Mediji i inkluzija

17. 11. 2023.

Autor: Slađana Dimitrijević Izvor: UNS

Zauvek deca

Više od 13 hiljada ljudi u Srbiji odlukama suda ceo život ne napune 15 godina. Bez obzira koliko stvarno imaju godina. Oni se ceo život tretiraju kao deca koja ne mogu da donose samostalne odluke. Umesto njih odlučuju staratelji.

"Biću terapeut. Biću pedagog", kaže Vuk Trajković na Tik Toku u snimku sa više od milion pregleda. Vuk će biti jedna od četiri osobe u Evropi sa Daunovim sindromom koji završava fakultet.

Međutim, po zakonima države Srbije osobama koje imaju mentalna oboljenja i intelektualne teškoće slobodna volja može biti ukinuta u postupku oduzimanja poslovne sposobnosti. Posledica je da se ne pitaju da li žele da studiraju, gde i kako da se leče, gde i sa kim žele da žive… U njihovo ime odlučuju staratelji.

Po podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu prošle godine bilo je 13.271 punoletnih osoba pod starateljstvom. Samo lani 983 osobe su lišene poslovne sposobnosti i to 85,6 odsto potpuno, a 14.4 odsto delimično.

U praksi to znači da ne mogu da sklope brak, budu roditelji ili hranitelji, preduzimaju radnje u sudskim postupcima, budu upisani u birački spisak, odluče o medicinskom tretmanu i prekidu trudnoće, zaključe ugovor, budu davaoci organa, priznaju očinstvo i volontiraju. 

Snežana Lazarević iz organizacije MDRI-S, Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom kaže da je uvek porazi kada na spisku vidi da osobe kojima je oduzeta poslovna sposobnost nemaju prava ni da volontiraju.

„Zamislite taj nivo isključenosti da hoću da radim nešto, a nemam pravo čak ni da volontiram.“

Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom koju je Srbija ratifikovala još 2009. godine nedopustivo je da se osobe lišavaju poslovne sposobnosti na osnovu dijagnoze, odnosno uopšte da se lišavaju poslovne sposobnosti. Međutim, praksa to demantuje, svedoči Lazar Stefanović, doktorand Pravnog fakulteta Univerziteta u Beču.

„Medicinske dijagnoze - mentalna retardacija, šizofrenija, demencija, autizam, alkoholizam i Daunov sindrom su najčešći razlozi za lišavanje poslovne sposobnosti. Dakle, lišavaju se i osobe sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom, kao i ljudi sa demencijom. Najmanji udeo lišenja poslovne sposobnosti čine bolesti zavisnosti."

Kako izgleda život ovih osoba svedoči primer zbog koga je reagovala i kancelarija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

A.B. se obratila Centru za socijalni rad za materijalnu podršku. Iz centra su tražili da dostavi dokumentaciju. Tada se saznaje da joj je u ranom detinjstvu utvrđena dijagnoza F70 („laka mentalna retardacija“). Centar za socijalni rad pokreće postupak procene i postavlja A.B. staratelja. U međuvremenu saznaje se da je trudna. Iako je na klinici za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević” utvrđeno da je sposobna da se stara o detetu, Centar za socijalni rad Rakovica donosi rešenje o oduzimanju deteta i smeštanju u prihvatilište.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je međutim utvrdila da je donošenjem odluke o određivanju privremenog staratelja za A. B. i za njeno maloletno dete Centar za socijalni rad u Rakovici prekršio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije i naložila da se otklone posledice diskriminatornog ponašanja. 

Staratelj za 70 štićenika 

Lazar Stefanović kaže da paradigma koju prati Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom i koja je u skladu sa građanskim slobodama nalaže da se bude maksimalno suzdržan kod ograničenja prava ovim osobama.

„Kada pričate sa zaposlenima u centrima za socijalni rad, oni insistiraju na zaštitnoj svrsi starateljstva, a zaboravljaju svu štetu koju time čine. I to da je starateljstvo u najvećem broju slučajeva nesrazmerna mera. U skladu sa Konvencijom rekao bih da je starateljstvo uvek nesrazmerna mera“.

Centri za socijalni rad po našem zakonodavstvu su i u sukobu interesa u postupcima oduzimanja poslovne sposobnosti. Oni pokreću postupak lišavanja poslovne sposobnosti, a tokom samog postupka pred sudom zaposleni u centrima se postavljaju za privremene staratelje. Lazar Stefanović kaže da u nekim slučajevima za privremene staratelje se postavljaju zaposleni iz drugih centara za socijalni rad, da bi se obezbedila nepristrasnost.

