzela izjavu od deteta izveštavala u nesrećnim okolnostima.

Kako bi moja dilema bila razrešena, mislim da bi bilo veoma dobro da se UNS oglasi i zauzme stav u vezi sa pitanjem da li devetogodišnjak, bez obzira na „saglasnost“ oca, može da komentariše politička zbivanja kojih do kraja, posvedočiće svaki lekar iz subotičke bolnice, nije ni svestan, a sve mimo Kodeksa novinara Srbije.

Ni u snu ne bih pomislio da je tako nešto moguće, niti mogu da zamislim interes koji tako nešto može da opravda.

Da stvar bude još gora, u Srbiji se upravo reciklira jedna veoma opasna ideja.

Pomalo pratim Kinu i Daleki istok, pa sam, uoči prošlih izbora, pratio širenje glasine koja je masovno deljena po društvenim mrežama, da kineska kompanija koja upravlja Železarom u Smederevu ne plaća struju i da je najveći dužnik za utrošenu električnu energiju sa dugom od preko četiri milijarde dinara.

Tu (dez)informaciju, u moru ostalih, objavila je na prvi pogled i jedna ugledna osoba. Kada sam toj osobi, koju sam poznavao površno, diskretno skrenuo pažnju da je dug koji je pomenut napravila Železara Smederevo a. d. u stečaju do 2016. godine, odnosno do preuzimanja pomenute železare od strane kineske kompanije, koja ipak uredno izmiruje svoje obaveze, ta osoba mi je odgovorila da je podeljena (dez)informacija možda neistinita, ali da je neće ukloniti jer ona „istinito odražava stanje u Srbiji“.

Moj prijatelj i drag sagovornik pre koji dan mi je poručio da opozicija i te kako ima pravo da laže, zato što vlast krije informacije i ne dostavlja dokumentaciju. Povod tome bila su dešavanja u vezi sa tragedijom koja se dogodila u Novom Sadu i činjenica da sam na internetu lako, uz pomoć poznanika, pronašao dokument za koji se tvrdilo da je uklonjen.

Kada kažem da se u Srbiji upravo reciklira ideja o supremaciji političkih interesa, pa bili on označeni i kao „javni“, nad Kodeksom novinara Srbije i samim činjenicama, mislim da to ne treba uzimati olako.

Molim, stoga, UNS da zauzme jasan stav u vezi sa ovim pitanjem, jer kao član UNS-a i njegov bivši potpredsednik ne mislim da deca u medijima treba da komentarišu političke teme.

Žao mi je što je koleginica sa N1, čiji rad zaista poštujem, napravila gaf. Poznavajući njen rad, ne mogu drugačije da zaključim, osim da je posredi nesmotren gaf. Ali, taj gaf je porodio polemiku o ozbiljnom pitanju u kojoj ne treba da žrtvujemo Kodeks novinara Srbije, niti da se vadimo na svinjarije tabloida, niti u njoj UNS treba da ostane po strani kao seoska mlada, krijući se iza ankete čije odgovore do danas nisam mogao ni da zamislim, iako se fenomenom dvostrukih standarda podugo bavim.

Branko M. Žujović

Povodom teksta „Formirana Radna grupa za izradu radne verzije Nacrta zakona o javnim medijskim servisima“, objavljenog  18.9.2024. godine na sajtu UNS-a https://uns.org.rs/desk/UNS-news/163767/formirana-radna-grupa-za-izradu-radne-verzije-nacrta-zakona-o-javnim-medijskim-servisima.html u skladu sa odredbama člana 94. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima ovim putem zahtevam da se objavi moj odgovor na istom mestu na sajtu gde je objavljena i prvobitna informacija.

U tekstu se navodi da je u radnoj grupi i „Dragan Traparić iz Društva novinara Vojvodine“.

Iz ovako formulisane vesti, mogao bi da se nametne zaključak da sam ja član Društva novinara Vojvodine, što nije istina. 

Za člana radne grupe za izradu radne verzije Nacrta zakona o javnim medijskim servisima, izabran sam Odlukom nadležnog Ministarstva informisanja i telekomunikacija broj: 002662329 2024 13460 003 001 012  002 od 16. septembra 2024. godine, a u kojoj jasno stoji da je član radne grupe mr Dragan Traparić, predstavnik novinara Vojvodine.

Sa napred navedenim u vezi, želim da istaknem da ja nisam član Društva novinara Vojvodine.

Poštovani,

Na osnovu Vašeg Dopisa od 03. septembra 2024. godine, Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama odgovara Vam na pitanje, a koje glasi:

„Zadruga „Medijakult“ je prilikom prijave na konkurs za sufinansiranje medijskih projekata, koji je raspisao Pokrajinski sekretarijat, u budžetu sav novac namenila uslugama za koje će angažovati druga lica, čime je, po Zakonu o javnom informisanju i medijima (ZJIM), prekršila uslove učešća na konkursu.

„Učesnik konkursa, koji ne raspolaže odgovarajućim kapacitetima, može angažovati drugo lice za proizvodnju medijskog sadržaja čija vrednost ne prelazi 20% od iznosa sredstava koji je organ dodelio za realizaciju projekta, pod uslovom da je to lice upisano u Evidenciju proizvođača medijskih sadržaja“, piše u Zakonu.

Molim Vas da nam za sajt UNS-a odgovorite da li ćete nešto preduzeti po ovom pitanju.

Vaše pitanje ne smatramo lošom namerom, međutim, doneli ste pogrešan zaključak u primeni pozitivnih propisa Republike Srbije.

Dopis ste poslali 3. septembra 2024. godine. Ali već jedan dan kasnije, 4. septembra objavili ste na Vašem sajtu da „pokrajinska sekretarka Aleksandra Ćirić Bošković nije odgovorila..."

