Nastavljamo, dakle, sa latinicom, a nastavlja se i letnja škola seljačke političke filozofije i prakse.

Seljački filozof koji je nameračio da uspe u životu nikada, ništa i nipošto neće reći u svoje ime; uvek će u pravi plan postaviti kobnu zamenici MI to jest srpski narod i senat a sam će ostati u dubokoj pozadini, „u komori“, kako se govorilo u „zlatnom dobu srpske demokratije“.

Iako se na prvi pogled čak i iskusnom oku čini da su seljački filozofi zakleti branitelji srpskog naroda i senata, malo li pažljivije pogledamo, shvatićemo da je u stvari narod taj koji štiti sopstvene branitelje.

Antologijski dokaz je (ovde višekratno citirana) izjava bivšeg šefa Koštuničinog Gestapoa, Jočića, koji je upitan a da je li istina da je u mladosti obijao trafike, onako, s visine, odbrusio novindžijama: „Hilandar gori, a vi me pitate jesam li obijao trafike?“

I šta? Novindžije podavile repiće! Zaćutale!

Nije, brate, red da se postavljaju budalasta pitanja u trenutku dok gori Hilandar.

Ne manje antologijska je i izjava nekog Veljovog đuturuma iz Atenice koga su novindžije zbog nekih marifetluka saterale u ćošak, a koji je na neprijatno pitanje odgovorio ovako: „To ću vam reći kad Kosovo ponovo bude srpsko“.

Ne verujem da će vam ovo doći iz dupeta u glavu, ali mi se javlja da je Kosovo a i mnogo štošta drugo prestalo da bude srpsko upravo zbog besramne zloupotrebe, ako ne baš svetinja, a ono vrlo važnih stvari i pojmova, u lične, najčešće niske, patriotske svrhe.

Narodi znamo to iz neseljačke političke filozofije nikada stvarno ne učestvuju u istorijskim događajima, nego ih ti događaji bacaju tamo amo, to smo, dakle, apsolvirali, ali narodni zaštitnici motivisani niskim pobudama često umeju da brižnim laskanjem narod zavedu na pogrešnu stranu.

(Za sada) poslednji put to se srpskom narodu i senatu dogodilo krajem osamdesetih i početkom devedesetih.

I šta?

Srpski se narod i senat ni luk jeo, ni luk mirisao  radosno upustio u pogibeljnu avanturu, od čijih će posledica i praunucima trnuti zubi.

I opet šta?

Kada je Rogonja došao da naplati, huškači na krvoproliće i izvođači krvavoprolivačkih radova su se sakrili iza leđa srpskog naroda i senata.

Vidite li vi, narode toržestveno su uzvikivali huškači i izvođači da vas, nebeski narod, po Evropi, a i šire, zovu zločinačkim.

I vaistinu je tako i bilo.

A možda ne bi bilo tako da je srpski narod i senat bio dovoljno razborit da se ogradi od huškača i izvođača, što je propustio da uradi.

Šta još Fajgelja preporučuje za visoku funkciju u vladi bivšeg poslaničkog kandidata Stranke Vlaha?

Kako šta?

Prekjučerašnji članak u Smajlovićkinom tabloidu katastrofično naslovljen “Etničko čišćenje u srpskoj kulturi “.

Čudesna je Fajgeljov članak papazjanija, čestnejšičteci, sjajna ilustracija konfuzije koja pustoši glave dilbera koji svoje tričave identitete (i još tričavije karijere) grade na idolu nacije.

Da ne dužim, da vidimo mi šta zbori Fajgelj.

Kaže, ukratko, Fajgelj da je neprincipijelna koalicija SNS DS sa funkcija direktora ustanova kulture etnički počistila sve Srbe, a na upražnjena mesta dovela koga?

Takođe Srbe, sa izuzetkom Fajgeljevog brvna u oku, Lasla Blaškovića. Nevolja je što ti Srbi nisu po Fajgeljevom ukusu.

A zašto nisu? Zato što ne dele njegove “političke ideje “ (teške li reči) i što nisu dovoljno zabrinuti za ćirilicu, srpstvo i srpstvovu kulturu.

I ne samo glagolji Fajgelj da nisu zabrinuti, nego sistematski rade na uništenju srpstva i njegove kulture.

Tako je, recimo, nastavlja bivši direktor, Sreten Ugričić, takođe bivši direktor, tendenciozno uništio 200.000 knjiga iz fonda Narodne biblioteke Srbije, a za taj posao je nadahnuće našao u Latinki Perović, koja je, vaktile, takođe “uništavala “ knjige.

Po meni je sasvim logično da Đole, kada se dokopa vlasti, Fajgelju dodeli “resor “ kulture, ne samo zbog ideološke bliskosti, nego i zbog činjenice da obojica neopevano bulazne sa stranica Smajlovićkine “Politike “ , to jest “nacionalnog prostora “.

No, dobro, budući da kadrovi rešavaju sve, jedno kadrovsko rešenje smo apsolvirali.

Šta, međutim, da radimo sa ostatkom vlade? Trebaće tu još ljudi.

Jeste Vukadinović “agilan “, ali ipak neće biti u stanju sve da postigne.

Imam ja ideju.

Na mesto ministra vojnog Đole bi, belćim, morao postaviti Lazanskog, još jednog brata po “Politici “.

Šta pak Lazanskog kvalifikuje za taj posao?

Kakvo je to pitanje? Kako šta?

Ako ništa drugo, dovoljan je članak iz istog broja “Politike “ u kome je Fajgelj razotkrio kulturno etničko čišćenje.

Lazanski je u tom nadahnutom štivu (započetom na naslovnoj strani) izvršio minucioznu inspekciju hrvatskih paradnih oružanih snaga i kao krunu svega otkrio činjenicu koja je, garantujem, promakla svim vojnim atašeima, činjenicu, naime, da hrvatski vojnici beretke ne nose kao “mi “, nego nekako perverzno, kao božemeprosti tanjirače.

Imam li još predloga?

Imam, ali ponestaje karaktera.

Za kraj, držim da bi bilo mudro da Đole na mesto savetnika postavi Žiku Obretkovića.

Bio bi dobar i Aca Fora.

Ali je nažalost premetnuo svetom

Nastavak Letnje škole sledi u sutrašnjem broju. Ako izađe.

Ubi nas latinični PDV.

Šta, dakle, kažu, kako ćirilizaciju “Famoznog “ komentarišu ugledne ličnosti iz “svih oblasti našeg javnog, političkog i kulturnog života“?

E, sad, kako ko.

Ivan, recimo, Stratimirović po zanimanju predsednik Udruženja građana Kultura ćirilice ovako glagoli: “Nije da mogu da se pohvalim da sam svoju pismenost naročito trošio čitajući ono što Basara piše. “

“Ali “ nastavlja Stratimirović, dibidus u duhu gospođe Neprcović  “u nekoliko navrata jesam, samo se tom prilikom nisam najbolje osećao i uvek sam se ljutio na sebe. “

Nije da dovodim u sumnju pismenost gospodina Stratimirovića i problematiku njene “potrošnje, “ ama ne mogu a da se ne zapitam: zbog kog Crvenog Bana gosn Stratimirović drži da je moja malenkost u bilo kakvoj obavezi da svoje tekstove usklađuje sa kriterijumima njegovih “osećanja “ .

Umesto Stratimirovića ja ću da vam odgovorim na to pitanje.

Zato što Stratimirović, a i mnoštvo drugih Stratimirovića smatraju da kada se  samozvano, neovlašćeno, u političkom (i svakom drugom) smislu nelegitimno samopostave na branik srpstva, ćirilice, tradicije i pročih ideoloških trica i kučina, svaki građanin Srbije mora da se uklopi u njihovo viđenje stvari.

Čisto zato da se “dobri Srbi i zaštitnici ćirilice “ ne bi ljutili na sebe.

Kaže, nadalje, Stratimirović da moju malenkost viđi sad vraga “doživljava kao borca protiv ćirilice“!

Tu predsednik ćiriličnog udruženja sa poetike gospođe Neprcović prelazi na politiku Marinka M. Vučinića.

Kao što Marinko M. kad god oplajpičim neko tupoumno i pokvarenjačko srpsko ime i prezime javnost uverava da ja u stvari plajpičim i ponižavam Srbiju, tako je i Stratimirović samouvereno uveren da se ja kad god oplajpičim nekog koristoljubivog i pokvarenog ćiriličara u stvari borim protiv ćirilice.

