Feljton o Studiju B
15. 05. 2023.
Studio B piše istoriju
Posebno važna godina za Studio B jeste 1975, godina kada je došao Dušan Radović. Dragan Marković se seća da su ti pregovori o prelasku iz Borbe, gde je Duško uređivao čuveni dečji list Poletarac, baš dugo trajali.
Iako se Poletarac zbog finansijskih teškoća polako gasio, Duško se kolebao, nije bio siguran da li treba da promeni radno mesto. Dragan je bio vrlo uporan i to se na kraju isplatilo. Duško je bio osvojen i svima je laknulo kada je najzad pristao da se useli na 23. sprat Beograđanke.
Duško je predstavljao značajno pojačanje tima Studija B.
U periodu prilagođavanja novom mediju, prvo je počeo da piše tekstove za reklame koje su se emitovale na radiju. To je bilo nešto sasvim novo, modernije, sveže i privlačilo je nove poslovne partnere. Dragan Marković je bio zadovoljan, ali osećao je da Duško može još više da pruži, neki sasvim nov sadržaj koji bi radiju doneo dodatni kvalitet. Posle dosta razgovora i ubeđivanja jednog julskog jutra 1975. u 7 i 15 osvanulo je Beograde, dobro jutro. Bilo je ubeđivanja i oko toga da on čita svoje tekstove, što mu se nije dopalo, smatrao je da je njegov posao da piše a spiker da čita. „Ne volim sebe da slušam, ali dozvolio sam da me ubede kako je poželjnije da ih čitam ja, lično“, priznao je kasnije Duško.
„Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno“, jedna je od prvih replika, koju je izgovorio 24. jula 1975.
|
Slobodan Glumac: „Duško je bio zaštitni znak Studija B. I to što je on radio, to je bio Studio B. Njegova jutarnja emisija, koju je pravio dolazeći u osvit u Beograđanku, spremajući je do neposredno pred emitovanje, to je bio sigurno najlepši deo onoga sto je Studio B ukupno radio. On je bio jedna izuzetna ličnost i ako nekog treba izdvojiti na vrh, kad je reč o Studiju B, onda je to Duško Radović.“
|
Duško, ili kako smo ga interno zvali Tmuša, jer je uvek nekako delovao natmureno i mrzovoljno, a u suštini dobar, plemenit i skroman čovek, godinama je 6 dana u nedelji budio slušaoce Sudija B pozdravljajući ih rečima Beograde, dobro jutro uz instrumental starogradske pesme U ranu zoru. Zatim bi svojim promuklim glasom u kratkim i jezgrovitim rečenicama prenosio slušaocima svoja zapažanja, razmišljanja, dosetke, opaske… „Provokacija u etru, misaona buba u uhu“ – definisao je emisiju Milovan Vitezović. Malo humora, malo zbilje, ironije, šale, mašte… da razbistri jutro, da nasmeje, zamisli, ponekad i iznervira, jer sve se dešava oko nas i u nama, to je slika Beograda i njegovih žitelja. Emisija je uvek išla uživo, a reprizirala se u 17.50.
| Milovan Vitezović: „Ako je tačno ono u šta nas uveravaju čuveni psihijatri, da je dan bez smeha izgubljen dan, onda se Dušan Radović godinama starao da Beograđanima nijedan dan ne bude izgubljen dan. U rano jutro činio ih je nasmejanim, odnosno kreativnijim, životnijim i podsticajnijim da prihvate prvo sebe u ogledalu, pa onda sve one koje će toga dana sresti.“ |
„Manje jedite, manje radite, manje se zamarajte, manje pijte, manje pušite, manje se provodite…U dve reči: manje živite, pa ćete duže živeti“.
Jednom je rekao da je voleo da sa vrha zgrade koja dominira gradom posmatra Beograd i upoređivao je Beograđanku sa minaretom, a sebe sa hodžom koji se svakog jutra moli da svi imaju vodu, struju, mleko, naftu, kafu… I kad se jednom oglasio više nije mogao da prestane. „ Ja sam petao koji svako jutro kukuriče“, kazao je, a tako ga je video i nacrtao Dušan Petričić, kao petla koji se ugnezdio na samom vrhu Beograđanke. Ta karikatura otvara i prvu od tri knjige Beograde, dobro jutro sa odabranim tekstovima iz emisije. Dva Dušana inače vrlo su blisko sarađivali godinama. Petričić je svojim karikaturama stvorio poseban vizuelni identitet, pa je Duškov lik poznatiji sa njegovih crteža nego sa fotografija.
