Novinarske anegdote
14. 10. 2016.
Vibova salata od ništa
Ulje, sirće, biber i so iz karafindela viljuškom se dugo mešaju u tanjiru. Salata se jede tako što se u masu prstima umače hleb.
Cirkus na 15. spratu
O putovanju u Šabac parobrodom koji ne postoji, druženju u Klubu Politike i ulozi majmuna u nastanku jednog jela.
U Klubu Politike na 15. spratu, u Makedonskoj 29, tog dana sedeo sam s Vladom Bulatovićem Vibom[1] i Zukom Džumhurom[2]. Potonjem je na ramenu sedelo majmunče koje je doneo sa jednog od putovanja po Africi i s kojim je izvesno vreme bio nerazdvojan. Pio je šljivovicu, meku rakiju. Iz bokalčeta za vino, od tri deci, sipao je u stolovaču, čašu sa stopicom.
Pričalo se o svemu i svačemu, skakalo se s teme na temu kao što žaba skače s busena na busen, čas tamo čas vamo, ili – možda je finije reći: kao leptir s cveta na cvet. Tako sam ja, odnekud mi došlo, ustvrdio da naši dopisnici iz unutrašnjosti imaju neograničeno poverenje u Politiku, njene urednike i istaknute novinare, da ne bi posumnjali ni u najčudniju tvrdnju ili zahtev ako je iz njihovih usta.
Da bih to dokazao, s lokala iz Kluba dao sam nalog Centrali da me poveže s dopisnikom iz Šapca kojeg sam nasumice izabrao, baš zato što ga tada lično nisam poznavao. Čim mu se javila Slavica s Centrale i rekla da ga traže iz Politike, on je, čini mi se, skočio na noge lagane i bio spreman da izvrši svaki zadatak. Tako je, orno, zračio dok je govorio u slušalicu.
Obavestio sam ga da sutra pre podne Zuko, Vib i ja polazimo iz Beograda za Šabac, parobrodom. I da bi bilo dobro da nas sačeka. Jovan je, naravno, znao da ne postoji nikakav parobrod koji saobraća sa Šapcem, kao i bilo kojim drugim mestom, al’ je bez dvoumljenja samo pitao: – U koliko sati da vas čekam?
– Ma samo je čovek prihvatio tvoje zezanje, pa ti odgovorio u skladu – smatrala su dvojica mojih prijatelja, dok sam ja i dalje terao moju priču.
U takvom raspoloženju, ničim izazvan, Vib je ustvrdio da je u stanju da napravi ,,salatu od ništa“! Bio je i veliki gurman. To je, uostalom, potvrđivala i njegova ogromna figura. Mogla bi se napraviti knjiga anegdota u kojima bi glavni junaci bili on i hrana.
Kako „od ništa“? Kakva je to salata? Kako može biti "od ništa", pitali smo, ali on je samo od Miće kelnera zatražio plitki tanjir i viljušku. Na stolu je već bio karafindel[3].
– Sad ćete videti – rekao je.
Sipao je najpre ulje tako da prekrije dno tanjira. Onda ga je pobiberio i viljuškom polako mešao da se biber i ulje sjedine. To je, bogme, potrajalo, kao i njegov glasni monolog koji je zasmejavao sve u Klubu. Onda je sipao sirće pa opet viljuškom mešao. Sve je ponovio i kad je sipao so. Tada je „salata“ bila gotova.
Poručio je hleb koji je u ovom slučaju igrao ulogu pre svega pribora za jelo, jer se samo njime „salata“ mogla pojesti. Kašike i viljuške bile su nemoćne.
Zuko je tražio da najpre njegov majmun kuša ovo sočinenije. Pa ako on pojede zalog bez protivljenja, i Zuko će kušati. Čitav cirkus je nastao pri rođenju novog recepta tog dana. Uostalom, cirkusa i nema bez majmuna. Gosti Kluba bili su na nogama, okupljeni oko našeg stola, napeto prateći šta će majmun učiniti. I šta je učinio? Uzeo je natopljen komadić hleba iz Zukine ruke, zagledao ga sa svih strana, pogledao u Viba, pa u mene, pa u Zuku – i konačno stavio u usta. Žvakao je polako, kolutajući očima dok je publikum grajao i vrištao od smeha. Potom je pružio ruku da mu daju još. Vibova salata od ništa ušla je jelovnik Kluba Politike. Najpre nezvanično a kasnije se našla i upisana u jelovnik kao jelo koje je – besplatno. Tadašnji šef Kluba nije žalio ulje, sirće i ostalo. Sve će on to naplatiti, na druge načine.
*
Uz ovo jelo preporučujem Petlovi poje u izvođenju Biljane Krstić (1955). Petlovi mori pojev, / Morava dzmni / Puštaj me / zlato moje / Da idem. / Al, toj su mori / Petlovi, petlovi / lžovi. / Legaj mi / Zlato moje, / kraj mene./
To je bila pesma koju je Vib pevao dok je spravljao svoju Salatu od ništa.
[1] Vladimir Bulatović Vib (1931–1994), novinar, satiričar, aforistčar i urednik Politike.
[2] Zulfikar Džumhur (1921–1989) pisac i putopisac, slikar i karikaturista, novinar Politike.
[3] Karafindel je deo ugostiteljske opreme. Sastoji se od metalnog držača u koji su stavljene dve flašice: jedna sa sirćetom, druga s jestivim uljem. Obavezno se nalazi na stolovima u restoranima, kafanama gde se servira hrana. Ponekad se u sklopu kompleta (na držaču) nalaze i so i biber, a ponekad ima i mesto za čačkalice. (izvor: Vikipedija)
Anegdota – priča je preuzeta iz knjige Slobodana J.Ž.Stojićevića „“Prvi srpski TWITT kuvar“, koja će se, u izdanju „Službenog glasnika“ pojaviti na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu
U rubrici Novinarske anegdote UNS objavljuje duhovite novinarske priče o kolegama, o javnim ličnostima, smešnim, inspirativnim, čudnim situacijama u kojima su se nalazili. Novinarske dosetke. Ispričajte nam priču o novinarima kojih više nema, a upamćeni su po pošalicama. Podelite sa nama Vaše vickaste uspomene. Novinarske anegdote uređuje koleginica Vesna Arsenić. Svoje anegdote, koje ćemo objavljivati sredom i petkom, možete slati na vesna.arsenic@uns.org.rs
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.