Nesreće i belaji bar većina njih proizilaze iz takozvane nesrećne svesti, svesti koja sopstveno zlo projektuje u spoljašnji svet, pa se iskreno uzibreti kad joj se zlo utrostručeno vrati.

A šta je to nesrećna svet, to pitajte dipl. filozofa, Đoleta Vukadinovića, takođe jednog od učesnika u anketi.

Koji kaže da je ćirilizacija “Famoznog “ baš “dobar štos “ .

Ali da meni, kao meni po sebi i za sebe, neće pomoći ni da počnem pisati na staroslovenskom.

Fakat! Đoletu bi, međutim, ihaha pomoglo kada bi mogao suvislo propisati na srpskom.

Ipak, smeta mi kada se neko toliko sprda sa sopstvenim narodom... a iskreno, nije umesno ni neprijateljski narod toliko izvrtati ruglu.

Takva polemika je odličan ulični fazon, onaj koji se čuje do narednog ćoška, ali list Danas ima veći odjek od toga, a ja Basaru doživljavam kao nekoga ko je borac protiv ćirilice.

Zato smatram da je ovo izuzetno pohvalan i pozitivan potez.

Amerikanci kažu da nije važno kakav je publicitet, važno je da se o tome govori.

Zato pozdravljam ovakvu odluku.

Svenka Savić, lingvistkinja

Mislim da je to deo Basarine polemike, dijaloga sa direktorkom Politike zbog njenog stava da bi sve novine u Srbiji trebalo da budu na ćiriličnom pismu te da bi takav potez povećao tiraž i listu Danas.

Očekujem da će uskoro da joj postavi i pitanje da li je Danasu porasla prodaja novina na neku enormnu cifru i time „prepiškio“ i Politiku.

Đorđe Vukadinović,  politički analitičar

Simpatičan štos povodom polemike o ćirilici u srpskim medijima.

Iako sam saglasan da treba ćirilicu čuvati, mislim da je važnije šta se piše, a ne kojim pismom.

Ne verujem da će ovaj Basarin eksperiment potrajati, a autoru bi teško pomoglo i da propiše na slavenoserbskom.

Javiše mi jutros telefonom da me je večno uplakana ikona koja se predstavila kao Smajlovićka ogovarala na nekom jutarnjem programu.

A šta je pričala?

Moji „obično dobro obavešteni izvori“ kažu da je Ljilja  u nebitno kom kontekstu  pominjala ćirilično „Famozno“ i da mi je opet spočitavala „klozetske metafore“.

Ja joj pre neki dan  pismenim putem  lepo objasnih razliku između klozetskog metaforstva i politikantskog babaserestva. Ali sam  po običaju  džaba krečio.

Ama Smajlovićka nije tema naše današnje kolumne. Nije to priča za ovu vrućinu.

Doći će „mlada“ dama, inače najstarija urednica na Balkanu, ponovo na red, samo da zahladi.I samo da se ponovo nešto prosere u pisanoj formi.

Televizori me, kako u više navrata rekoh, ič ne interesuju. Naša današnja tema je naprasna, a za mnoge i šokantna ćirilizacija „Famoznog“.

Sledi pitanje! Zašto smo se, dakle, Panović i moja malenkost odlučili na tako radikalan, a u „patriotskom“ poimanju stvari, i antisrpski potez?

Babaserske paranoje verovatno strahuju da smo Panović i ja nameravali da im uvalimo dubaru, da ih bacimo u sumnje veće od nade (Macure), da im uzmemo hleb iz usta i da apliciramo za oslobađanje od PDVa (koliko samo PDV izgleda lepše na ćirilici), ali uveravam vas da stvar stoji sasvim drugačije.

Pre, naime, neko veče sedim u onoj mojoj kafanici i po savetu dr Nade „uzimam puno tečnosti“ u društvu jednog dobričine, inače zakletog pobornika ćirilice.

Kaže mi kafanski pajtaš u jednom momentu da je  zbog kojekakvih zavera, naravno  apsolutno NEMOGUĆE da se u „Danasu“ pojavi bilo kakav tekst na ćirilici.

Ja mu lepo odgovorim da to uopšte nije nemoguće i da je u „Danasu“ već bivalo kojekakvih dodataka i članaka na ćirilici.

Ama neće čovek ni da čuje. Nemoguće pa nemoguće.

Ne budem ja lenj, momentalno pozovem Panovića i kažem mu: Panoviću, „Famozno“ od sutra  pa do daljeg  ide na ćirilici.

Panović  takođe smoren stravičnim temperaturstvom i (verovatnim, ne čuje se to preko telefona) uzimanjem „što većih količina tečnosti“  kaže: U redu!

I šta? Eto ti ga sutradan „Famoznog“ na ćirilici.

E, u tom grmu leži zec razlika između „Danasa“ i Ljiljinog seoskopolitikantskog „nacionalnog prostora“.

A vi sad, đuturumi, pamet u glavu, pa dokonajte kakva je to razlika.

A sad, umesto dr Nade, poslušajte dr Basa.

„Uzimanja tečnosti“ što se tiče, naši drevni kosci su po ovakvom vremenu preferirali „meku“ šljivovicu.

Pošto „meke“ više nema, nekoliko piva će završiti posao.

Za početak, čini mi se da je Olivera svoju „prijateljicu i neistomišljenicu“ neprijatnošću postavljenih pitanja turila na žestoku žeravicu. Ama ni Smajlovićka nije mačiji kašalj. Pogrešio sam onomad napisavši da je najstarija glodurka na Balkanu pogrešila profesiju i da je umesto novinarstvom trebala da se bavi politikom! Ne! Uopšte ne! Bolje bi bila postupila  i verovatno bi bolje prošla i u životu da se bavila advokaturom.

Olivera, dakle, pita, Smajlovićka odgovara i na svako pitanje ima spreman odgovor. Kako se ono kaže ko iz rukava. Voli žena da bude u pravu i njenoj rešenosti da bude u pravu niko ne može stati na put. Pa ni poslovično cinična Olivera.

Pita, recimo, Olivera Ljilju a da zašto je u polemici o ćiriličnom PDVu Žarkoviću nabila na nos Miškovića, a Ljilja momentalno podastire jedno ekstremno logično objašnjenje čija je jedina mana što čili iz pamćenja istog trenutka kad se pročita.

Nisu, međutim, svi glodurkini odgovori takvi. Ima ih i za nezaborav. Kako pitam ja vas zaboraviti sledeće obrazloženje opravdanosti izuzimanja ćiriličnih novinčina od PDV. Eto ovako otprilike glagolji Smajlovićka ćirilica je ugrožena, ja sam „samo“ htela da učinim uslugu srpskom narodu i srpskoj državi, a tamo neki zlonamernici (uzdržala se, za divno čudo, od reči „izdajnici“) osuli paljbu po nedužnoj meni. Ugledajmo se na Poljsku nastavlja glodurka zemlju u kojoj je u nekoj šumi pronađeno 1.500 bizona, a poljska država čuvši za to momentalno donela odluku da ih zaštiti.

E sad vi, čestnejši publikume ako ikako možete povežite PDV, ćirilicu i poljske bizone, a mi idemo dalje.

Olivera od pre izvesnog vremena kivna na moju malenkost zbog osnovane sumnje na saučesništvo u zločinačkom poduhvatu ukidanja „Utiska nedelje“  ispotiha uvaljuje dubaru i meni i Ljilji.

„Kome treba polemika sa Basarom“, pita Olja, a Ljilja će kao iz topa: „Basara je čovek klozetske metafore. Ne treba to nikom.“

I to je jedina stvar u intervjuu u kojoj je glodurka u pravu. Učinilo mi se na trenutak a možda se i varam da je Smajlovićka (krišom i od same sebe) pročitala Yugonostalghiu, štivo u kome se, fakat, pominju i klozeti i „Politika“  ali da je, po običaju, pobrkala pojmove. Jedna je, naime, stvar biti pisac „klozetskih metafora“, a sasvim je druga  u stvari beskrajno druga biti baba Sera.

U Ustavu Republike Srbije član 10 glasi: "U Republici Srbiji u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava".

Nisam siguran da je to sve regulisano kako želimo, mada, ako je i reguli sano, svi znamo da se ne poštuje. A zašto?