„Saradnja sa Duškom je nešto najlepše što mi se u karijeri dogodilo. Na kreativnom planu se od njega mnogo toga moglo naučiti. Bio sam student kad sam počeo da sarađujem sa njim, on je nešto prepoznao u meni, a ja sam preko njega otkrio i osetio neverovatnu kreativnu slobodu“, rekao je Petričić u intervjuu za nedeljnik Vreme. FOTO
| Duško Radović za TV Novosti: „Iz iskustva znam da ljudi vole da prepoznaju sebe, da lako razumeju ono što čuju, da se uhvate za neku repliku kojom onda mogu da imenuju neke pojave u svom životu. S tom idejom sam počeo da pišem Beograde, dobro jutro i ne mislim uopšte da su tim tekstovima potrebni neki visoki atributi. Oni su jednostavno vrlo upotrebljivi i s toga korisni.“ |
Dušku nije bilo teško da rano ustaje jer je rano išao na spavanje. Budio se oko pola četiri, hvatao prvu „sedmicu“ kod Liona u 4.05. Kod crkve Svetog Marka izlazio je iz tramvaja da bi se lagano prošetao do Beograđanke. Već u pola pet bio je u Studiju B, u svom sobičku, stavio bi papir u mašinu i uz cigaretu (kafa bi stizala u 7, kada se otvarala kuhinja koju su vodile Vuka, Kata i Branka) počeo da radi, kao da je uključen u struju. Dok ne uvuče hartiju u mašinu nije imao nijednu unapred pripremljenu rečenicu, nijednu misao. Pokušavao je da piše unapred, ali nije uspevao. Pisao je samo ono što bi mu tog jutra palo na pamet i o onome što je mogao da vidi sa prozora 23. sprata Beograđanke. Za dva sata iskucao bi tri stranice „raznog lupetanja“, kako je sam govorio, i do sedam pokušavao da izabere sedam-osam replika koje bi tog jutra izgovorio.
„Nervozno je šetao kružnim hodnikom Studija B, idući sve brže i brže, pognut napred“, seća se Petar Marš „ i nikako nije valjalo da mu se bilo ko nađe na putu jer je vikao da mu se svi sklone.“
Tek pristigla u Studio B, mlada voditeljka Nada Petronijević videla ga je kako kruži hodnikom, pa ga je brižno upitala: „Duško, da li vam je dobro?“ On je samo nešto promumlao i nastavio dalje a starije kolege su je prekorno pogledale: „Ćuti, ćuti… on tako traži inspiraciju“.
Dežurna ekipa jutarnjeg programa imala je, kao i Duško, svakodnevni ritual pred emisiju Beograde, dobro jutro. Mala nervoza, iščekivanje šta će reći i kakvog će raspoloženja biti. Uvek je vladala neka posebna, svečarska atmosfera i svakog jutra bila je premijera.
U 7.10 u tonskoj režiji prisutan je samo tonac, voditelj je već izašao iz studija koji je prethodno raspremio, sto je morao da bude čist, bez papira, ploča, traka, čaša, šoljica… U 7.13 „sklanjaj mu se s puta“ namrgođeni Duško je tromo izlazio iz svoje sobe koja je desetak koraka udaljena od studija. Na njegovoj glavi već su ogromne slušalice, u jednoj ruci drži traku sa špicom emisije, u drugoj dva lista teksta, jedan za tonca, drugi za sebe. Ulazi u studio, kratko razgovara sa toncem, proverava nivo zvuka u slušalicama. Sem programa, ni muva se ne čuje. Ponekad se zatvaraju i vrata studija. Duško nije voleo da ga bilo čiji ulazak, ili izvirivanje iza vrata dekoncentriše. Zato dežurni novinar i voditelj sede iza vrata za stolom i slušaju program preko radio-aparata kao i stotine hiljada slušalaca. Tačno u 7.15 kreće špica i čuje se „nabureni“ glas: Beograde, dobro jutro!.
„Stari Beograd krenuo je u novi, novi u stari, kao i svakog jutra. Mostovi su puni automobila. I jedni i drugi misle da je bolje na drugoj strani. Kad utvrde da nije, vratiće se tamo odakle su pošli.“
Posle svake izgovorene rečenice, podigao bi pogled i po reakciji dežurnog tonca znao bi da li je rekao pravu stvar. Kako je započinjao tako je i završavao emisiju – pozdravom Beograde, dobro jutro. Izlazio bi odmah iz studija, razmenio koju reč sa toncem, uzeo traku sa špicom i dalje namršten, ali olakšan za jednu veliku obavezu, odlazio u svoju sobu. Tu se najbolje osećao.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.