Ovim putem Vas obaveštavamo da odgovaramo na sva pitanja u propisanom roku. I zbog Vaših ranijih saopštenja, o rokovima ćemo Vam dati odgovor, ali da Vam prvo odgovorimo na pitanje koje ste postavili.

Kao što ste već objavili 4. septembra 2024. godine, u čl. 23. st. 8. Zakona o javnom informisanju i medijima određeno je da „Učesnik konkursa, koji ne raspolaže odgovarajućim kapacitetima, može angažovati drugo lice za proizvodnju medijskog sadržaja čija vrednost ne prelazi 20% od iznosa sredstava koji je organ dodelio za realizaciju projekta, pod uslovom da je to lice upisano u Evidenciju proizvođača medijskih sadržaja."

Angažovanje drugih pravnih lica u specifikaciji budžeta projekta pripadaju Operativnim troškovima. Dok preduzetnici, odnosno fizička lica nisu pravna lica i svrstavaju se u Personalne troškove. Preduzetnik se angažuje za realizaciju projekta, te zajedno sa nosiocem projekta čini projektni tim. Ministarstvo informisanja i telekomunikacija izdalo je Smernice za definisanje i pravdanje troškova projekata proizvodnje medijskih sadržaja i projekata stručne edukacije, unapređenja profesionalnih i etičkih standarda i istraživanja u oblasti javnog informisanja, gde je određeno da se kao Personalni troškovi priznaju troškovi angažovanja lica koji imaju registrovanu preduzetničku delatnost i sa kojima je potpisan ugovor o saradnji na realizaciji projekta.

U Zakonu o javnom informisanju i medijima određeno je da proizvođač medijskog sadržaja mora biti upisan u Evidenciju proizvođača medijskih sadržaja u Agenciji za privredne registre. Međutim, kao što i sami znate, Agencija za privredne registre upis će vršiti od 1. januara 2025. godine.

Na osnovu gore navedenog, Zadruga „Medijakult“ nije prekršila uslove učešća na konkursu. Nije prekršio niko od proizvođača medijskih sadržaja ako je angažovao preduzetnika, a u skladu sa Smernicama za definisanje i pravdanje troškova projekata proizvodnje medijskih sadržaja i projekata stručne edukacije, unapređenja profesionalnih i etičkih standarda i istraživanja u oblasti javnog informisanja.

Udruženje novinara Srbije (UNS), odnosno glavna i odgovorna urednica sajta UNS-a Kristina Kovač Nastasić, podnela je Zahteve za dostupnost informacijama od javnog značaja 15. i 20. avgusta 2024. godine, a Odgovori na Zahteve upućeni su 27. avgusta. 2024. godine.

Na osnovu čl. 16. st. 1. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja („Sl. glasnik RS", br. 120/2004, 54/2007, 104/2009, 36/2010 105/2021) organ vlasti je dužan da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema zahteva, odnosno uređenog zahteva, tražioca obavesti o posedovanju informacije, stavi mu na uvid dokument koji sadrži potpunu i tačnu traženu informaciju, odnosno izda mu ili uputi kopiju tog dokumenta. Kopija dokumenta je upućena tražiocu danom napuštanja pisarnice organa vlasti od koga je informacija tražena odnosno danom upućivanja elektronske pošte. Međutim, glavna i odgovorna urednica sajta UNS-a Kristina Kovač Nastasić

je 26. avgusta 2024. godine objavila tekst na sajtu UNS-a pod nazivom: „Svi negde žurimo, kasnimo..." - kako izgleda medijski projekat kojem je pokrajinska komisija dodelila 5 miliona dinara", gde je između ostalog napisano: „Iako je Udruženje novinara Srbije od Pokrajinskog sekretarijata, po Zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja, zatražilo i bodovne liste koje su pri oceni projekata popunjavali svi članovi komisije pojedinačno po kategorijama, do danas ih nismo dobili."

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja određuje rok za odgovor, a to je najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema zahteva. Međutim, tražilac informacije, odnosno UNS objavio je da Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama nije odgovorio Zahtevu, iako zakonski rok nije istekao.

Ne sumnjamo da tražilac informacije poznaje navedeni Zakon, ali danas treba objaviti vest bila tačna ili ne. Iako vest uvek podrazumeva da je tačna. U suprotnom se govori o lažnim vestima.

Prvo, što smo naveli u našem odgovoru o rokovima, a to je da ste poslali dopis i 3. septembra 2024. godine. Ali već jedan dan kasnije, 4. septembra, novinarka sajta UNS-a Aleksndra Ničić, koja je i tražilac informacije, objavila je na Vašem sajtu tekst sa naslovom „Pokrajinska sekretarka ćuti, MIT: Tražićemo informacije u vezi sa dodelom sredstava „Medijakultu" i u tekstu ste naveli da „pokrajinska sekretarka Aleksandra Ćirić Bošković nije odgovorila..."

Kao što smo već napomenuli, odgovaramo na sva pitanja u propisanom roku.

ZAHTEV

Na osnovu Zakona o javnom informisanju i medijima, tražimo od glavnog urednika UNS-a da objavite na Vašem mediju ovaj odgovor u celosti, bez odlaganja, jer smatramo da su Vaše informacije neistinite.

Poštovana gospođo Mališić,

Shodno odredbama člana 94. Zakona o javnom informisanju i medijima obraćamo Vam se molbom da u prvom narednom broju nedeljnika ,,Radar“, kao i na zvaničnoj internet prezentaciji lista koji uređujete, objavite sledeću reakciju ovog ministarstva na članak pod naslovom ,,Zaštitnik lovaca na veštice“ autorke gospođe Sandre Petrušić.