Pogledajmo prvo srpski jezik koji je danas mešavina sa brojnim kovanicama iz stranih jezika, čak i onda kada za pojedine izraze imamo sasvim adekvatne i razumljive reči.

Obično te nove kovanice odudaraju od normi i pravila našeg jezika, što obično javne govornike ne brine. Oni mahom žele da pokažu svoje znanje i pamet.

Veliki broj građana ne poznaje engleski ni druge jezike, pa su im te nakaradne tuđice nejasne i treba im prevodilac.

Što se tiče pisma svima je jasno da ogroman većina građana Srbije želi da sačuva svoju ćirilicu u široj upotrebi.

Međutim, činjenica je da latinica dominira. Naši ljudi, za razliku od nekih građana susedne Hrvatske, nemaju ništa protiv "tuđeg" pisma.

Bez latinice se danas ne može komunicirati sa zapadnim zemljama. Ona je neophodna u nauci, tehnici i privredi. Niko nam je nije silom nametnuo.

Latinično pismo je nametnuo opšti napredak čovečanstva i mi je prihvatamo kao takvu, ali to ne znači da treba da dozvolimo umiranje ćirilice. Mi želimo da ta dva pisma budu ravnopravna u svakodnevnoj upotrebi da ne zaboravimo svoje poreklo i nacionalni identitet.

Poznato je da je Nemanja na samrti svome sinu Savi uputio temeljnu misao, ako žele opšti napredak zemlje, da čuvaju svoj jezik i pismo, pa će tako  sačuvati i svoju državu, veru, naciju.

Mislim da tu veliku misao moramo slediti, ako smo njegovi potomci. Evo nekoliko primera da to ne činimo koliko treba: Začuđujuće je da se samo "Politika" i "Večernje novosti" štampaju ćirilicom.

Sve manji broj knjiga se štampa ćirilicom. Retke su radnje i ustanove čije su table napisane ćirilicom. Retki su čak i službeni dopisi ćirilicom.

Ni registarske tablice na kolima nisu napisane ćirilicom, osim stidljivo nekim malim slovima? Bilo bi poželjno da se mi kao slobodan narod nacionalno odredimo, hoćemo li da čuvamo svoje pismo i jezik. Na tom planu sada vlada neko zatišje. Pitamo našu vlast da objasni zašto je to tako?

Poznato je da je naš narod vekovima, čak i u najtežem ropstvu, očuvao sve nacionalne osobenosti. Zato verujem da ćemo to i dalje uspešno činiti ako budemo složni i voljni.

Sad će drkadžije da graknu: Jeste, a nacizam! Da, pa šta?

Šta je, recimo, loše u socijalizmu kao ideji, a šta je dobro u severnokorejskom socijalizmu? Ljudski rod je  gledamo to ovih dana uživo, po ko zna koji put  u stanju da pokvari kamen za kupus, a kamoli sopstvene dobre zamisli. Svet je takav. A zašto je takav, o tome objašnjenje potražite u Bibliji, a ne internet sajtovima.

Budući da sam već pomatora i vrlo iskusna devojka, odavno nemam iluzija o mogućnosti idealnih društava na otocima sreće, mada i dalje verujem da se međuljudski poslovi i dani mogu dovesti u stanje pristojne podnošljivosti.

Lično smatram da su nadnacionalne monarhije bile bolja rešenja, ali takvih državnih zajednica naprosto više nema.

Danas svi živimo u nacionalnim državama, a one su  opsetite se, đuturumi  ponikle iz nacionalizma, tačnije iz nacionalnog egoizma, kako je to postavio jedan teoretičar čijeg imena trenutno ne mogu da se setim. Nacionalni egoizami su ponikli iz ličnih egoizama a da odakle bi drugo  a egoizmi su vrlo mračna oblast, pisali smo ovde o tome stotinama puta.

Tu dolazimo do problema kontrole egoizama, kako ličnih, tako i nacionalnih. Kad to izmakne kontroli, e onda, bato, nastaje težak pičvajz.

Počeo je taj pičvajz devetsto četrnaeste i još traje, samo se mečka seli od jednih do drugih vrata. Svratimo do naših vrata.

Srpski nacionalizam nije ni bolji ni gori od bilo kog drugog nacionalizma, nevolja sa njim je u tome što on, da kažemo, nema mere, ne ume da zasvira i da za pojas zadene, što ne zna kad je rat, a kad mir, što u stvari uopšte i ne želi mir. I zato u Srbiji mira suštinski nikad i nema.

U kriznim i ratnim situacijama sve nacionalne retorike padaju u amok, pa  kad belaji prođu iz amoka izlaze, samo naša ratna retorika nikada ne jenjava. Ovde je uvek neki amok.

Dobro de, ne baš uvek ratni, ali svi ostali su tu. Ako nekim slučajem za amok povoda nema, ako situacija slučajno zapreti da postane redovna i kolikotoliko normalna, srpski nacionalizam se momentalno upusti u proizvodnju histerije.

Uzmimo skorašnju „aferu ćirilica“. Umesto da se sve ovdašnje novinčine bez obzira kojim se pismom štampaju udruže i izboksuju ne samo smanjivanje, nego potpuno oslobađanje posustale štampe od PDVa, nacionalni ćiriličari se izdvajaju i traže povlastice, da bi posle nekoliko dana aktivisti udruženja „Ćirilica“ grebali latinična slova sa Kulturnog centra Beograd, da bi na kraju državna policija mirno gledala kako „aktivisti“ uništavaju državnu imovinu.

Državno je, Overlorde, državno, bez obzira da li je napisano latinicom ili ćirilicom.

Nerazumljive rečenice sklepane "zbrda, zdola", pa je teško dokučiti šta je "pisac hteo da kaže"...

Verovatno i zato u njima nema ničeg osim vređanja onih koji se zalažu za ćirilicu i u novinama i koji podržavaju inicijativu da se smanjenjem poreza podstiče očuvanje nacionalnog pisma i preko medija.

Nema ničeg osim izrugivanja inicijativi i onima koji je podržavaju.

Razgoropadio se jedan književnik koji je pokušao da se bavi i diplomatijom, ali mu izgleda kiparske taverne nisu bile dovoljne da svoj "diplomatski" šlif potpuno iskaže.

Rasrdio se i jedan, kako sebe naziva novinar, koji ovaj zanat i novinarsko znanje posebno ističe u humorističkim emisijama ali taj tekst je tako napisao da ga je nemoguće razumeti.

Šegačiti se sa tvorcima slovenske pismenosti, Ćirilom i Metodijem, pa glavnim urednicima "Politike" i "Novosti" koji se zalažu za očuvanje ćirilice i na stranicama novina, za svaku je osudu! Mučno i tegobno.

Ali, to govori  o njima, kao i novinama koje ustupaju prostor za obračunavanje sa ćirilicom, ali i onima koji zastupaju tezu da ona treba da bude očuvana.

Uz pomoć domaćih novinara i neki inostrani elektronski mediji uključili su se u streljanje ćirilice i obračun sa svim zastupnicima značaja nacionalnog pisma, uz stav da je zalaganje za ćirilicu "dizanje glave konzervativnih snaga"!?

Ove književnike, novinare, analitičare, koji tako jako napadaju ćirilicu treba podsetiti da ta hajka na srpski nacionalni identitet nije ništa novo: prisetimo se da je čak i Medlin Olbrajt, dobro poznata po mnogo čemu ovom narodu, tražila potpunu denacifikaciju.

To je postala krilatica odmah posle 2000. Od tada svi koji se zalažu za očuvanje kulture, tradicije, istorije su "remetilački faktor".

Oni su "zatucani", "glupi", "neobrazovani", "ruralci" i, vrhunac toga, kočničari našeg evropskog puta! Zato pitanje za ove iz prvog streljačkog stroja  zašto je Francuska donela poseban zakon o zaštiti svog jezika i pisma?  Ili, zašto se u Nemačkoj posebna pažnja poklanja upravo očuvanju jezika i pisma. E, kod njih to može.

Kupim, dakle, rečene magazine, zasednem u kafanicu, pa se od ranog jutra odam čteniju, u slučaju „Vremena“ na latinici, u slučaju „NINa“ na ćirilici.

Shvatate li poentu?

Ako ne shvatate, obavezno pročitajte poveliki (i odlični) tekst Teofila Pančića posvećen prošlonedeljnoj latiničnoćiriličnoj polemici. Kaže, otprilike, Teofil da je stoprocentna ćiriličnost - taj vlažni san srpskih nacionalista - bila moguća i logična u vreme kada je Srbija bila uspavana balkanska kneževina na granici sa Ruritanijom.

