Knjige članova
20. 11. 2024.
Njegoš i Lovćen kao spoj nebeskog i zemaljskog – Manojlo Vukotić objavio knjigu „Vladika sa Lovćena“
Novinar, višegodišnji član Udruženja novinara Srbije (UNS) i osnivač i vlasnik izdavačke kuće Vukotić media Manojlo Manjo Vukotić objavio je knjigu „Vladika sa Lovćena“. Ova knjiga, otvarajući škrinje starije i novije istorije, odslikava vezu Petra II Petrovića Njegoša i Lovćena - „Olimpa Crne Gore“.
„Počeli smo da ga recitujemo i kada nismo znali da čitamo (….) Stihovi jedinstveni, pamtljivi, kao da ih je neko pred nama izgovarao, a jeste, izleteli su sami. Kao pouka, kao savet, kao opomena. Kao- tako valja. Kao – tako učiniti“.
Već iz prvih reči Manja Vukotića jasno je da se radi o fundamentalnoj ličnosti srpske kulture, koja je kako je navedeno i u samoj knjizi, u autentičnom dosluhu sa njenim duhovnim i poetičkim ritmom – Petru II Petroviću Njegošu.
Otvarajući poglavlja života ovog velikana srpske kulture – od dana kada su ga meštani zvali vladika Rade do dana kada je Lovćen počeo da se oslanja na Njegoševo rame - Manjo Vukotić stvorio je svojevrsnu riznicu sećanja i impresija o njemu.
Upravo za Lovćen i Njegoša autor je apostrofirao da su njegovi saputnici, simboli shvatanja života i dva potporna stuba opstajanja. To ga je i podstaklo da ukoriči svojevrsnu priču o životu i smrti Njegoša, zapisanu na obroncima ove planine.
Njegoš je, kako piše Vukotić, svojeručno nacrtao i sagradio 1845. godine crkvicu na vrhu Lovćena, koju je posvetio stricu Petru Prvom Petroviću.
Pre toga, već prvog puta kada je ugledao Lovćen, Njegoš je, kako piše u knjizi, skinuo kapu i poručio mu: Nećemo se nikad više rastati!
„Mnogo godina pre svoje bolesti, u potpunom zdravlju, Vladika je pomišljao na smrt. Jednog letnjeg dana, hodajući po vrhu Lovćena, zaustavio se na sredini. Odatle na sve strane pogled pun divote. Tu je Vladika neko vreme ćuteći stojao. (…). Najedanput kucne štapom o kamen i rekne: Kad umrem, ovde ćete me zakopati“, opisuje Vukotić u knjizi „Vladika sa Lovćena“.
Austrougarski okupatori su, kako piše Vukotić, razorili tu crkvicu 1916. godine, a onda je devet godina kasnije Aleksandar Karađorđević na mestu razorene crkvice 1925. godine podigao kapelu.
Pre pedeset godina crnogorski komunisti su, kako je naveo, „srušili taj najdugotrajniji simbol, ugrađen u grb države, i na obrubljenoj glavi Lovćena, vozdigli crni mermerni mauzolej. Bez krsta. Sa Njegošem u podzemnoj kripti“.
Njegošu su tako više puta prekopavali kosti i tako ga isto toliko puta i sahranjivali.
Ove činjenice svedoče o tome da je pored života, u knjizi analizirano i sve ono što čini smrt – poput testamenta Njegoša, koji se, kako je naveo Vukotić, sastoji iz duhovnog i ekonomskog dela
Za ovaj spis Andrić je rekao da je „kruna Njegoševog stvaranja“, a Isidora Sekulić da je „simbolična konstrukcija vladičina bića, sažeta, svedena, ali potpuna“.
Sama Njegoševa sudbina se, kako je naveo Vukotić, prožima kroz knjigu kao tragična nit – „nezavršena, nestvarna, stalno upitna“. U knjizi se ističe da se mnogo toga u Njegoševom životu i posle njega dešavalo suprotno od njegovih principa i shvatanja.
Ipak, Vukotić u svom delu naglašava i trajnost Njegoša i Lovćena, koji za njega predstavljaju dva svetionika. Knjiga je, kako i sam autor navodi, posvećena „njihovoj svetosti i svetlosti, njihovom opstanku kroz krv, lelek i dim, njihovom uzvišenom prolazu kroz kapije pakla i slavoluke pobeda“.
Zbog toga je Njegoš i pesnik o kome je napisano najviše pesama, što je i podstaklo autora da knjigu završi onima koji su, kako je naveo, „sleteli na njegov pesnički odar“, poput Laze Kostića, Alekse Šantića, Vojislava Ilića Mlađeg.
Ovu riznicu Njegoševog života izdala je izdavačka kuća „Vukotić media“.
O autoru
Manojlo Manjo Vukotić rođen je na Cetinju, 21. novembra 1938. godine. Studirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Novinarstvom je počeo da se bavi u beogradskom „Studentu“. Prvi profesionalni novinarski ugovor potpisao je 1. novembra 1963. godine, za „Beogradsku nedelju“.
U „Večernjim novostima“ zaposlio se 1. novembra 1966. godine. Od marta 1983. godine, četiri godine bio je dopisnik svih izdanja kuće „Borba“ iz Rima. Krajem 1987. godine prešao je u „Borbu“, gde je bio glavni urednik od jeseni 1989. do juna 1993. godine.
„Glas javnosti“ pokrenuo je aprila 1998. godine, a u „Večernje novosti“ vratio se 5. oktobra 2000. godine.
Vukotić je bio generalni direktor i glavni urednik svih izdanja kompanije „Novosti“ do aprila 2013. godine, kada je podneo ostavku na sve funkcije.
Juna 2013. osnovao je izdavačku kuću „Vukotić media".
Objavio je osam knjiga, među kojima su autobiografija „Olovne reči“ i knjiga „Cetinje kameni presto“. Dobitnik je nekoliko prestižnih novinarskih nagrada.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.