Bez namere da na bilo koji način utiče na uređivačku politiku javnih glasila u Republici Srbiji, niti na pravo svakog novinara da potpuno samostalno tumači postupke lica koja obavljaju najviše dužnosti u državi, ovo ministarstvo prinuđeno je da reaguje na više slučajeva kršenja Zakona o javnom informisanju i medijima (,,Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 92/2023), a posebno na višestruka narušavanja javnog interesa u javnom informisanju (član 9. stav 2. i član 15. stav 1.) sadržana u prethodno navedenom autorskom članku gospođe Petrušić koja se odnose na iznošenje neistina sa ciljem narušavanja dostojanstva ličnosti ministra informisanja i telekomunikacija gospodina Dejana Ristića. 

Podsećamo na to da je prethodno navedenim odredbama Zakona uspostavljena obaveza novinara i urednika da ,,preuzete informacije, ideje i mišljenja prenesu verodostojno i potpuno“ (član 9. stav 2.), odnosno da ,,istinito i nepristrasno“ informišu građane (član 15. stav 1.). 

Dakle, očito je da je, za potrebe pisanja prethodno navedenog članka, gospođa Petrušić, pored ostalog, konsultovala podatke o ministru Ristiću javno dostupne na zvaničnoj internet prezentaciji Agencije za sprečavanje korupcije, ali da je tom prilikom propustila da ih tačno navede.  

Naime, u navedenom članku autorka tvrdi kako ministar Ristić i dalje obavlja dužnost direktora Muzeja žrtava genocida što ne odgovara istini budući da je Vlada Republike Srbije, na sednici održanoj 4. jula ove godine, konstatovala ranije podnetu ostavku ministra Ristića, razrešila ga te dužnosti na lični zahtev i imenovala gospodina Bojana Arbutinu za vršioca dužnosti direktora te ustanove kulture. Podaci o tome sadržani su u okviru zvanične internet prezentacije Agencije za sprečavanje korupcije koju je gospođa Petrušić očito neuspešno konsultovala prilikom rada na svom članku. 

Takođe, u istom članku gospođa Petrušić navodi i podatke o imovini ministra Ristića i tom prilikom iznosi neistinu da on raspolaže stanom od 33 m2 iako se u podacima sadržanim na zvaničnoj internet prezentaciji Agencije za sprečavanje korupcije navodi da je vlasnik idealne polovine stana od 33 m2. I ovoga puta gospođi Petrušić pošlo je za rukom da neuspešno konsultuje podatke o ministru Ristiću sadržane u okviru zvanične internet prezentacije Agencije za sprečavanje korupcije. 

Konačno, gospođa Petrušić je u zaključku svog članka iznela još jednu neistinu ukazujući na to kako je, tokom obavljanja dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije, ministar Ristić ,,odlučio da istoriju prilagodi svojim ideološkim uverenjima“ tako što je naredio da se zbirka pod nazivom Dokumentacioni centar ,,Ratovi 1991–1999“ rasformira, a da se ,,građa rasturi po opštem fondu biblioteke jer je podsećanje na taj period istorije proglasio za veleizdaju“. Zarad tačnog i objektivnog informisanja javnosti važno je da ukažemo na to da je upravo gospodin Ristić, prepoznajući značaj te zbirke, u svojstvu vršioca dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije odlučio da se ona zadrži u postojećem obliku zbirke, odnosno corpus separtum–a, i tako sačuva za potonje generacije i istraživače. 

Da zaključimo, samo na osnovu ova tri primera dolazi se do zaključka da je gospođa Petrušić uspela da, samo u okvirima jednog autorskog teksta, u više navrata saopšti potpune neistine i time naruši dostojanstvo ličnosti osobe koje je bilo predmet njenog profesionalnog interesovanja. Stoga čitaocima nedeljnika ,,Radar“ prepuštamo da samostalno izvuku zaključak o mogućim motivima gospođe Petrušić koji su rezultirali višestrukim profesionalnim propustima i kršenjem zakona u procesu rada na ovom članku. 

Imajući sve prethodno saopšteno u vidu očekujemo da u prvom narednom broju nedeljnika ,,Radar“ u celini objavite ovu reakciju Ministarstva, kao i da isto učinite i na zvaničnoj internet prezentaciji lista koji uređujete i to neposredno uz internet verziju članka gospođe Petrušić koju ovom prilikom pozivamo da se u svom daljem radu suzdrži od iznošenja neistina, kršenja propisa i profesionalnih standarda.  

            S poštovanjem,

Ministarstvo informisanja i telekomunikacija

Zapanjen sam da Nino Brajović sve to kao generalni sekretar gleda, ili je možda on jedan od kreatora takvih stavova i ponašanja UNS-a.

Povod za ove rečenice je najnovije saopštenje UNS-a u slučaju Tamare Skrozza.

Gospodo iz UNS vi napadate sve one koji su reagovali na otvoreno izgovoreni stav da je trebalo da noć između 5.i 6. oktobra 2000. bude - noć krvavih noževa.

Ona jasno i nedvosmisleno kaže da je trebalo poubijati u toj noći sve i Srbiji bi bilo bolje. Alo, g. Rakočeviću, g. Nino Brajoviću, zar zaista stojite iza ove izjave koja poziva na ubistvo, a kritikujete sve one (nazivajući ih tabloidima u najorem smislu reči, iako tabloidi postoje u istoj meri i na drugoj strani koja vam je očito milija) koji osuđuju takve reči Skozze.

G. Brajoviću bili ste i tada u UNS-u, niste se čuli izvesno vreme, gledali ste koji voz da uhvatite. Žao mi je Nino, lično vas znam, znam i za vaš rad u TV Beograd, i sam sam u to vreme radio u TV BGD na hronikama regiona, znam i za vaša izveštavanja sa ratišta i za to vam skidam kapu.

Ali, šta se desi sada da dozvolite da neki odvuku UNS u političku stranku. U vreme Ljilje Smajlović, Radomirovića toga nije bilo, niti ranije...