Posle - kada se Srbija proširila i počela se sve čvršće povezivati sa Evropom - po sili stvari je došla u tešnji dodir sa latinicom. Ćirilica, međutim, bez obzira na to što su je Srbi počeli čitati i pisati, ni u jednom trenutku nije bila suštinski ugrožena, nikada joj nije pretilo izumiranje, čak ni u famozna liberalna, bajagi antisrpska, vremena.

Paradoksalno! Tad joj je, čini mi se, mnogo bolje išlo. Evo, recimo, ja sam latinicu u takozvanoj javnoj upotrebi u Srbiji prvi put video u svojoj osamnaestoj godini, hiljadu devetsto sedamdeset prve godine, ako se ne varam, kada je u Bajinoj Bašti otvoren INEX HOTEL DRINA. S tim što je samo INEX bio na latinici, dočim je HOTEL DRINA ostao ćiriličan.

Pročitajte vi pažljivo Teofilov tekst, a ja da pređem na stvar. Panično „zalaganje“ za jednopismenost (ili bar povlašćenost ćirilice) nije nikakva plemenita želja za očuvanjem identiteta, nego jedva prikriveni poziv na totalitarizam, na život u pojednostavljenom crnobelom svetu. Nevolja je što više nema ni crnobelih filmova, kamoli takvog sveta. Nikada ga nije ni bilo. Sve je u tom guravom svetu pomešano! Sve smuljano. Sve u prelivima i nijansama.

Nemoguće je, recimo - podržite me lingvisti u ovoj stvari - odrediti gde „s ove strane“ prestaje srpski, a gde „s one strane” završava bugarski, a počinje ruski. Sećate li se, đuturumi, one davne kolumne o indijskoj doktrini zvanoj ahamkara koja naučava da sva zla ovog sveta proističu iz koncepta „ja“ i koncepta „moje“. Koja pak - viđi vraga - svoje pogubno dejstvo najučinkovitije ostvaruju prikrivena iza ideologema „mi“ i „naše“.

Sad ću vam pokazati kako to funkcioniše u praksi. Namerno napisavši reč „učinkovito“ - i to na latinici - dao sam nekom ovdašnjem jezikočistuncu argument da me optuži za „kroatizaciju“ srpskog, ali ako ja na optužbu uzvratim NjEGOVIM argumentom - da hrvatski zapravo ne postoji, da je ukraden od „nas“, pa da sledstveno govorim i pišem maternjim, srpskim, ipak se neću oprati od optužbe za „kroatizaciju”. Tako je to. „Ja” ne vidi ništa drugo osim sebe, a zapravo ni ono ne postoji.

Basara & komentar

Kiki

Slažem se sa kolumnistom da nam se oteglo to nacionalno (pre)porađanje. Vreme je za carski rez. Cale Nije čudo što Kecmanović, za razliku od Basare, preferira „enter“. Pa, mlađi je. Enter mutno dunavo Pravilno kolumnista kaže, đavo ga je naterao da se bavi srpskom istorijom. Istorija je opšte uzevši đavolja rabota. Srpska isto, ništa osobito. Pokušaj da se opljačka Carigrad. Robovanje istom pod drugim imenom.

Oslobođenje od istog i izlazak iz velike istorije u beskonačnost auto i totalne destrukcije večite svakodnevice. Svetislav Janković Ovaj rat književnika, koji dirinče po novinama, za siću, ne prezajući da gaze i sopstvenu ličnost, daje pravu sliku društvene bede u koju srljamo u kontinuitetu više od dve decenije. Duboko sam ubeđen, da oni mogu pristojno, boemski, da žive od svojeg književnog piskaranja, da ovaj rat ne bi imao početak, a njihovo prijateljstvo ne bi imalo kraj!

Bio je donedavno, a možda je i dalje tamo, neki čova koji je ordinirao na svim književnim promocijama i tribinama u Kulturnom centru Beograda: seo bi obično u prvi ili drugi red i pomalo odsutno odslušao šta govornici imaju za reći, a kad bi došao red na pitanja iz publike, čova bi se javio i strogo prekornim glasom priupitao da zašto je predmetna knjiga štampana na latinici, jer da je to protivno Ustavu koji definiše ćirilicu kao pismo u službenoj upotrebi (čova ne razlikuje službenu i javnu upotrebu, ali hajde sad).

Više puta sam govorio tamo, o svojim i tuđim knjigama, i ne pamtim da je čova ikada izostao: po žezi ili po ledu, vazda bi prkosno stao na branik svetih ćirilskih slova, uporan i beslovesan poput muve koja stalno iznova kidiše na staklo zatvorenog prozora (jer ne konta koncept prozirnih stvari, što bi rek’o Nabokov).

Nije njega bilo brigeša ni kakva je knjiga ni šta ima u njoj, nego smo zašto nije ćirilična, ako nije. Ako pak jeste, ako je na ćirilici pečatana, čova bi se nekako smežurao, utanjio bi na onoj stoličici i ćutke otrpeo do kraja, pošto nije imao šta za reći.

Kao epizodni glumac kojeg rediteljev hir pred samu premijeru ostavi bez jedine replike. Gledaš ga onako pokunjenog i prosto ti ga bude žao, dođe ti da mu priđeš, staviš mu sućutno ruku na rame i obećaš mu da će sledeći put, i to vrlo brzo, ponovo biti promocija nekog latiničnog izdanja, pa će moći iznova da zablista, da se istakne, da ispuni svoju životnu tegobu dragocenim zrncem smisla.

Nepoznatom građaninu, i gde čuo i gde ne čuo, želim svako dobro, i da u zdravlju i veselju postavi još mnogo puta svoje isto pitanje, jer nije u njemu problem; kao biće lišeno društvene moći i "javnog značaja", on dejstvuje na jedini dostupan mu način, to jest, na tribinama se ponaša po principu već spomenute kućne muve: jeste dosadan i besmislen, ali nije opasan. On samo preslikava naučeni model, on je (sporedna) posledica, a ne uzrok bilo čemu.

Uzrok je negde drugde, podaleko; uzrok je u jednoj (socio)patologiji kojoj je ćirilica samo relativno slučajan i apsolutno nedužan medijum. Pa dobro, u čemu je onda stvar s tom ćirilicom?

To pitanje me navodi na neke reminiscencije. Neko je tri puta video Tita Maršala, neko se tri puta oženi, drugi se tri puta prekrsti kad prođe pored crkve, a ja sam, eto, tri puta učio ćirilicu.

Prvi put onako, od svoje volje: imao sam pet godina, i hteo sam da znam šta sva ta slova koja sam viđao oko sebe – na uličnim firmama, na autobusima, u očevim novinama – znače i šta mi poručuju. Tada sam naučio i ćirilicu i latinicu o istom trošku, i od tada mi se nijesu razdvajale.

Drugi put sam ćirilicu učio kad sam krenuo u školu. U Socijalističkoj republici Srbiji, a bogme i u mojoj SAP Vojvodini, ćirilica se učila u prvom razredu, a latinica u trećem.

Mada sam je, rekoh, već dobro znao, dve godine sam je iznova deljao po bukvaru: Mama ima Momu, Mima ima mamu, mama ima mene, i sve već po redu. Kad znaš da odgonetneš i napišeš "Čizma glavu čuva, šubara je kvari", to je to, apsolvirao si ćirilicu. Zapamtio sam to za ceo život, mada sam, tja, razvio antipatiju i prema čizmama i prema šubarama.

Ne lezi vraže, taman kad je trebalo da krenem u treći razred i po drugi put "učim" latinicu, otac dobije naprasnu prekomandu u bratsku Socijalističku republiku Hrvatsku, a i mi krenemo za njim.

U SRH latinica se učila u prva dva razreda, a ćirilica u trećem. I tako mene tamo opet dočeka učenje ćirilice, treće po redu: Mama, Momo, veliko, malo, rke, koke, štampano, pisano...

Pa sve nešto kontam: biće da sam je i uspeo naučiti, tu ćirilicu, iz tolikih ponavljanja (što kaže vic: Fata je Fata, ali triput je triput!), bar podjednako dobro kao naši rodoljubni dramoseri čiji vaskoliki identitet, lični i nacionalni, neposredno zavisi od postotka ćirilice u javnom prostoru i opticaju – ili tako bar kažu. Mada ja sve nekako mislim da ni sami sebi ne veruju dok to govore, ali neka ih, njihova stvar.

