Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Novinarsko ćoše
18. 10. 2011.
Raspad sistema
Mislio sam da se ovako nešto neće dogoditi baš meni. Barem ne sada, u 39. godini. Zato mi je nestvarno delovala brza vožnja kolicima u Urgentnom centru. Onako u polunesvesti i znoju, dok je srce lupalo kao ludo, kroz glavu mi je prošla pomisao koliko sam puta prošao ovim hodnikom, kada sam dovodio rođake i prijatelje.
U stvari, tog dana krenuo sam na posao, ali do redakcije nisam stigao. Mislio sam da je srce, ostajem bez daha, da li ću uopšte preživeti. Čudan osećaj za čoveka koji nikada nije bio bolestan, grodosija od 100 kilograma oborena je s nogu. Utvrđeno je da nije problem sa srcem, već sa istrošenom štitastom žlezdom. Upisan sam kao još jedna žrtva bolesti od koje sve češće obolevaju ljudi u mojim godinama. Od umora, stresa ili nekog u hodu zalečenog virusa. Zvuči tako poznato! Dijagnoza je, narodski rečeno, raspad sistema!
Kako sam uopšte došao u ovu situaciju, zapitao sam se dok sam ležao prikačen na aparate.
- Akumulirali ste ogromnu negativnu energiju, vi ste godinama pod stresom. Koliko traje ovaj vaš ubitačni tempo, kada ste poslednji put bili na odmoru? - pitala me je doktorka Vesna Stojanov iz Centra za hipertenziju.
Odakle da počnem, da li od 1991, kada su me poslali pravo na front, ili još jednog ratovanja 1999? Pa da, setih se, ja neprekidno radim od 1995. Studirao sam devedesetih i bio primoran da radim još nekoliko poslova. U poslednjih nekoliko godina ostao sam bez nekoliko dragih osoba. Ne zna se koji je udarac bio teži. Hteo sam da sve postignem, da u isto vreme budem maksimalno privržen poslu, porodici, prijateljima...
- U vašoj glavi je deponija svega lošeg što ste doživeli. Mislili ste na sve samo ne na sebe - saopštila mi je doktorka Stojanov i momentalno me poslala na bolovanje.
Ova priča samo je jedna od mnogih u Srbiji, naročito moje generacije. Posle dvadeset proćerdanih godina zagazili smo prilično istrošeni u četrdesete. Baš kada mislite da je to vreme da postignete sve što poželite. Svako ima neki bol, muku, problem koji nosi u sebi, deponiju koja se polako puni. Ova priča je vapaj čoveka koji se mesecima oporavlja, tj. resetuje. Svakodnevni problemi i nerviranje tako smešno i beznačajno izlgedaju kada počnete da obijate lekarske pragove.
Zato, povucite ručnu kada god to možete. I to što češće! Naravno, ako od gužve i jurnjave u kojoj ste verovatno ovih dana, ali i godina, uopšte stignete da pročitate ovaj komentar.
Rajko Nedić
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.