A sada kada kormilo uzeše Rakočević, O. Milošević, svrstavanje uz NUNS, Društvo novinara Vojvodine (Gruhonjić, Nedimović), pa onda predlažem da se utopite i postane jedno jedino udruženje novinara Srbije. 

Ni u snu nisam sanjao da će se UNS boriti za političku opciju, a ne za istinu i za novinare.

Izneverili ste sve one koji su godinama i decenijama u UNS-u. Zato je bolje, to je moj poziv novinarima, da jednostavno ne budu članovi ni jednog udruženja , već svoji. Neka misle svojom glavom.

Kao i g. Rakočević, Brajović, Milošević koji mogu da naginju poziciji ili opoziciji, ali privatno, ali u nastupu kao udruženje i kada treba izvagati svaku reč.

Zaista mi je žao što posle toliko godina moram da kažem da UNS više nije moje staleško udruženje, to je politička stranka, prilepak jednoj političkoj opciji.

Uzgred: moju reakciju na saopštenje UNS-a o T. Skroza  niste objavili na ovom portalu, pa zato i ovo otvoreno pismo za koje sam siguran da ga nećete objaviti, jer dobro vidim da isključivo objavljujete izjave koji su obajvljeni u nekim listovima ili televizijama koji su bliski vašoj političkoj opciji.

Ovo pismo upućujem redakciji Tanjuga i nekim drugim novinama, duboko razočaran u UNS i neke ljude koji su bili svedoci jednog vremena za koje Skroza smatra da je trebalo da bude okoinčano u noći "krvavih noževa".

S poštovanjem, Dragiša Petrović,dugogodišnji  novinar Radio Kragujevca i Radio Beograda 1 u penziji, Kragujevac

P. S.  Da dodam. Tu logiku i prizivanje noći dugih i krvavih noževa sam 2004. sam preživeo kao novinar Radio Beograda 1 i saradnik podgoričkog Dana. Bez ikakvog razloga i povoda, bez rešenja, bez ikakvog objašnjenja, uhapšen sam i 22 dana bio u zatvoru, izgubio posao u RTS (rešenje o izbacivanju sa posla potpisao A. Crkvenjakov) ,izgubio zdravlje i nikada mi nije rečeno zašto sam uhapšen. Tužio sam državu, RTS , dobio ih na sudu, ali je to dokaz kako to rade oni koje UNS podržava kroz iopravdavanje pretnji Tamare Skroza.

Kolega iz SINOS-a u pokušaju da odgovori priložio je set opštih načela koja nemaju puno veze sa mojim tekstom, a ne nude ni odgovor na moje pitanje: vodi li put do kolektivnog ugovora kroz kolaboraciju sa kompromitovanim vlasnicima medija?

Na stranu to što uopšte ne verujem u bilo koji sindikat, formiran u toploj saradnji sa vlasnicima medija.

Gostovanje SINOS-a u TV Subotica razumeo sam kao pokušaj pravdanja projekta i pokušaj zbližavanja sa Vladanom Stefanovićem.

Poješću šešir nasred Terazija kada SINOS formira podružnicu u TV Subotica koja će potom da stupi u bilo kakav sindikalni klinč sa vlasnikom Vladanom Stefanovićem.

Pisanje na ovu temu je uvek dobra ideja, jer ima sve elemente trilera, zaplet je zagarantovan, može da ima mnogo nastavaka, a i kraj može da se odlaže. Tema je uzbudljiva, a tekstovi, što bi se reklo, hvaljeni i od publike i od žirija. Međutim, problem je samo u tome što ovo nije fikcija, nego refleksija stvarne situacije i svaka sličnost sa događajima i likovima iz tekstova je namerna. Žujović je ranije dokumentovao koruptivne radnje Vladana Stefanovića, vlasnika nekoliko medija i osobe koja je, prema podacima tih istraživačkih tekstova, kontrolisala medijske komisije u AP Vojvodini. Stefanović se tada nije branio od pomenutih optužbi, pa je u javnosti ostao utisak da tu nečega zaista ima. Žujović je zato sada pitao sindikat SINOS zašto je takvu osobu smatrao za legitimnog sagovornika na temu radnih prava medijskih radnika. Konkretno pitanje ostalo je bez odgovora, a svi mi uskraćeni za rasplet priče.

Zapravo, Izvršni odbor SINOS-a je odgovorio Žujoviću da se zalaže za socijalni dijalog i da želi da motiviše sve poslodavce da sednu za sto kako bi se pregovaralo o boljim uslovima rada, te da se omogući zaposlenima da budu obuhvaćeni pravima i obavezama iz granskog kolektivnog ugovora. Šta bi se tome moglo zameriti? Tamo novinari rade i žive od te plate i svakako im treba pomoći. Međutim, kako je ranije sprovedena loša privatizacija medija, kojoj se upravo SINOS protivio, velike su šanse da se za tim stolom nađe pregovarač sa kojim ne biste želeli da budete ni u istoj prostoriji. Da li se upravo to se desilo na TV Subotica? Sa jedne strane SINOS, a sa druge Vladan Stefanović, vlasnik pomenute medijske kuće i još bar sedam drugih, u čije se poštenje, uzimajući u obzir informacije iz Žujevićevih tekstova može osnovano sumnjati. Ovaj sindikat se, kako sami kažu, zalagao za korektnije komisije za dodelu sredstava, a sada pregovara i slika se sa osobom koja je prema mnogobrojnim navodima možda oličenje korumpiranih komisija. Kažu i da su se protivili upravo privatizaciji medija i da Vladan Stefanović ,,nije njihov izbor već realnost proistekla na osnovu delovanja medijskih udruženja kojima pripada i Žujović“. Što bi se reklo, obrnuli su igricu. Dalje, SINOS u odgovorima kaže da se zalaže za formiranje lokalnih i regionalnih javnih servisa, jer je to najbolji model za ostvarivanje javnog interesa na lokalu, a u tekstu se može naslutiti i sa kim će ostvariti tu saradnju. Opet umesto odgovora imamo novo pitanje - zašto planiraju pregovore sa vlasničkim strukturama koje su uglavnom korumpirane, u AP Vojvodini u kojoj je medijska situacija potpuno devastirana, a društvo u stanju socijalne anomije, sa nikad nižim stepenom poverenja u medije? I tako, umesto pred lice pravde, neki novi sumnjivi pregovarači će legalno i legitimno za pregovarački sto, a sve u ime prava (uglavnom prekarnih) radnika i poštenog javnog informisanja.