Takođe, Snežana Lazarević navodi primer jednog centra za socijalni rad u kom se na osnovu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći postavlja advokat za privremenog staratelja tokom sudskog postupka. Pojedini advokati su se angažovali i žalili na odluke o oduzimanju poslovne sposobnosti. Ali ovi slučajevi su i dalje usamljeni.

Po okončanju sudskih postupaka, statistika kaže da su u oko pola slučajeva za staratelje postavljaju rođaci ili bliske osobe, najčešće roditelji. U slučajevima kada nema rođaka, ne žele da budu staratelji, ili centri procene da nemaju kapacitet da obavljaju dužnost staratelja, postavljaju se neposredni staratelji, odnosno zaposleni u centrima za socijalni rad. 

„Zaposleni u centrima za socijalni rad imaju mnogo osoba kojima su postavljeni za staratelje, 10, 20, 50. Znam za slučaj neposrednog staratelja za 70 ljudi. On ih ne poznaje, niti je u stanju da ih upozna. Pošto većina živi u domovima, kada treba da se vakcinišu ili idu na neku medicinsku intervenciju, pošalju mu mejlom da potpiše saglasnost i to je to“, kaže Snežana Lazarević. 

Lazar Stefanović dodaje da su smanjeni kapaciteti u centrima za socijalni rad, a zaposleni loše plaćeni, demotivisani i rade na mnogo slučajeva, ne samo starateljstva.

„Preopterećeni su i mladi koji tek dođu sa fakulteta. Brzo sagore, pa rade sa minimumom, tek da odrade što moraju. Pri tom, moraju da idu na profesionalno usavršavanje, a tamo dođu samo da bi pokupili neke bodove. I kada im govorite da nešto radikalno treba da promene i da će to povećati obim posla, naiđete na ozbiljan otpor. Tako da imate začarani krug loših odluka i loših rešenja.“

Odsečeni od sveta

„Dete je needukatibilno“ bio je razlog zbog čega su decenijama deca sa mentalnim i intelektualnim invaliditetom bila isključena iz školskog sistema. Tek 2009. godine dolazi do promene usvajanjem Zakona o obrazovanju, odnosno odredbama o inkluziji. Snežana Lazarević svedoči o slučaju dece iz doma koja su bila već tinejdžeri i tada su prvi put pošla u specijalnu školu.

„Oni nisu znali da postoji svet van doma. Nastavnik ih je vodio u obilazak, na pijacu, tržni centar. I kada ih je pitao šta im se najviše dopalo, odgovor je bio „prodavnica WC šolja. U domu u kome su boravili toaleti su bili jezivo zapušteni i tada su prvi put videli da WC šolje mogu biti nove i da se mogu zameniti. Zamislite taj nivo odsečenosti od sveta i lišenosti života“.

Ona smatra da se uvođenjem inkulzivnog obrazovanja situacija za osobe sa invaliditetom dosta popravila, postali su vidljiviji. Navodi i primer Vuka Trajkovića, sa početka priče, koji je zahvaljujući afirmativnim merama za osobe sa invaliditetom uspeo da upiše fakultet i imao podršku tokom školovanja.

Veliki problem je i što većina mladih koji su prošli kroz sistem obrazovanja, potom ostaju bez ikakve podrške.

Osim dece sa različitim vrstama invaliditeta, naročito one koja su bila smeštena u domove, od sveta su decenijama bili odsečeni i odrasli kojima je bila oduzeta poslovna sposobnost. Tek 2014. godine u zakon je uvedena obaveza revizije svih slučajeva na svake tri godine, kao i revizija svih starih slučajeva. Do tada, oduzimanje poslovne sposobnosti bilo je trajno.

Revizijom starih slučajeva minimalno (3 odsto) povećan je broj osoba kojima je vraćena poslovna sposobnost. Ohrabruje i da se povećava broj slučajeva delimičnog lišavanja u odnosu na potpuno lišavanje poslovne sposobnosti.

Samo da ne zatrudne

Posebno je težak položaj žena koje su pod starateljstvom i koje su smeštene u ustanove. Po rečima Snežane Lazarević, u nekim ustanovama svim ženama u reproduktivnom dobu se daju preventivno kontraceptivne pilule, a da o tome nisu ni informisane.

„Nešto starijim ženama stavljaju spirale i tu je bilo jezivih situacija gde su nekim ženama zaticali po dve, tri spirale. Pored toga što ih štite, trudnoće se dešavaju. Često odluku da će se sprovesti abortus donosi staratelj. Pričala sam sa ženom koju su odveli na abortus, a da nije ni znala gde ide. Čak nije znala ni da je trudna. Tek kada je sve završeno, rekli su joj i o trudnoći i o abortusu“, kaže Snežana.

Kaže i da poznaje par koji živi u domu i dvadeset godina je u vezi. Dobili su dete koje živi u hraniteljskoj porodici, jer se smatralo da nije dobro za dete da boravi u domu.

