Novinarsko ćoše
04. 07. 2012.
Dragan Milošević „Buca“ obeležio tridesetpet godina novinarskog rada
Govor Vojkana Ristića, stalnog dopisnika lista „Danas“ na obeležavanju tridesetpetogodišnjice novinarskog rada Dragana Miloševića „Buce“ iz Surdulice na svečanosti 30. juna 2012 .godine
Poštovani slavljeniče, uvažene kolege, poštovaoci žurnalizma kao profesije.
Svakog jutra sam ja, a i svi Vi poslenici sedme sile sa juga Srbije koji su večeras ovde budimo se sa mišlju da hiljade naših čitalaca, slušalaca, gledalaca čeka na naše reči o svemu oko njih, a i daleko od njih.Čekaju da im novinari nešto jave i opišu, da im pojasnimo i prokomentarišemo.Drugoga oni ne traže - niti ga imaju.
Zar nije hrabrost prihvatiti toliko poverenje i primiti takvu odgovornost ?
Novinari pa i naš Dragan Milošević „Buca“ već tri ipo decenije zajedno sa nama je na toj otvorenoj društvenoj sceni. Zavesa se na njoj nikada se spušta. Hiljade očiju stalno su uprte u novinara, a milioni ušiju osluškuje, kao da prati svaki korak novinara.
Mi novinari, a to se odnosi i na našeg Bucu aplauze ne dobijajamo, jer ako je nešto doboro urađeno to je normalno – zaboga zato se i bave žurnalizmom.
Dobijamo, a dobijao ih je i Buca prekore i osude, i to za krivicu koja najčešće nije ili uopšte nije naša. Novinar u svakom trenutku, a to je svakoga dana mora napisati ono što u tom trenutku treba napisati.
Mnogo puta sam se lično uverio sarađujući sa našim slavljenikom u pravilo da novinar uvek piše pod pritiskom vremena i piše uvek a ne kada hoće bilo da radi za dnevne novine, radio ili televiziju.
Tako je bilo kada smo izveštavali sa Vlasine o pripremama elitnih fudbalskih ekipa i kada je Dragan neumorno diktirao telefonom izveštaje za beogradski „Sport“. Tužno smo uspevali da smnognemo snage i u vreme NATO bombardovanja da pišemo, a da Dragan i foto aparatom zabeleži tragediju koja se desila, a ne sme da se ponovi.
Sećam se i originalne provincijske atrakcije prošloga veka kada su štampane „Surduličke novosti“, i kada je Buca sa Srbom Mikićem, Najdanom Stojanovićem i Mikijem Markovićem živeo sa svakim i za svaki broj, što je privilegija izabranih u ovoj ukletoj profesiji punoj slatke gorčine.
Dragan je bio i ostao egzotični zaljubljenik u radio, od Radio Beograda ondašnjeg, pa Radio Vranja, pa mi je pomalo žao što ga sada manje čujem na Radio Surdulici, smatrajući ga da je uvek bio slobodan da uspe da sazna i umešan da o tome obavesti.
I sam sam shvatio da je moral novinara u ubeđivanju činjenicama, a činjenice u tom smislu nisu mišljenja uticajnih ličnosti, stav neke partije ili ustanove. O tome novinar informiše javnost a ubeđivanja čitalaca, slušalaca i gledaoca vrši se navođenjem činjenica iz materijalnog života.
To kod Dragana Miloševića primerno uočavam u njegovim „Surduličkim hronikama“ poslednjih godina na regionalnoj RTV gde se ne libi da od običnih pletilja, ili posvećene učiteljice u zavejanom selu napravi očekivano iskrenu i ne kostimiranu životnu priču. Tako je izgledala i priča iz Guče, putopisi iz Ohrida i mnoštvo fotografija sa putovanja.
Zloupotrebiću ovu priliku da progovorim i onoj dimenziji po kojoj se novinarstvo jednači sa boemijom. Mišljenje je da su novinari i boemi srodni tipovi ljudi. Nemaju, na primer, bar strogo određeno radno vreme, ne zna im se unapred dnevni tok života i kretanja, to jest neuredno žive... U stvari razlike su velike, jer preterano boemstvo je korak dalje od stvarnog novinarstva i mislim da je u tom pravcu Buca napravio iskorak za primer i verujem da se na ovu moju opasku neće naljutiti, bar ne večeras.
Zato i govorim o Draganu Miloševiću, bivšem boemu, a vrednom posleniku profesije za koju nam govore da je „sedma sila“. Pritom Buca nije izgubio smisao za druženje humor i sve što poseduje neko ko je često dobri vedri duh naše nevesele zbilje u ovoj surduličkoj varoši, ali i na jugu Srbije. On je prepoznatljiv lik sa moćnim dnevnim opažanjem i kritičkim uvećanjem, ali ne sa fantazmagoričnom imaginacijom tabloidske provinijencije.
Konkretno i iskreno, da pojasnim - tri ipo decenije pristajati na neredovne honorare, skromnu zaradu, retke pohvale i tako česte prekorne reči, terenski rad, sa dehidriranom pljeskavicom u plastičnom zamotuljku, i nekoliko kafa na prazan želudac nije lako, ali jeste za ovu profesiju originalno neumorstvo pod uslovom da uspete da u takvoj realnosti časno i pošteno delate kao novinar.
Nisam imao nameru da ovim rečima portretišem kolegu Dragana Bucu Miloševića.
Ali jesam hteo da prikažem deo novinarskog bratstva našeg kraja čiji je i on hodočasnik.
Njega svi znaju, a svako onda ima svoju sliku o njemu, kao što je to slučaj sa svim pravim novinarima. Nas novinare vole ili ne, ali niko prema nama nije ravnodušan i mislim da je to i najveća tekovina tridesetpetogodišnjeg rada našeg kolege Dragana Miloševića. Univerzalne sveznalice, ljudi koji sve manje znaju o sve više stvari, to smo mi novinari pa i naš večerašnji slavljenik.
Dragi Buco, uz čestitke za izdržljivost u hrabrosti i gutanju često oporih reči, i ne sviknutosti na aplauze čestitam ti godišnjicu. Ovoga puta trideset petu i očekujem da se vidimo na pedesetoj, jer za posvećenike ovoj profesiji kakav si ti biće malo četiri decenije. Živio! Pisao! Manje se nervirao! I još dugo bio ono što odavno jesi – fanatik ove profesije u maloj sredini u kojoj je ipak najteže pisati za poznate ljude sa kojima se svakodnevno srećeš.
Aplauz se podrazumeva !
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.