Postavlja se pitanje iz koliko se uglova može gledati na istu stvar? Na primer, da li je u pitanju vladavina prava ili su posredi Vladanova prava? Legitimno ili legalno? Pregovarati ili ne, u ovom slučaju nije pitanje pameti, nego želuca. Pretpostvljam da će i nastavci ove priče biti uzbudljivi, jer ima tu u najavi još kontraverznih pregovarača, ali na takav sadržaj ipak treba upozoriti one čitaoce sa slabijim novinarskim srcem.

Juče je Udruženje novinara Srbije (UNS) prenelo vest SINOS-a o poseti rukovodstva te sindikalne organizacije Televiziji Subotica. Rukovodstvo je, kako je navedeno u vesti, razgovaralo sa direktorom te televizijske kuće Vladanom Stefanovićem.

Stefanović je rukovodstvo SINOS-a obavestio da poseduje ukupno osam medija – četiri televizije, dve radio stanice, magazin i novine, i da svaki od ovih medija ima svoj portal.

Štaviše, SINOS navodi da je u tih osam plus osam Stefanovićevih medija zaposleno 35 ljudi čije se zarade kreću od 55.000 dinara do “dvostruko viših”.

Rukovodstvo SINOS-a kao da nije obavešteno da su firme Vladana Stefanovića među najvećim korisnicima novca na medijskim konkursima, kao i da udruženje “ComNet”, koje SINOS takođe pominje u svojoj vesti – pozivajući Stefanovića da se pridruži socijalnom dijalogu, do sada nije kontriolisalo rad svih medijskih komisija na području Bačke, pa i šire sa svojim satelitskim organizacijama.

Sve ove godine, organizacije okupljene oko “ComNet”-a regrutovale su često jedne te iste ljude za članove komisija i dodeljivale enormne iznose Stefanovićevim firmama, ali i medijima članova komisija.

Pritom, mediji u vlasništvu Vladana Stefanovića ne izveštavaju u potpunosti svoje čitaoce, slušaoce i gledaoce.

Na tu temu mogao bih da napišem esej.

Pomenuću samo afreu ”Starter” (kupovinu uređaja javnim novcem po višestruko uvećanoj ceni) koja je pre godinu dana dobro protresala Suboticu, imenovanje direktora u visokopškolskoj ustanovi protiv kog je vođen krivični postupak, fiktivno zaposlenje političkog analitičara u ovdašnjoj bolnici, turistički centar koji je u susednoj državi podigao bivši graonačelnik i još dosta toga.

Nabrajanje svega što Stefanović poseduje u vesti SINOS-a podsetilo me je na Đenku iz filma “Maratonci trče počasni krug” koji Mirku i Kristini nabraja šta sve Hedi Lamar poseduje, dok ih ubeđuje da se obnaže pred kamerama.

Pozivam rukovodstvo SINOS-a, koje više od dvadeset godina govori o kolektivnom ugovoru za novinare, da pročita natpis u zaglavlju vlastitog sajta, a zatim i moje skromno novinarsko istraživanje o medijskim konkursima i komisijama, koje sam sproveo i objavio tokom 2022. godine, pa da novinarskoj javnosti odgovori da li je zdrav kolektivni ugovor moguće graditi i izgraditi u saradnji sa vlasnicima medija čije su organizacije sve vreme kontrolisale medijske komisije i dodeljivale njihovim firmama enormna finansijska sredstva, ili treba baš svi da se skinu, zadovoljeni onim što Đenka priča o imovini Hedi Lamar?

Tužba Mineco Ltd. protiv KRIK ne može se ni po jednom kriterijumu smatrati SLAPP tužbom, kako KRIK netačno obaveštava javnost, jer će iznos naknade štete, kako je i u samoj tužbi navedeno, biti opredeljen tek po završetku dokaznog postupka na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko finansijske struke, tako da informacija o iznosu tužbenog zahteva od 55 miliona dinara ne odgovara činjeničnom stanju.

Napominjemo da je Mineco Ltd. jedan od najvećih investitora u regionu Zapadnog Balkana od 2003. godine, podneo tužbu za utvrđivanje povrede prava na poslovni ugled, zabranu ponovnog objavljivanja informacije, uklanjanje teksta i naknadu štete još 22. marta  2021. godine, protiv istraživačkog portala KRIK.

Mineco Ltd. je podneo tužbu, pre svega, jer je KRIK odbio da postupi po odluci Saveta za štampu kojom je utvrđeno da je portal KRIK prekršio Kodeks novinara Srbije.

Naime, nakon što je kompanija Mineco Ltd. odgovorila na pitanja novinarima KRIKA, objavljen je tekst 22. septembra 2020. godine u kome je izneto niz optužbi na račun Mineco Ltd. kojima se grubo narušava ugled kompanije, isključivo konstruisanjem i izmišljanjem „veza i dokaza“.