Dobro pamtim vreme kada su ćirilica i latinica supostojale u mom prostoru, bez ozbiljnijeg konflikta. Svaka je radila svoje, ne smetajući onoj drugoj.

Istini za volju, bivalo je i tada ljudi koji su živeli u svom ekskluzivno latiničnom ili ekskluzivno ćiriličnom prostoru, ali nisam ni po čemu mogao zaključiti da im je to neka prednost u odnosu na mene (ili bilo kojeg mog sunarodnika), naprotiv. Pa, nisu one vino i pivo pa da ne smeju da se mešaju!

A onda je, kao uvod u "srpsko nacionalno buđenje", što je samo kvaziromantično ime za apsurdni, i najvećim delom samoskrivljeni pad Srbije i "vaskolikog Srpstva", krenula priča – ma šta priča, prava kampanja! – o "ugroženosti ćirilice" i... zapravo više nikada nije prestala; samo bi prolazila kroz faze plime i oseke.

Narativ o ugroženosti ćirilice ni po čemu bitnom se ne razlikuje od bilo kojeg drugog nacionalističkog narativa: o "ugroženosti hrvatskog jezika" (jer mu se, ma zamislite samo, ne priznaje da jeste ono što nije, tj. lingvistički zaseban jezik u odnosu na srpski, bosanski i crnogorski varijetet), ugroženosti plemenitaških Evropljana od primitivnih imigranata, ugroženosti bele većine u USA, ugroženosti muškaraca od emancipacije žena itd.

Što, opet, ne znači da u odnosu ćirilice i latinice nije bilo promena tokom XX veka, i to ponajviše u Srbiji: da, bilo ih je, i biće ih još.

Latinica je prodirala među Srbe mnogo više nego što je bila prisutna ranije, ali Srbi zbog toga nisu postali ni Hrvati ni Španci, niti će to postati sve i da ćirilica zaista "izumre do 2050", što se naravno neće desiti, kao što neće izumreti ni Srbi, ni Evropljani, ni "beli Amerikanci", ni heteroseksualna porodica ni bilo koja druga tobože ugrožena "tradicionalna vrednost". Samo će, eto, morati da dele prostor s nečim drugačijim, pa im je malo teško da se naviknu da su izgubili monopol. Ili bar privilegiju da budu norma, dočim je sve drugo odstupanje, koje se u najboljem slučaju toleriše.

Drugim rečima, nema dobrog nacionalističkog mita bez konstrukcije identitetske ugroženosti, samo se različiti nacionalizmi fokusiraju na različite stvari; kod Srba je to, eto – pismo. Komparativno gledano, to je jedna od benignijih, ali i jedna od blesavijih paranoja u širokom asortimanu ponude.

Da li to onda znači da se baš ništa ne dešava, tj. da nije došlo ni do kakve promene? Ne, ne znači: nacionalistički radar je promenu ispravno detektovao, ali ju je pogrešno i jalovo protumačio; pogrešno zato što jednom neminovnom kulturološkom procesu dubokih korena i složenih uzroka pripisuje epitete neke "zle zavere" protivu Srba, a jalovo zato što već četvrt veka pokušava da administrativnom prisilom i drugim bizarnim palijativnim merama zaustavi epohalni trend – što nikada, nigde i nikome još nije uspelo, pa neće ni njima.

Zašto su se, dakle, Srbi do neke mere "rasćiriličili", tj. zašto je danas latinica njihovo drugo, ravnopravno pismo – a kadgod, eto, nije bila (bar ne u "užoj" Srbiji)?

Ekskluzivno je ćirilična Srbija mogla biti jedino kao mala, polautarhična kneževina i posle kraljevina, koja se u svojim najraskošnijim trenucima prostirala od Ristovca na jugu do Dorćola na severu; već su Borča i Zemun bili teško inostranstvo. I suštinski se ta Srbijica nije baš mnogo kulturno razlikovala od Bugarske.

Nastankom Jugoslavije sve se menja iz korena, ali ima tu i razloga starijih i po naravi trajnijih od Jugoslavije kao države, koji zato i sasvim prirodno nadživljuju smrt Jugoslavije.

Kad naši dušebrižnici pitaju "A kako to da Makedonci i Bugari i dalje koriste samo ćirilicu?" (doduše, to bar za Makedonce više nije tačno, ali hajde de), oni zaboravljaju nekoliko bitnih stvari. Makedonci i Bugari ne dele zajednički jezik – sa svim uticajima i prožimanjima koja to neminovno podrazumeva – sa Hrvatima i Bošnjacima, a Srbi ga dele; Makedonci i Bugari nisu sastavni deo stanovništva Bosne i Hrvatske, a Srbi jesu, stolećima, u značajnom procentu.

Nije Makedoncima i Bugarima, nego baš Srbima, srednjoevropska i multijezična Vojvodina (s istorijski ključnim nemačkim, jevrejskim i mađarskim kulturnim uticajem) zapravo Meka i Medina savremenog kulturnog identiteta (čak je i Matica srpska u Pešti osnovana! I prva gimnazija, i pozorište, i sve drugo, sve je "iz preka"...).

Pa, ne možeš istovremeno imati i Vojvodinu i "devičanski" koncept kulturnog identiteta pravljen po mustri retkumanovske Srbijice! Moraš se odlučiti, a svako razuman će izabrati onu bolju i širu opciju...

Naravno, sve što sam napisao u prethodna tri pasusa zaludna je rabota, jer se tiče formalnog merituma stvari (tj. kontekstulizacije i dekonstrukcije narativa o "ugroženosti ćirilice"), a nevolja je baš u tome što je meritum stvari – irelevantan. Gle, kako to? Zato što se u ovoj stvari radi o svemu samo ne o samoj stvari...

Doduše, ni to ne gledamo premijerno. "Ugroženost ćirilice" bio je jedan od lažnih i lažljivih razloga za onomađašnje "nacionalno buđenje", i isto je tako lažan povod za ovu novu, do srži besmislenu i iz malog prsta (umočenog u stinky pinky, pa neopranog) isisanu polemiku "ćiriličnih" i "latiničnih" novina(ra).

Kao i prečesto s pompeznim nacionalističkim konstrukcijama, iza cele gromopucatelne verbalne skalamerije stoji kod ključnih igrača banalan materijalni i statusni interes, a kod raje koja se naivno pali i žari iskrena, ali sasvim besmislena napaljenost za dežurnu "našu stvar". Evo, od čega je ovo krenulo?

Od inicijative da se štampanim medijima, koje kriza najžešće drma, prepolovi PDV. Svi su bili za tu ideju. A onda su se neki izdvojili iz tih svih i dosetili se da im je to malo, nego da bi bilo baš herzlich da njih država sasvim oslobodi PDV-a.

Zašto, zaboga, to jest: zašto samo njih? Zato što se oni, eto, štampaju na ćirilici, čime "doprinose očuvanju nacionalnog identiteta" i bla, bla. A i mnogo su im nekako velika ta uglata slova ("ka katrige", što reče jedan rođak Ante Tomića, neuspeli beogradski student), pa zauzimaju više novinskog prostora...

Molim da zapazite jedan znakovit momenat. Mogla je biti pokrenuta inicijativa da Sve novine budu oslobođene PDV-a (kažu da je tako, recimo, u Francuskoj), pa bi to samim tim bile i one ćirilične. Ali ne, nacionalisti nikad nije dovoljno da bude ravnopravan s drugim (mada na neravnopravnost stalno kuka): on zapravo mora da bude i delatno i simbolički privilegovan ne bi li se osećao koliko-toliko jednakim. Kako li se zove, otkuda li izvire taj kompleks?

Inače, moja prva, stomačna reakcija na inicijativu o ćiriličnom izuzeću bila je: "Čekaj, bre, je l’ ovi to ozbiljno?!" Naravno da je ozbiljno, ta ekipa je uvek smrtno ozbiljna (i zabrinuta, strepnja joj dublja od nade). Tako se najkvalitetnije laže, s grobno ozbiljnim izrazom lica.

A nacionalisti vazda mnogo lažu i baronišu, na svim jezicima i pismima. Jer, da se razumemo, na latinici se podjednako dobro može lagati, ali naši majstori ipak preferiraju da mažu i maste na ćirilici (naročito ako im se to isplati). U tom smislu, ćirilica fakat jeste ugrožena, ali upravo od njih. Kad bi takvi prešli na latinicu, ćirilica bi načisto prodisala, prosmejala, proplesala, vratila bi joj se rumen u ispijene obraščiće.

