Вести
15. 12. 2011.
Медијско ратно хушкање табу у Хрватској
Новинарско друштво Хрватске ни до данас није смогло храбрости и снаге да се, барем, одреди према новинарима који су 90-их својим писањем и говором потицали на мржњу и злочин, а камоли да некога казнено пријави
О том раздобљу ратних хушкача који су и у Хрватској кршили новинарску етику, срамотили професију и част и због којих су људи страдавали, никад није сачињена ниједна озбиљнија анализа, а они сами и даље су угледни грађани и истакнути чланови новинарске професије.
Један од најпознатијих хрватских телевизијских новинара Горан Милић, данас директор програма Al Jazeere Balkan, засад је, колико смо успјели сазнати, једини хрватски новинар који је од Вијећа части Хрватског новинарског друштва добио опомену "за говор мржње". Поступак је покренула бивша предсједница Српског народног вијећа града Ријеке Даринка Јањанин.
Опомена је свјежа, изречана му је 8. травња 2011, а добио ју је због најаве у Дневнику од 27. липња 2010. године. Милић је најавио прилог о грађанима Србије који покушавају остварити право на своје власништво и некретнине у Хрватској, конкретно апартмане у Пировцу. Милић је подсјетио јавност и на властите недаће око стана у Београду, који му је не тако давно и судски одузет, те наставио у смислу "рођаци су им убијали и палили Хрватском, а они сад траже станове..."
Иако је то изрекао увијено и у кондиционалу, новинарско Вијеће части, на челу којег је у том тренутку био новинар Јутарњег листа Драго Хедл, оцијенило је да је Милић прекршио новинарски кодекс и да се његова најава "може означити као говор мржње и може имплицирати како су ти људи некоме спалили кућу или отели стан", што се, каже Хедл, из прилога који је услиједио ни на који начин не види.
"Наиме, Горан Милић је рекао како се осјећа лијечник када му у ординацију уђе пацијент чији му је рођак спалио кућу или отео стан, или урадио и једно и друго. 'Е и ја се помало тако осјећам', каже Милић, 'док најављујем сљедећи прилог. Наравно, лијечник ће пацијента професионално лијечити, а ја ћу прилог професионално објавити.' Дакле, најава је имплицирала да људи који су на неки начин судјеловали у паљењу Хрватске сада траже да им се врате куће, а уопће о томе није било говора, него се радило о томе да људи који живе у Србији траже поврат својих кућа, односно викендица које су имали у Пировцу. Ми смо управо због тако незграпне најаве, која је врло мирисала на нека времена када се говор мржње итекако ширио овим просторима, изрекли Горану Милићу опомену", објаснио је Хедл.
Опомена Горану Милићу "за говор мржње" у хрватској је јавности прошла незапажено. Медије је тог тренутка пуно више занимао Милићев одлазак у мировину и нови, уносни ангажман у катарској Ал Јазеере.
Предсједник Хрватског новинарског друштва Зденко Дука не може потврдити је ли сличних опомена новинарског Вијећа части за говор и потицање мржње било и раније, али зна да за медијско ратно хушкаштво 90-их није покренут ниједан судски процес:
"У Хрватској није било оптужница, није било истрага. Наравно, након српских медија, да су хрватски медији најодговорнији за ширење мржње. То нема сумње. Било је хушкања на јавној телевизији, али и у готово свим државотворним медијима, како су се тада називали, и било је кривих, неточних информација чији је циљ био изазвати мржњу", каже Дука.
Коментатор портала Индекс Томислав Клаушки подсјећа на драстичне примјере говора мржње хрватских новинара 90-их, па тако и на новинарку Хрватске телевизије Дијану Чуљак. Чуљак је управо ових дана отишла са Хрватске телевизије, али због корупцијских афера.
"Срамотно је да каријера професионална Дијане Чуљак није била окончана још тамо 1993., 1994. године након што је објављивала невјеројатне прилоге о рату и о логорима за босанске муслимане итд. Кад је тај дио прошао, она је само тај исти модел претворила, проширила, заправо модернизирала и ушла у неке коруптивне воде гдје оне деведесете, мрачне нису више долазиле толико до изражаја - и тај дио се већ помало гурнуо у запећак", каже Клаушки.
Није Дијана Чуљак једина на Хрватској телевизији која је срамотно извјештавала у рату. Професорица етике новинарства на загребачком Факултету политичких знаности др. Гордана Виловић подсјећа и на "антологијско име" Смиљка Шагоља чија је "шагољица" постала симболом ратног хушкачког новинарства.
"Смиљко Шагољ је промицао најгоре облике и на крају лажи о чињеницама, али најгори облик говора мржње да би добио докторат на Факултету политичких знаности. Човјек који напросто не би смио бити у кругу оних који уче дјецу", каже новинар Клаушки и подсјећа на још нека имена:
"Рецимо, Денис Латин је направио велику каријеру и успио се профилирати као један од најутјецајнијих и најозбиљнијих новинара на јавној телевизији ове регије опћенито. Он је, унаточ свим оним прилозима током деведестих гдје је у камеру ишчитавао имена хрватских Срба који су наводно били петоколонаши и након што је 1995. из запаљеног Книна извјештавао како је ријеч о томе да се пали смеће, а не десет тисућа кућа које су изгорјеле након ослободилачке операције, све то успио превладати неким новим новинарским стилом гдје се профилира као опорбени новинар, гдје је изградио каризму једног озбиљног аутора за којим данас плачу сви они који су жељни неовисног новинарства на подручју цијеле регије."
Најдрастичнији медијски ратни хушкач у Хрватској био је некадашњи Слободни тједник. Ни његови новинари никад нису због тога сносили посљедице, а многи су касније постали и угледни уредници у разним хрватским медијима.
Др. Виловић подсјећа и на емисију Вијести на Другом програму Хрватске телевизије на почетку рата, коју су заједно уређивали Хловерка Новак Срзић и Дубравко Мерлић, данас успјешни медијски бизнисмен. Емисија је врвјела цинизмом, изругивањем и вријеђањем људи других националности, особито Срба.
"То је заиста било позивање на линч и заправо су вас могли убити на цести, нитко не би одговарао само зато што сте били друге нације. Неки су након таквих емисија бржебоље мијењали или губили своје пасоше, путовнице, радне књижице, и не знам ни ја што већ, само да би пробали кренути у нови живот, с новим идентитетом припадности одређеном народу", каже Виловић.
ХРТ-ову звијезду Хловерку Новак Срзић Клаушки сматра "парадигмом ратно-хушкачког новинарства" у Хрватској, али управо је њој Ивица Рачан дао свој први интервју на телевизији након што је 2000. године освојио власт.
"Тако је било 2007, односно 2008. кад је Хловерка Новак Срзић под Ивом Санадером постала главна уредница. Тада су шефови опозиције Радомир Чачић и Зоран Милановић рекли да они немају ништа против тога. Никакво чудо, дакле, да Ивица Рачан је искористио Хловерку Новак Срзић, или је она искористила њега. Дакле, то су они новинари који служе сваком режиму, а тзв. љевица доказује своју неку демократичност тиме што се не жели мијешати у те унутарње, професионалне ствари, покушава глумити да је то новинарство заиста неовисно и професионално", наглашава Клаушки.
Цијелу ту ружну страну ратног новинарства као да сви желе заборавити.
"У Хрватској је то постала табу тема и заправо се нитко не жели враћати на то вријеме", оцјењује Виловић.
*Текст преузет са сајта Радија Слободна Европа.
Пише: Анкица Барбир Младиновић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.