Novinarsko ćoše

27. 06. 2009.

Izvor: Link

Nove tehnologije u staroj redakciji

Kada su pre deset – petnaest godina prvi kompjuteri počeli da ulaze u domaće novinske redakcije, mnogi su ih okarakterisali kao trenutni namet svojih poslodavaca koji nikada neće moći da zaživi, a naročito ne da zameni papir i olovku, ili pisaću mašinu – omiljeno i po mnogima nikad prevaziđeno oruđe gene racija novinara 70-ih i 80-ih.

U to vreme niko nije ni slutio da će se kompjuterska tehnologija, a malo kasnije i internet, razvijati vrtoglavom brzinom i da će ovladavanje kompjuterskim veštinama postati neophodno za obavljanje svakodnevnog novinarskog posla. Naravno, bilo je i znatiželjnih koji su se na vreme uhvatili u novo „elektronsko“ kolo i počeli da uče prve korake, dok je tvrdo krilo ostalo tvrdo u nadi da će ih penzija stići pre digitalne revolucije.

Pošto se takve nade nisu ostvarile danas u vreme kada se vesti sa jednog kraja planete na drugi prenose gotovo istovremeno kada se i događaju, kada se novine, tj. njihova materijalizovana papirna izdanja masovno sele na internet kako bi se izbegli troškovi štampe i kad stvarnost svakog kutka planete nikad nije bila dostupnija, mi imamo armiju kompjuterski nepismenih novinara u ranim ili kasnim pedesetim pa i šezdesetim, koji ne koriste ni blagodeti elektronske pošte, a informacije sakupljaju isključivo ličnim kontaktom. Među njima ima i nekadašnjih novinarskih asova koji i dan-danas mogu da se pohvale neprevaziđenim novinarskim stilom koji se uči i neguje godinama, ali pitanje je koliko oni mogu da ponude čitaocu koji osim lepo spakovane priče traži svežu informaciju. Osim toga, pitanje je i kako će oni u vreme bežičnog interneta kada vam paketi najnovijih vesti gde god se nalazili stižu na mobilni telefon ili laptop, uspeti da ostanu konkurentni na tržištu informacija?
 
Na primer, na primer, Narodne!

Narodne novine su najstariji i trenutno jedini dnevni list u Nišu. Redakcija lista je generacijski šarena i oko 60 odsto njenih zaposlenih su ljudi iznad 45-50 godina. Šta je sprečavalo novinare ove generacije nekada, a šta danas da se upuste u razotkrivanje principa funkcionisanja novih tehnologija pokušali smo da saznamo kroz razgovor sa Dragoslavom Dević, urednicom kulturne rubrike ovog lista i novinarke sa dvadesetsedmogodišnjim iskustvom u pisanim medijima.

- Mi smo u redakciji Narodnih imali taj hendikep da smo dobili stare kompjutere koji su samim tim kakvi su odbijali ljude.Tako da jedna velika većina tu novinuuopšte nije prihvatila do dana današnjeg. Da su to bili kompjuteri kakvi se danas nude na tržištu – lepši i sa programima lakšim za savladavanje, koji se manje kvare, verovatno bi se svi zainteresovali.Dešavalo se u početku da su ljudi tekstove sa kompjutera prekucavali pisaćim mašinama da im se ne bi izgubili kad se kompjuter ugasi ili padne sistem. Osim toga, u početku nisu postojale ni posrbljene ver zije programa, kao ni operativnih sistema, sve je bilo na engleskom i ko taj jezik nije poznavao automatski nije mogao da se služi računarom – priseća se g-đa Dević.

- S druge strane, prihvatanju računara i novih tehnologija u redakciji mnogo je doprinelo zajedničko učenje gde smo jedni od drugih učili, svako je kolegama pokazivao ono što je individualno savladao. Imam utisak da je tako više naučeno nego tokom organizovanih obuka. Ipak, najviše su savladali oni koji su kući imali računar. Tako je to sve krenulo pre nekih sedam -osam godina, a onda su došle nove generacije kojima je rad na računaru bio sasvim prirodna stvar – priča Dragoslava.

Na pitanje šta danas najviše odbija njene kolege i vršnjake od korišćenja računara u svakodnevnom radu, ona odgovara:
- Najčešći odgovor je kako ne znaju da rukuju računarom, a da im je sada kasno da krenu iz početka, ali ja mislim da je to pre svega pitanje volje i mentaliteta. Kod nas se sve teško prihvata. Teško je prihvaćena i ajs kafa i espreso, kao i sve ono što dolazi sa tzv. „zapada“, a kamoli kompjuter. Mada, sigurna sam da bi bilo zainteresovanih za obuku kada bi se materijal, način predavanja, a naročito predavači prilagodili osobama iznad 45 i 50 godina čiji je sistem razmišljanja i način prihvatanja novina drugačiji u odnosu na mlađe-instant generacije.

- Tržište, konkurencija, nove tehnologije, ali i kriza doveli su do smanjenja broja zaposlenih u medijima, tako da ja sada i ne znam da li bi uopšte moglo sa ovim brojem ljudi da se naprave novine bez interneta i računara. Ipak, velikom broju kolega kompjuteri i internet ostali su nepoznanica– kaže g-đa Dević.