Mineco Ltd. je u skladu sa Zakonom prvo uputio odgovor/ispravku iskonstruisane i zlonamerne priče o njegovom poslovanju, koju KRIK nije objavio. Potom je podneta Žalba Savetu za štampu, čija je Komisija za žalbe donela jednoglasnu odluku da je KRIK prekršio tačku 6 Odeljka IV (Odgovornost novinara) Kodeksa novinara Srbije, o obavezi novinara da neguje kulturu i etiku javne reči, poštuje pravo na odgovor, izvinjenje i ispravku i dužnosti da blagovremeno objavi odgovarajuću ispravku, kao i tačku 1 Odeljka V (Novinarska pažnja), po kojoj je novinar obavezan da pristupa poslu sa dužnom profesionalnom pažnjom.

KRIK je, međutim, iako punopravan član Saveta, odbacio obavezu da postupi po odluci Komisije za žalbe Saveta za štampu.

Iz svega navedenog vidi se da tužba Mineco Ltd. protiv KRIK nije bila zbog neke vesti, kako se generalizujući navodi u tekstu objavljenom na vašem portalu, već zbog navodnog istraživačkog teksta objavljenog o našoj kompaniji, a koji je pun neistina i poluinformacija.

Naglašavamo da Mineco Ltd. potpuno podržava otvoreno i tačno novinarstvo od javnog interesa, te namerava da i dalje u svakoj situaciji sarađuje sa medijima koji rade u skladu sa najvišim međunarodnim standardima novinarstva. U skladu sa tim, branićemo naše interese kada je u pitanju zlonamerno i neistinito informisanje javnosti o poslovanju naše kompanije ili pominjanje naše kompanije u tekstovima u kojima KRIK govori o drugim tužbama koje ima, a sa kojima kompanija Mineco Ltd. nema nikakve direktne ili indirektne veze. To smatramo potpuno neprofesionalnim od strane portala KRIK.

Poštovani,

Zahvaljujemo se za iskazano interesovanje za ovaj očigledno sistemski problem vezan za medijski tretman osoba sa invaliditetom.

Muzička radionica je potpuno nekomercijalni projekat i mi do sada nismo imali potrebe za publicitetom mada bi nam to verovatno pomoglo kod obezbeđivanje sredstava za nesmetano funcionisanje i rad.

U toku ovih 10 godina nismo imali velike potrebe za medijskim eksponiranjem i zato se nismo sretali sa ovom vrstom problema.

Prošle godine smo imali neke značajnije nastupe kao što su bili učešće na najznačajnijem evropskom inkluzivnom festivalu "Europa in Takt" održanom u Dortmundu, Nemačka i nekoliko nastupa u okviru zvaničnog programa Novi Sad EPK 2022 sa velikim orkestrom Filharmonije mladih iz Novog Sada i sa gostujućim inkluzivnim orkestrima iz Portugala i Austrije. Svi ti nastupi su ocenjeni  vrlo dobro od publike i profesionalaca.

Mi smo slali informacije većini medija o tome ali niko nije objavio nijednu vest o tome.

Ove godine smo dobili prestižnu godišnju nagradu u oblasti inkluzije  "Zero Project Awards 2023" za pristupačan muzički programkoju organizuju ESSL Fondacija iz Austrije u partnerstvu sa Kancelarijom UN u Beču. Bilo je prijavljeno preko 320 projekata iz 80 zemalja sveta.

Orkestar "Dobri ljudi" koji deluje u okviru radionice je tom prigodom održao zapažen nastup 22.02.2023 u zgradi UN u Beču u okviru "Ziro prodžekt - svet bez barijera" konferencije.

Poslali smo informacije o ovom događaju većini vodećih medija u Srbiji. Smatramo da je nagrada vredna pažnje i ponosimo se njom i smatramo da je u rangu blizu uspeha naših sportista na velikim takmičenjima, uspeha naših umetnika u inostranstvu, uspeha đaka i studenata iz opšte populacije na takmičenjima iz znanja itd.

Na žalost nijedan medij nije objavio ovu vest osim Nova.rs internet portala i televizije RTV. Do televizije RTV smo doprli privatnim vezama a do Nova.rs posle drugog ili trećeg mejla.

Na osnovu ovih činjenica smo došli do zaključka o katastrofalnom stanju u našim medijima u vezi izveštavanja o osobama sa invaliditetom. Mi smo iz Novog Sada pa smo nekako uspeli da se ,,probijemo" do nekih kanala privatnim poznanstvima ali pretpostavljamo sa kakvim se problemima suočavaju osobe iz manjih sredina.

Ako neko iz Pačira ili Belog potoka ima neku značajnu informaciju koja bi pomogla unapređivanju i tretmanu OSI potpuno je nemoguće dopreti do medija i podeliti je jer su sve medijske adrese u Srbiji potpuno "ljudski beskontaktne" i ne možete ostvariti komunikaciji ni sa urednicima ni sa novinarima.

Mi znamo da televizijski javni servisi imaju posebne emisije namenjene OSI ali mi ih uz dužno poštovanje i zahvalnost novinarima koji ih stvaraju zovemo "alibi emisije" koje se emituju u neadekvatnim i neodgovarajućim terminima i koje većina OSI ne gleda jer i oni gledaju najviše najudarnije i najkomercijalnije programe kao i ljudi iz opšte populacije ali u tim programima nema puno sadržaja i informacija koji su posvećeni njima što možemo videti iz ovog slučaja.

Tu dolazimo do jedne vrste diskriminacije koja OSI koji se na taj način smeštaju u neku vrstu "medijskog geta" i izolacija i na taj način  umesto inkluzije dolazi do njihovog isključivanja iz javnog života društvene zajednice.

Po Zakonu o sprečavanju diskriminacije OSI, Zakonu o javnom informisanju i po Konvenciji UN o ljudskim pravima OSI imaju svoja prava u pogledu javnog informisanja.