Ko zna, možda je došlo pravo vreme da se zamenimo?

Naša štampa je objavila da se Bugarska herojski bori za svoje pismo i da je bugarska ćirilica i na novčanici evra.

Ovih meseci smo zasuti zastrašujućim tekstovima o srpskoj ćirlici. Svakako ne bez razloga! Mnogi umni ljudi, naučnici, profesori, novinari, pisci i drugi pisali su o sudbini ćirilice, upozoravali i ukazivali na posledice potiskivanja ovog pisma iz javne upotrebe.

Navodim samo neka od tih imena, jer je spisak veoma dug: Ratko Dmitrović, Radmilo Marović, Zoran Avramović, Zoran Radisavljević, Višnja Aranđelović, Dragoljub Zbiljić, Miloš Kovačević, Predrag Popović, Ljiljana Smajlović, Draško Ređep, Dragana Matović, Dragan Bogutović, Miloš Kordić, Slobodan Remetić...

Ćirilica je stara 1.152 godine. Ovom azbukom piše 200 miliona ljudi na planeti! Ako je očigledna istina da je ćirilica potisnuta, da  je sve manje ima u javnosti (knjige, novine, firme i slično), onda Srbi moraju da sačuvaju ovu azbuku, jer bi nestankom ćirilice nestalo i jedno od najznačajnijih obeležja kulturne samobitnosti srpskog naroda.

Opominjuće zvuče upozorenja o ćirilici u našoj dnevnoj štampi: da je ćirlica nestala iz najprometnije ulice Beograda iz Knez Mihailove! Od 140 firmi u ovoj ulici samo su nazivi tri radnje ispisane ćirilicom! Takođe se upozorava da će ćirilica nestati do 2050. godine, da je u odnosu na 1946. godinu procenat ćiriličnih novina i časopisa u 2014. više nego prepolovljen sa blizu 70 pao je na 30 odsto.

Još je crnji podatak da se u svakoj samousluzi kupci mogu uveriti da su prehrambeni proizvodi flaše, pakovanja i slično ispisani pretežno latinicom!

Evo najlepšeg istorijskog podatka o srpskoj ćirilici. U Lajpcigu je  pre Drugog svetskog rata nemački lekar Veber napisao i odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom "Azbuke sveta". Rezultat tog istraživanja i proučavanja za srpsku ćirilicu je bio veličanstven! Veber je utvrdio da je srpska ćirilica najfunkcionalnija (jedan glas jedno slovo), najjednostavnija, najbrže se od svih azbuka sveta može naučiti, lako se čita, najmanje zamara oči čitača...

U čast svog naučnog otkrića dr Veber je srpsku ćirilicu ispisao na prvoj stranici svog doktorskog rada "Azbuke sveta".

Slavni engleski pisac Bernard Šo govorio je da bi Englesku azbuku prepravio po ugledu na azbuku srpskog reformatora Vuka Stefanovića Karadžića! Nisam protiv stranih reči u našem jeziku. Njih imaju svi jezici sveta. Ali, i tu ima pravilo, veoma jednostavno.

Strana reč se uzima za neku stvar, pojam ili događaj tek onda kada za taj isti pojam nemamo svoju reč! Predlažem da "Večernje novosti", kao moćno odredište sudbine ćirilice kod nas sa nizom drugih listova i centara kulturne moći održi okrugli sto ili simpozijum o budućnosti srpske ćirilice.

Ne volim svađe, pogotovo ne javne, ali znamo da je život velika kurva i da nas dovodi u svakakve budalaste situacije. Jedna od tih situacija su prepirke sa samozvanim pravobraniocima srpstva.

Te dame i ta gospoda, koji uživaju sva građanska prava, što im niko i ne osporava, iz razloga koji verovatno nikada neće biti razjašnjeni misle da bi trebalo da imaju nešto veća prava od ostatka populacije.

Tako je recimo na to me podseti naš Draža, ne Mihailović Ratko Dmitrović vaktile uređivao (na sreću zaboravljenu latiničnu publikaciju) „Argument“ i niko mu to nije zamerao. Registrovao novinu, pisao, štampao, plaćao PDV i Bog nas veselio.

Fakat, nije zahtevao da se latinična štampa oslobodi PDV-a, a onda ga krenulo u životu, pa je došao u ćirilične „Novosti“ i  u duetu sa Smajlovićkom počeo da nariče nad terorom nad ugroženom „srpskom“ ćirilicom.

Rečena Smajlovićka je takođe urednikovala u novinčinama štampanim raznim pismima (možda i klinastim) i to joj u ono vreme nije padalo teško. Naprotiv, padalo joj je lako. I neka je! Treba svakome olakšati kad god je to moguće.

Sad dolazimo  što bi rekli ćiriličari in medias res. Kada recimo mi, „antićiriličari“ koji, inače, uopšte nismo antićiriličari, napišemo par redaka o nezakonitosti zahteva za ćiriličnu neutemeljenu povlašćenost, šta ćiriličari rade?

Mislite li vi da će gospođa Smajlovićka napisati: Evo, gospodin Basara napisao tekst prepun neistina, škodljiv po „srpske interese“, hajde da debatujemo o tome, da čoveka vratimo na pravi put, da ga prosvetlimo, privedemo poznaniju prava. I pročaja.

Kako bih ja reagovao? Evo ovako: Hajdemo, gospođo Smajlovićka, da debatujemo, da se upustimo u sitna crevca, da preispitamo zašto ćirilici a i svima nama sa ćirilicom  loše ide. Zašto da ne? Čovek je vazda u zabludi, a bajagi se uči dok je živ. Ali ne!

Zar umesto upuštanja u ozbiljnu debatu nije jednostavnije reći „ma to su izdajnici“, ljudi koji tvrde da „nikada nijedna normalna zemlja nije bombardovana“? U tom smislu Smajlovićku više pominjati nikada neću. Jer, verovali ili ne, znate li šta mi se dogodilo kad sam je onomad, posle izvesne pauze, pomenuo? Sutradan izgubio novčanik sa vrlo malo para, ali sa svim dokumentima.

Maler! Ne samo moj. Ali ću u današnjoj skraćenoj kolumni pomenuti Overlorda. Vučiću, ako nameravaš, kao što tvrdiš, da od ove zemlje napraviš normalnu državu, onda postupi ovako: optužene za „izdaju“ podvrgni sudskoj istrazi, pa ako su nešto izdali, smesti ih u mardelj. Ako pak nisu, na robiju pošalji državotvorne klevetnike. Tačka.

Ako se, poštovana Zlato, prisećate sobitija iz poslednjih četvrt veka, svakako ste primetili da u zemlji Srbiji postoji mnoštvo takozvanih nacionalnih radenika koji nisu ni javni tužioci ni sudije, a kojima je nazvati nekoga „izdajnikom“ ili „kvislingom“ kao popiti čašu ladne vode.

Sa druge strane nemaju ništa  naprotiv imaju puno toga „za“  kad se rehabilituju stvarni izdajnici i kvislinzi.

Idemo dalje u pojašnjenju. Izdaja (ili veleizdaja) je teško krivično delo, isto je to, ako ne i gore, kao nazvati nekoga bez dokaza ubicom ili pljačkašem.

Budući da sam izvesno vreme proveo u stranci Vojislava Koštunice, tamo sam se žestoko navukao na legalizam i od tada naovamo se svesrdno zalažem za pravljenje razlika između mišljenja sudova i sublunarnih bulažnjenja samozvanih patriota.

Te dame i ta gospoda, međutim, drže da im činjenica da pišu ćirilicom i štampaju novine ćirilicom daje za pravo da zavape kao što je to Smajlovićka nedavno učinila da postoje i takvi bespizornici i smutljivci koji se zalažu za zabranu lepljena etikete „izdajnik“ na čela ljudi koji nikakvu izdaju nisu počinili, niti im je suđeno za to delo. Isto tako Smajlovićka nije u stanju da pređe Panoviću preko izjave da „nijedna normalna zemlja nikada nije bila bombardovana“.