„Ali ne znam zašto tim ljudima nije omogućeno da izađu i da im se pruži podrška da gaje svoje dete. Nego ga viđaju možda jednom godišnje“, dodaje Lazarević.

Navodi i da je ranije bilo slučajeva prinudne sterilizacije, a da poslednjih godina nisu nailazili na takve slučajeve.

U nekim domovima partnerski odnosi su dozvoljeni, ali nije dozvoljeno da parovi žive zajedno. U nekim su zabranjene i emotivne veze, da ne bi došlo do trudnoća.

„Ljudi žive 10, 20 ,30 40 godina u domovima. To što je zabranjeno, ne znači da se ne dešava. Kada žive zajedno, ljudi imaju potrebu za fizičkim kontaktom, veze se prosto dešavaju. Ali u tajnosti, po budžacima“, kaže Snežana.

Ona kaže da zaposleni u domovima misle da je bolje da štićenici budu pod nadzorom da im se ne bi desilo nešto loše. Smatraju da su odgovorni za njih i „šta ako zatrudni, šta ako se posvađaju…i bolje da toga nema“.

Bitno je da se čuje i njihov glas

Pitanje lišavanja poslovne sposobnosti rešeno je kroz više zakona. Porodični zakon određuje ko može biti lišen poslovne sposobnosti, propisuje stavljanje pod starateljstvo i obaveze staratelja. Za postupak primenjuje se Zakon o vanparničnom postupku, a Zakon o socijalnoj zaštiti definiše ulogu centara za socijalni rad kao organa starateljstva.

Poslednjih godina više puta formirane su radne grupe, pokretan je postupak izmene Porodičnog zakona i usklađivanja sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom.

Međutim, izmene zakona su zaustavljane bez obrazloženja.

Snežana Lazarević kaže da je ideja bila da se prekine sa praksom i potpunog i delimičnog lišavanja poslovne sposobnosti, tako što će se ustanoviti ograničenja u određenim oblastima i na određeno vreme.

 „Sud bi morao da navede u kojim oblastima se čoveku ograničava poslovna sposobnost i na koje vreme. Moja osnovna zamerka je bila što to nije ispraćeno kroz tekst zakona. Nego kada se dođe do usvojenja dece, onda se kaže: osobe koje ne mogu da usvoje decu su osobe kojima je ograničena poslovna sposobnost, ne može da se zaposli onaj  kome je ograničena. Ko ne može da stupi u brak- onaj kome je ograničena poslovna sposobnost. I vidiš da će to samo nazvati ograničenjem, ali biće isto kao i do sada.“

Ona kaže da ni izmenama zakona ne želi da se napusti sistem starateljstva.

Lazar Stefanović naglašava i da u našem pravnom okviru ne postoji mogućnost da osobama sa demencijom se poštuje volja i kada je kompromitovana. U nekim zemljama međutim, postoje „lične ili direktive za budućnost“.

„Ja želim da me lečite na određeni način kada mi bude loše. I kada se proceni, ta direktiva se aktivira. Drugi način je da osobu od poverenja delegiram da donosi odluke umesto mene. Ona me poznaje, verujem joj, zna šta bih uradio, ona će umesto mene u nekom trenutku imati pravo odlučivanja“, kaže Lazar.

U skandinavskim zemljama postoje lični ombudsmani koji savetuju osobe sa mentalnim i intelektualnim invaliditetom o zaposlenju, mestu života…Oni savetuju, ali su dužni da uvaže odluku osobe sa invaliditetom.

Snežana Lazarević kaže kada bi pitali nekoga iz vlade ili ministarstava da li je poboljšan položaj osoba sa invaliditetom, odgovor bi bio „da, naravno“. Ratifikovana je Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, izmenjen Zakon o socijalnoj zaštiti, donet Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. I oni su postali vidljiviji u društvu.

„Suštinski za grupu o kojoj pričamo ništa se nije promenilo. Jedan od razloga je i taj što uvek u njihovo ime govori neko drugi.  Oni su marginalizovani, odbačeni i bune se protiv toga. Važno je da se oni pojave i govore u svoje ime.“

U domaćem zakonodavstvu i međunarodnim konvencijama koje je naša zemlja ratifikovala koristi se termin “osoba sa invaliditetom”. Međutim, pojedina udruženja građana, među kojima je i Akademska inkluzivna asocijacija, smatraju da je sintagma “osoba sa hendikepom” adekvatniji prevod termina „person with disabilities“. Termin „osobe sa hendikepom“ upućuje na širu grupu ljudi, odnosno, na sve kojima je potreban neki vid podrške u funkcionisanju, a pritom ne sadrži koren reči "invalidus" koji označava onesposobljenost.

 

 

 

 

 

 

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“