Mi ćemo preduzeti neke mere vezano za ovaj slučaj i prijavićemo neke medije u prvom redu Javni servis RTS REM-u i Povereniku za ravnopravnost a zavisno od odgovora videćemo da li ćemo potražiti pomoć i izvan granica naše zemlje.

Ovo sve govorim u ime detektovanja i rešavanja problema oko javnog informisanja OSI u RS.

Mislim da ova tema zahteva opširniju i ozbiljniju javnu debatu.

Srdačan pozdrav,

Žarko Sebić

ŠOSO "Milan Petrović"/ Centar za socijalnu inkluziju

Novi Sad

Jedina smo medijska kuća koja je neprekidno izveštavala sa svih mesta tokom pandemije, a naši novinari jedini koji su u najtežim momentima u Kragujevcu bili u crvenim zonama, na licu mesta, jer za televiziju jednostavno nije dovoljno da vam sa lica mesta proslede fotografiju i podatke, a vi iz tople i bezbedne redakcije, uz digitalni marketing, napravite vest -moralo se tamo, u kovid zonu. Tada smo dobili značajno priznanje za izveštavanje tokom kovid pandemije, a nagrade su nastavile da stižu u našu redakciju i nakon toga -za doprinos unapređenju bezbednosti u saobraćaju, podršku udruženjima osoba sa invalitetom, pomoć volonterima -od onih koji prepoznaju naš rad i nijedno priznanje, kao što vidite, nema veze ni sa politikom, ni sa vlašću, već sa realnim životom građana. Prvi smo i jedini u Srbiji, pored Javnog medijskog servisa, koji centralnu informativnu emisiju svakog radnog dana emituju sa tumačem na znakovni jezik.

O kadru koji radi na Radio televiziji Kragujevac možda najbolje govori podatak da je u fazi realizacije ugovor sa kragujevačkim Filološko-umetničkim fakultetom da studenti master akademskih studija Srpskog jezika i književnosti obavljaju stručnu praksu u našoj medijskoj kući. Prošle godine smo, u čast naše prerano preminule koleginice, takođe dobitnice brojnih nagrada i priznanja, ustanovili i prvi put dodelili nagradu za novinarstvo koja nosi njeno ime, a koja je namenjena mladim učenicima i studentima.

Dakle, nijedan naš radijski ili televizijski sadržaj nije narušavao ili vređao nečiji ugled, ili obavljanje posla. Sa druge strane, par nekadašnjih novinara Radio televizije Kragujevac u javnosti iznosi neistine da su bili „progonjeni“, a ustvari su iz naše medijske kuće otišli svojevoljno sa isplaćenim otpremninama i odmah po podizanju novca, računajući na izdašno donatorstvo, izmišljali priče o našem programu. Dobili su novac i uzeli više nego što im pripada, uvereni da će se ova medijska kuća ugasiti nakon njihovog odlaska. Međutim, kada im se želje nisu ostvarile, počinju sa javnim ponižavanjem kolega ipokušavaju da devastiraju kuću u kojoj su neki od njih stekli svoja prva novinarska znanja, a neki radili dug vremenski period. Ipak, profesionalizam zaposlenih i objektivno novinarstvo koje negujemo osujetili su sve njihove pokušaje.

Pri tom se zaklinju dasu jedini pravi novinari i izveštači, a skoro deceniju ih niko nikada nije video ni na jednom terenu. Većina medija u gradu, danas preuzima naše vesti i to bez navođenja izvora, pošto smo jedina medijska kuća koja prati sve događaje u gradu, a neretko, istine radi, i jedina ekipa na događajima u Kragujevcu.

Zato smatramo da bi ozbiljni mediji, ali i svi koji reemituju emisiju u kojoj su svi zaposleni na RTK nazvani „medijskom deponijom“, ako se već govori o novinarskoj solidarnosti, trebalo da zaštite kolege koje ne koriste ni govor mržnje, ni rečnik uvreda, dok od novinarskih i medijskih udruženja očekujemo da reaguju i ove neprimerene i uvredljive navode javno osude. Na kraju, podsećamo da sa kompanijom Junajted Medija, u okviru koje posluje SBB, imamo uspešnu poslovnu saradnju. Iz naše produkcije je u etar „otišlo“ šest emisija o kompaniji SBB. Sigurni smo da se prilikom sklapanja poslovnih dogovora jedna međunarodna kompanija i Vi detaljno informišete i da nikada ne biste za poslovnog saradnika izabrali „medijsku deponiju“, zar ne?

Uređivački kolegijum Radio televizije Kragujevac

Nismo ni slutili da se možemo obradovati dolasku policije na RTS jer smo dobili priliku da bar nekome u ovoj zlonamernoj medijskoj kampanji pružimo dokaze, predamo svu dokumentaciju, ugovore, fakture, iz kojih se jasno može videti da  na RTS nema nikakvih zloupotreba, niti kršenja Zakona, kako tvrdi predsednik Upravnog odbora RTS.

Što se tiče dnevne emisije u pripremi Zabavnog programa pod nazivom „Jedan dobar dan“, ona je trebalo da počne s emitovanjem 2020. godine. Nažalost, tada nas je korona zaustavila. U međuvremenu smo, uporedo sa svim ostalim poslovima, pripremili sve što je neophodno da bi emisija startovala, kao što su scenografija, renoviranje studija, rekvizita, špice, grafika, snimljeni materijali i slično. To je koštalo 13 miliona dinara i sve se nalazi na RTS. Ne u mom stanu ili džepu mog kaputa, kako je ustvrdio predsednik Upravnog odbora RTS. Inače, to nije moja emisija, niti ću je ja voditi, već će je raditi više urednika i voditelja Zabavne redakcije. U budžetskoj liniji za ovu godinu planirano je 200.000 evra za predviđenih 260 emisija (750 evra po emisiji, plus troškovi plata, dnevnica, rada studija i ostalog) i ta sredstva nisu potrošena, već planirana. Kao urednik Zabavnog programa po pravilniku RTS mogu da potpišem samo trošak do 80.000 dinara, što je daleko od 13 miliona koje je, inače, odobrio njegov Upravni odbor.