Ostavimo po strani idiotizam lečenja nenormalnosti još većom nenormalnošću, ali Miloševićeva Srbija na koju je Panović mislio vaistinu nije bila normalna zemlja. Nešto smo se posle  u granicama naših skromnih mogućnosti  malčice popravili, guzelja sve to prema kakvoj takvoj normalnosti, ovoga puta pod otežavujućom okolnošću sve nenormalnijeg okolnog sveta.

Ajde da ne dužim? Da li moja malenkost teško podnosi etiketu „izdajnik“, pa zbog toga plajpiči Smajlovićku? I druge Smajlovićke. Ma jok. Starije je to od Smajlovićki. I što je još gore  neinventivno, skomračno, inertno. Gde li je originalnost? Zar ne bi, recimo, profesionalni neizdajnici mogli da nas „izdajnike“ nazovu pedofilima, skotološcima, dilerima droge, sekstrafikantima i pročaja. Bilo bi efektnije, bilo bi to više u duhu vremena. A za kraj utuvite ovo: Srbija neće biti normalna zemlja sve dok je Smajlovićka glavna urednica „Politike“, lista koji bi u Srbiji trebalo da bude ono što je u Engleskoj Tajm, ili u Francuskoj Le Figaro.

Mislite li vi da u podugačkom Ljiljinom tekstu sledi objašnjenje kome će to Smajlovićka „platiti“ kolumnu ili  ne daj Bože  ko li bi se to drznuo da turbonovindžiki ispostavi račun za gomilu sve teže svarivih nebuloza.

Koliko se ja razumem u novinžijska posla, pre će biti da će tu kolumnu Ljilji Marlen naplatiti od matične kuće. Ali to je, da kažemo, sasvim u skladu sa dobrim poslovnim običajima.

Tako, uzmimo primer, funkcionišemo i „Danas“ i moja malenkost. Ja pišem kolumne, a „Danas“  u granicama svojih skromnih mogućnosti  plaća honorare.

I Bog bi nas sve veselio da Smajlovićka ne drži da bi honorari trebalo samo njoj da budu uplaćivani, a da je ostatak novidžijske populacije u obavezi ili da ćuti ili da aminuje damina sve nepodnošljivija proseravanja.

Sećamo se valjda oko čega je počela ova otužna polemika. Oko kretenskopatriotske akcije oslobađanja ćiriličnih novina od PDVa!

Hajde da ovako postavimo stvari: bez obzira šta mi mislili o njima, novinčine serbske posluju po Srbijinim zakonima. Imaju neka prava, ali i neke obaveze. Jedna od tih obaveza je plaćanje poreze. Od te neprijatne, ali u suštini korisne obaveze niko nije izuzet. I ne bi trebalo da bude.

Evo, recimo, pre neku godinu mi umrla blaženopočivša roditeljka i ostavila jedinom nasledniku, mojoj nebogatoj malenkosti, nešto malo imovine.

Srpska poreska služba mi je  iako se ja ni od koga ne krijem  ušla u trag  pazite sad ovo  preko ćerkinog Fejsbuka. Učinilo mi se to protivzakonitim, ljigavim, bednim, ali šta sam ja uradio, uprkos tome što su ta ostavinska rešenja bila odštampana zvaničnim srpskim pismom, ćirilicom.

Jesam li tražio oslobađanje od poreza? Ma jok. U dve tri rate isplatio državi Srbiji nekih hiljadu i dvesta evra, sumu jedva malo manju od „ostavinske mase“. I zaboravio na celu stvar. Jer bih, da nisam postupio kako Bog i zakoni zapovedaju, završio (sasvim opravdano) u mardelju. Jeste hiljadu i dvesta evra lepa suma, ali je hiljadu i dvesta dana na robiji vrlo jebena stvar.

Znate valjda na šta mislim, Tanka 'rana, dugi dani i pročaja.

Pa se sve nešto pitam, zašto bi Smajlovićka i njen tabloid bili izuzeti od te građanske obaveze.

Smajlovićka smatra da bi to bilo baš bogougodno zato što se ona  na ćirilici  „bori“ protiv jednog, sve podržavajući drugi imperijalizam, i ne da reč da se kaže na neprijatne stvari iz naše (relativno) bliže prošlosti.

Kad je već tako, moraću da pribegnem Smajlovićkinoj poetici. Ako to viševekovno piskaralo uzima sebi pravo da matorog čoveka, srpskog pisca, čije su knjige prevedene (i čitane) na više jezika nego što glodurka zna da postoje, nazove „mukicom“, mukica će sebi dati za pravo da glodurku nazove bosanskom prdarom. Tačka.

Tek ćete čitati o tome kako je Savet za štampu u četvrtak odlučio da je NIN prekršio Kodeks novinara Srbije. Čime se redakcija poznatog nedeljnika ogrešila o novinarsku etiku?

Šta je to, zapitaćete se, što spaja Boru Stankovića i Ljilju Smajlović? Eh, šta? Boro je Stanković jedan od stubova moderne srpske proze i da ne objašnjavam čega sve ne bio „izdajnik“, a Smajlovićka šta je bila? U ono doba, Bogu hvala, ništa! Još se nije bila rodila. Ali duh vremena je radio u njenu korist. Jedva je u onoj sumračnoj oblasti stvarnog i mogućeg čekala svojih pet minuta. I dočekala ih.

A kakvu je to Boro Stanković izdaju počinio, kakvo je nepočinstvo napravio, čime je to pisac „Nečiste krvi“ iznervirao ondašnje Smajlovićke, u kojima nikada nismo oskudevali, ali ih doskora bar nismo uvozili. Eh, šta? U obavezi da izdržava porodicu, „pod okupavijom“ je (tako se zove i jedna Borina poučna, ali skrajnuta knjiga) pisao za neke novinčine koje su, viđi vraga, bile pod kontrolom okupatora. Šta je Boro pisao? Je li pljuvao „po svemu što je srpsko“, je li huškao na rasrbljivanje, je li se borio da ondašnje latinične novinčine budu oslobođene PDVa?

Ma jok. Pisao kao i pre rata, da namakne neku kintu... crtice, danas bi se reklo kolumne.. I pročaja.

U mnoštvu srpskih posebnosti jedna je posebno interesantna, mislim tu na pomalo čudnu okolnost da glavni srpski „izdajnici“ uopšte nisu bili izdajnici, počev od rodonačelnika srpskih izdajica, Vuka Brankovića, koji saglasno dostupnim istorijskim dokumentima uopšte nije „prodao veru za večeru“, nego se među prvima namestio osmanlijskoj mečki na rupu, ali šta je Vuk Branković u poređenju sa Smajlovićkom, nepogrešivim detektorom izdajnika koja ovo je udarac ispod pojasa, ali neka je nikada cenjenom publikumu nije objasnila otkuda to da se preziva Smajlovićka.

Ne bi li Smajlovićka u kretenskom slučaju da joj se prezime nabije na nos povikala: ju, ju, ju, politička nekorektnost, zadiranje u je li intimu i tako to. Bi, jašta bi, do neba bi se čulo... A eto, dama daje sebi za pravo ili joj, što je još gore, daju za pravo da vrši istragu poturica, da nekažnjeno bulazni i lupeta i da obećava kako će i dogodine „izlaziti na ćirilici“.

Kao da joj to neko brani. E, tu smo došli na temu naše današnje kolumne. Kako ono što suštinski nije ugroženo, a još manje zabranjeno, predstaviti kao katastrofu, kao zaveru nekakvih „izdajnika“, pa se posle predstaviti kao odbrana od „izdajnika“ i nadolazeće katastrofe, o tome se učite iz Smajlovićkinih polupismenih bljuvotina.

Basara&komentari 

Kića
Nema, Base, to veze sa tobom i tvojim bombaškim podvizima! Povod za Žaretovu privremenu saglasnost sa tobom leži u činjenici da je "cizelirama" pomenula njegovog pajtosa Miška u negativnom kontekstu.

Sima S
A da šta će nam život bez "srpskosti"?

Kile
Tačno, ističe vreme ovoj (bez)mesnoj zajednici.

Mile
Diž'te se, Srbi, zora sviće naran'te orliće!

Jasom
Dobar Bas, ama i on ponekad omane. Evo, rastao sam pokraj Dunava, al mi klanje soma udicom nikad nije bilo bolji završetak od velikog praska u eksploziji.

Kiki
Džabe su orlići učili ćirilicu: čim postanu orlovi, razlepršaše se po belom latiničnom svetu.