Blogerka u 77-oj

Da savladati umeće korišćenja kompjutera i interneta uz dobru motivaciju nije nemoguće ni pod stare dane najbolje pokazuje slučaj Milice Stojković iz Beograda, nekadašnje prve violine orkestra RTS-a i predstavnika za štampu te iste organizacije. Milica je prvi kompjuter nabavila 2004. godine, a samo četiri godine kasnije u 77-oj godini života uspešno završila UNS-ovu školu web novinarstva i tako postala najstariji veb novinar međunarodne organizacije Rising Voices. Nešto malo pre toga na Institutu za nuklearna istraživanja - Vinča dobila je sertifikat za Adobe CS2. Trenutno Milica Stojkovići ma preko deset blogova na kojima izlaže svoje radove iz oblasti Digital Art-a, redovno postavlja svoje video radove na You Tube i ima gomilu prijatelja i poklonika njene umetnosti na netu.

- Šta Vas je privuklo novim tehnologijama, pre svega računarskoj tehnici i internetu?

Velika potreba za samopredstavljanjem.Nikako nisam mogla da priredim samostalnu izložbu, što zbog godina, što zbog toga što nemam diplomu likovne akademije, iako sam sa 16 godina bila najbolji crtač u ULUS-ovoj školi u Šumatovačkoj ulici i bila primljena na Likovnu akademiju. Ali, ja sam studirala Muzičku akademiju i, naravno, da su se ta dva fakulteta kosila.

- Odakle odluka i ideja da se upišete u školu veb novinarstva?

Samo onaj ko ne želi da vidi i shvati nezadrživi i eksplozivni razvoj brzog informisanja na nepreglednom nebu interneta, ne uključuje se.

- Šta je to što ste u školi veb novinarstva naučili, a što vam je u današnjem radu najkorisnije?

Najvažnije što sam naučila je brza komunikacija, kretanje sa jednog na drugi ili više sajtova, brzo pribavljanje informacija, uspostavljanje kontakata, kao i mogućnosti predstavljanja svog rada na internetu.

- Šta je poznavanje kompjuterske tehnologije i interneta donelo Vama, tj. šta ste do sada uradili na netu?

Sadržaji mojih sajtova su umetnost: muzika i slikarstvo. Sami njihovi nazivi govore: MUZIKA ARSPROMENAD, ARS, PROMENAD KULTURAL, ARSKULTURA, APOLO, ARTIZAM, KULTURA. Na sajtove Tagged i You Tube postavila sam više od 60 video priloga za godinu dana itd.
- Koliko u fami da ljudi posle 50-te (a među njima i novinari ) teško usvajaju nova znanja a samim tim i baratanje novim tehnologijama ima istine, a koliko je u pitanju strah ili nezainteresovanost?

Naši ljudi su veoma siromašni i opterećeni porodicama koje izdržavaju. Po sebi znam koliko sam morala da otplaćujem računar, pa kasnije da ga zamenjujem snažnijim i savremenijim. Moja generacija je bila srećna da ima posao. Sada je to mnogo nesigurnije. Ipak, ništa nije nedostižno. Čak i nepoznavanje engleskog jezika. Postoji translejter. Ali, pored toga treba imati i ono zrnce talenta i nečeg što te tera sve dalje i dalje, ali neophodno je i temeljno obrazovanje koje danas mnogima nedostaje, naročito mlađim generacijama.Pored toga prepreku pri donošenju odluke da se upišete u neku školu računara možeda predstavlja i neko podozrenje mladih ljudi prema starijima. Ja sam to osetila, progutala i nastavila napred. Čovek mora da bude uporan i da se mnogo ne obazire. U mojoj ličnoj karti piše 77, ali ja imam svega 33 godine!

Mi i oni (opet)

I dok se pred srpsku medijsku scenu postavlja problem edukacije starijih kadrova za korišćenje novih tehnologija, svet more druge brige.
Tako je američki National Press Club (http://www.press.org) krajem prošle godine doneo zaključak da su novinari preopterećeni zahtevima redakcija za korišćenjem novih tehnologija. Na ovom skupu dopisnica New York Times-a iz Pariza objasnila je da se od nje očekuje da postavi vesti onlajn do podneva, spremi video sadržaje za veb, piše za International Herald Tribune (koji je u vlasništvu Times-a) i, na kraju, napiše kvalitetan članak za sutrašnji broj NYT-a. Novinari su se žalilii da redakcije od njih zahtevaju da redovno pišu blogove i šalju izveštaje na Twitter. Preporuka stručnjaka sa ovog skupa medijskim kućama bila je da se pri prihvatanju novih tehnologija rukovode kvalitetom krajnjeg proizvoda a ne onim što je trenutno aktuelno na netu.
Osim toga, i britanski Reuters Institute for the Study of Journalism objavio je početkom ove godine izveštaj pod nazivom „Šta se događa sa našim vestima?“ koji upozorava na negativan uticaj digitalnih medija na kvalitet novinarstva i njegovu funkciju u društvu (http://www.journalism.co.uk/2/articles/533243.php). Eto, ako je nekom za utehu, mi takve probleme skoro nećemo imati.

Hristina Piskulidis

Tekst prenet iz junskog broja časopisa "Link"