Nečuveno je da se na čelu Upravnog odbora RTS nalazi čovek , koji je tu samo sa ciljem da vodi hajku protiv RTS, njegovih autora i TV lica koji su svaki svoj dinar zaradili svojim znanjem i svojim radom. Svi oni zajedno su legalno zaradili od pomenutih emisija manje, nego što je podnosilac ove prijave dobio od RTS za njegov privatni festival Beogradsko proleće - 50.000 evra za dva sata nekvalitetnog programa. Pored toga, predsednik UO mesečno prima od RTS više nego što su plate većine tih voditelja koje je prozvao.

Naravno, uvek ćemo pozdraviti kontrolu onoga što radimo i kako radimo. Problem je što onaj ko je postavljen da nas kontroliše i ko sedi na čelu UO ne razume ono što čita i ne zna to što radi. Neznanje će uništiti svaku instituciju, nažalost.

Olivera Kovačević, glavna i odgovorna urednica Zabavnog programa RTS

Obaveštavamo vas da opskurdni sajtovi koji sebe nazivaju medijima nastavljaju kampanju blaćenja i targetiranja nezavisnih redakcija u Vojvodini.

Naime, portal Čitaj gari je 8. februara objavio tekst pod naslovom “Otkrivamo: Evo ko stoji iza novosadskog portala LUFTIKA”, u kom je navedeno da naš portal finansira Nebojša Stefanović. Cilj, je kako kažu, da se obračuna sa partijskim kolegama i da kroz naš portal raskrči sebi put u Novi Sad.

Ne možemo dovoljno naglasiti koliko je sve to netačno, maliciozno i bljutavo!

Portal Luftika.rs je nezavistan medij koji jeste kritički nastrojen prema vlasti. Međutim, naša redakcija ima očigledno čudan stav  - Medij mora biti kritički nastrojen prema vlasti. U suprotnom je njegovo glasilo.

Izgleda da smo baš zbog toga postali opasan trn u, sada već, inficiranim očima vladalaca, koji na ovaj način pokušavaju da diskredituju naš nezavisan rad.

Portal Luftika.rs se finansira isključivo iznajmljivanjem oglasnog prostora na sajtu i PR tekstovima, koje, poštujući Zakon o javnom informisanju i medijima, transparentno obeležavamo kao promotivne.

Mi smo iskreno zabrinuti za budućnost našeg portala, jer se trenutno suočavamo sa još jednim napadom, o kom smo vas već izvestili (više OVDE). Reč je o organizovanom masovnom prijavljivanju našeg sadržaja Fejsbuku i Gugl Adsensu, zbog čega su nam te dve mreže ograničile vidljivost.

Sve je rezultiralo drastičnim padom u zaradi i otpuštanjem sedam od 14 naših novinara.

Podsećamo da ovo nije prvi put da je Luftika.rs targetirana u medijma. Portal NS Uživo nas je, zajedno sa portalima Voice i 021, označio kao medije koji se finansiraju “isključivo od sumnjivih donacija Rokfelera, NED-a i drugih sponzora obojenih revolucija”. Još jednom ponavljamo – to je laž.

S obzirom na sve pomenuto, zaključujemo da naša briga nije bezrazložna.

Molimo novinarska udruženja da izveste kolege i javnost o situaciji s kojom se susreće najčitaniji online medij iz Vojvodine i jedan od retkih nezavisnih medija u Srbiji - Luftika.rs.

S poštovanjem,

Redakcija Luftike

Neistinita je tvrdnja navedena u tekstu od 01.02.2023. godine pod naslovom ,,Korupcija u srpskom novinarstvu: U kojoj meri organizovani kriminal upravlja medijima?" da je koristeći Skaj aplikaciju na telefonu optuženi Darko Šarić preko svog advokata i kuma, naručivao tekstova i TV priloge, menjao naslove, ispravljao ,,greške" u Kuriru.

Navedena informacija pored toga što je neistinita, ni na koji način ne proizilazi ni iz optužnice podnete protiv Darka Šarića i sadržine ,,Skaj" prepiske koja se u predmetnom krivičnom postupku koristi.

Takođe su neistinite informacije koje implicirate u svom tekstu da su novinari medija koje pominjete, a u koje je uključen i Kurir saradnici mafije, da su za poslušnost prema šefu organizovane kriminalne grupe plaćani poklonima i slično.

Kurir, njegovi urednici i novinari na profesionalan i častan način obavljaju svoj posao u cilju potpunog i jasnog izveštavanja građana o svim temama koje su od interesa za javnost.

Kurir kao profesionalni medij i neprikosnoveni lider kada je u pitanju oblast crne hronike izveštava o svim sudskim postupcima za koje postoji interes javnosti, naročito kada su u pitanju okrivljeni za krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala, u skladu sa najvišim standardima novinarske profesije, kodeksom i zakonom, a sve tvrdnje o navodnim uticajima i mešanjima u uređivačku politiku od strane optuženog Darka Šarića i njegovih navodnih saradnika, kao i od strane bilo kojih drugih lica su gruba neistina.

O navedenom svedoči i deo same ,,Skaj" komunikacije navodno vođene između optuženog Darka Šarića i njegovih saradnika, a koji deo prepiske niste preneli u svom tekstu, koja glasi:,,A ona plava iz Kurira kako nas sjeba za onaj naslov" (citat iz optužnice).

Dakle, jasno je da Kurir ne da nije dozvolio da bude zloupotrebljen, već je izazvao nezadovoljstvo optuženih svojim profesionalnim izveštavanjem.