Ne znam - ovako bez uvida u ostatak teksta - šta je tu „bombastično“. Meni se čini da sam - uvažavajući Panovićev i Mitrovićev strah od utuživanja - dao sve od sebe da „upristojim“ izjavu.

A kakva bi izjava bila da nisam morao da vodim računa o kompanijskim interesima, to ne bih želeo ni ja da čujem.

Neka i ostane neizgovoreno. Ali milo mi je što sam u saglasju sa Žarkovićem, možda mi i oprosti one zaboravih načas da je Crnogorac - ženske polne organe i pročaja, jer je postizanje saglasnosti o apsolutnoj daljoj neodrživosti terora „branitelja“ srpstva, što no se u teoriji kaže, sine qua non.

Ističe vreme ovoj zajednici, ako se to tako može nazvati, da joj iz dupeta u glavu dođe sićušna razlika između „srpstva“, branitelja „srpstva“ i činjenice da Srbi, ma koliko bili nebeski narod, imaju metabolizme, nagomilane račune, svakakve zemaljske potrebe i da naprosti moraju da postoje. Pa bilo da čitaju na ćirilici ili latinici.

Valjda je to jasno i profesionalnim „braniteljima“ identiteta i srpskosti, dočim na - i vrapcima jasne argumente - odgovaraju podmetanjima, diskvalifikacijama, denuncijacijama i ostalom, u ovoj nesretnoj zemlji, i dalje kurentnom robom.

Eto, da vam prevedem, „naši orlići“ pokorili svet, a potplaćeni dušmani traže rupu u zakonu i tvrde da je protivzakonito da novine koje na ćirilici telale o uspehu naših orlića budu oslobođene PDV-a.

Oni koji su odrasli pored ovećih reka znaju da se somovi hvataju na takozvano bućkalo. Kako radi famozno bućkalo? Jednostavno, vrlo jednostavno, Mlatiš veslom po površini reke, somovi pomisle da im se gore, na površini, ukazala baš sjajna prilika, pojure gore i ... Šta da vam pričam? Završe - u boljem slučaju na udici, u gorem - u eksploziji dinamita. I nama se to, iako načelno nismo somovi, redovno događa.

Čas smo na udici, čas u eksploziji dinamita. Nezgodna situacija, komplikovana neprijatnošću okolnosti da nam se - u od države potpomaganim medijima - neprestano upumpava u glave da je baš dobro i baš „srpski“ nahvatali se na bućkalo i biti raznet u eksploziji dinamita, a da propaganda sveopšteg uništenja treba da bude izuzeta od poreza. Mislite o tome. Ako još možete.

Država treba ove novine da oslobodi plaćanja PDV. Osim toga, srpski jezik i ćirilično pismo su ustavna kategorija i u službenoj su upotrebi dok se službena upotreba drugih jezika i pisma uređuje zakonom na osnovu Ustava RS.

Dušebrižnici latinice, verovatno, kada govore o srpskom nacionalizmu aludiraju na šovinizam, a možda i na nacizam, koji nemaju nikakve veze sa nacionalizmom.

Otuda, moram da ih podsetim na definiciju ovih pojmova.

Nacija je narodna zajednica nastala na osnovu društvene podele rada u epohi kapitalizma na kompaktnoj državnoj teritoriji, a u okviru zajedničkog jezika, kulture, običaja i religije. Stoga biti nacionalista znači voleti svoj narod i poštovati sve njegove atribute, bez nacionalne isključivosti i mržnje prema drugim narodima.

Suprotno nacionalizmu, šovinizam je pojam koji označava mržnju prema drugim narodima, a potiče od imena francuskog vojnika Šovina, poklonika Napoleonove osvajačke politike ugnjetavanja i istrebljivanja drugih naroda, zasnovane na ideji o superiornosti njihove nacije.

Nacizam, koji je skraćen naziv za Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, koju je osnovao Adolf Hitler 1919, zasnovan je na teoriji o čistoti i nadmoćnosti germanske rase, na apsolutnom principu vođe, ukidanju ličnih sloboda i moralnih obzira i ostvarivanju svog zloglasnog "životnog prostora", primenjujući Ničeovu misao o masovnom ubijanju i pljačkanju porobljenih naroda.

Znači, razlika između nacionalizma i citiranih partija nije samo terminološka, već esencijalna,i to se mora imati u vidu.

Ovo ističem i zbog toga što ima još intelektualaca koji, slučajno ili tendenciozno, kada je u pitanju srpski narod, ne prave razliku između navedenih pojmova.

Srpski nacionalisti nikad nisu vodili osvajačke ratove, već samo odbrambene, pa je tako bilo i u poslednjoj deceniji prošlog veka. Branili su živote i ognjišta svog naroda od šovinista drugih nacija, što i sada čine, ali ne ratovima, već mudrom politikom. Koliko će u tome uspeti, pokazaće istorija.

Uvek nasmejana Ljilja, čiji bi članci trebalo da se štampaju na mešavini ćirilice i smajlija, a potpisuju kao Ćirilica Smajlović, međutim, napisala je tekst „I dogodine na ćirilici“, želeći valjda da parafrazira ono „dogodine u Prizrenu“, i jasno stavi do znanja da će Politika i 2016. biti štampana na ćirilici, u inat Poreskoj upravi.

A za Prizren ćemo još da vidimo, kad se premijer vrne iz Brisela. Dobar naslov za taj tekst bio bi „Vidimo se i dogodine na ćirilici“. Mada bi zbog kultne Politikine rubrike koja, sem ćirilice, predstavlja obeležje najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, to pisanije moglo da se naslovi i kao „Vidimo se u čitulji“. Ili „I dogodine u čitulji“, jer znam pregršt ljudi koji Politiku ne čitaju ni zbog ćirilice, ni zbog Ljilje Smajlović, već samo zbog čitulja.

Neki su toj strasti za praćenjem čitulja na jedvite jade odolevali samo u onih desetak godina kada ste čitajući Politiku mogli da doživite infarkt, pa da i sami završite na popularnom penzionerskom Fejsbuku, na predzadnjim stranama najstarijeg balkanskog dnevnika za mlade svih uzrasta.

Ljilja smatra da svi koji pišu o inicijativi da se Politika & Novosti oslobode PDV-a jerbo se štampaju na ćirilici predstavljaju latiničnu konkurenciju.

Ni ne pomišlja da je, recimo, ta inicijativa glupa & besmislena. I nema veze sa konkurencijom. Pa se u ćiriličnom zanosu setila da je Politika ostala bez zgrade u vreme Miloševića, dok su neki drugi u to vreme od stranih donacija kupili poslovne prostore na Vračaru. Valjda misli na vlasnike Hrama Svetog Save.

Taj Ljiljin korporativni duh je očekivan - dvaput je „bez tendera“ vertikalno postavljana za glavnu urednicu Politike - ali otkud potreba da se, eto tako, brani Hadži Struja i ta impozantna zgrada sa koje još nisu skinuli fleke od svežih jaja.

Ili je možda ideja da se oslobode poreza na dodatu vrednost i svi dnevnici koji su u istoriji imali generalne direktore i glavne urednike sa obavljenim hadžilukom. I to mu dođe nekakva bitka za očuvanje tradicije, jer kakav je to glavni urednik bez posete Zidu plača. Ili da se oslobode poreza svi dnevni listovi koji su u istoriji objavljivali ulja na platnu Uroša Predića kao autentične fotografije sa bosanskog ratišta. Jerbo je to borba za očuvanje nacionalne kulture i slikarstva. Ili da se oslobode poreza svi dnevni listovi koji su objavljivali medicinske dosijee članova Otpora. Čime su doprineli zdravlju nacije.

Ljilja Smajlović, naravno, sa svim ovim slučajevima nikakve veze nema, ali zašto se toliko trudi da ih stekne? Srbi, zna to Ljilja, neće izgubiti identitet zbog deficita štampe na ćirilici, nego zato što, većinski, ne čitaju ništa što je ozbiljnije od sirovinskog sastava sa etikete na tegli ajvara.

I kakav je smisao boriti se za oslobađanje od poreza zbog ćirilice u zemlji gde je otežavajuća okolnost ako znaš da napišeš nešto što je šarmantnije od krivične prijave, duže od telegrama i uzbudljivije od sentenci Tijane Ajfon.

U zemlji gde lopovi obiju biblioteku, ali ne ukradu nijednu knjigu, već pokvareni rešo i pomadu za ruke. Smajli za Ljilju!