Вести

24. 02. 2020.

Аутор: Алексеј Кишјухас Извор: Цензоловка

Вакцине и коронавирус: Вируси медија и виралне теорије завере

О утешним надрилекарским и заверашким причама у медијима и на друштвеним мрежама, о епидемији лажних информација опасних по здравље и појединаца и друштва, о менталним заразама, као и о шатро уравнотеженом новинарству

Датум је 12. април 1955, а место је Универзитет Мичиген. Америчка и светска јавност нестрпљиво ишчекују конференцију за штампу доктора Џонаса Солка и резултате клиничких испитивања нове вакцине против дечје парализе (полиомијелитиса). Последња епидемија полиовируса у Сједињеним Државама догодила се само три године раније, када је оболело 58.000 људи. Тада је преминуло њих 3.145, а умерену или трајну парализу задобило је чак 21.269 особа, махом деце и младих. А током вишегодишње фазе клиничких тестирања, пробну вакцину добило је више од милион школске деце. Солк је прво вакцинисао себе, и своју жену и децу.

Дакле, око 500 људи налази се у амфитеатру Универзитета Мичиген, од којих су њих 150 – новинари. Пренос уживо емитује се и по биоскопским салама, за око 54.000 лекара широм земље. Кафане, ресторани и робне куће преко звучника такође преносе радио-програм саопштења. Суђења и спортске утакмице се обустављају како би људи слушали ове медицинске резултате.

И, научна пресуда је недвосмислена: вакцина делује! Еуфорично и френетично, људи аплаудирају, грле се и љубе. Црквена звона се оглашавају широм земље, фабрике заустављају покретне траке, а лекари, учитељи и родитељи плачу од среће и задовољства. Речима очевидаца, било је то као да се завршио рат.

А као да и јесте: окончан је рат са једним опаким и подмуклим микробом. Океј, рат је тада заправо тек почињао, али се (са)знало да ће људска врста да превлада на крају. Тако је и било.

Дечја парализа је и дефинитивно искорењена из Америка 1994, из Кине 2000, а из Европе 2002. године. И данас опстаје још само у Пакистану и Авганистану, са распалим системима јавног здравља и талибанима који богораде против вакцинације.

Узгред, проналазач вакцине против дечје парализе, споменути Џонас Солк, намерно је одбио да патентира или заштити своје откриће. Израчунато је да је овако „пропустио“ зараду од најмање седам милијарди долара. Када су га новинари упитали ко је власник патента за вакцину, одговорио је:

„Па, ваљда сви људи на свету. Не постоји патент. Можете ли патентирати Сунце?“

Премотајмо време до 2020. године и упоредимо овај случај са данашњим добом. Пре само 65 година јавност је са великом надом ишчекивала резултате клиничких и научних испитивања, и са радошћу и одушевљењем их прихватала.

Овакве сцене колективног задовољства сада су готово незамисливе. Јавни дискурсићи о вакцинама данас су пренапучени страхом, анксиозношћу и теоријама завере. Проналазач вакцине против ротавируса (који убија око 200.000 деце годишње) и истакнути заговорник вакцинације, Пол Офит, данас од „антивакцинаша“ свакодневно добија – претње смрћу. Док је Ајзенхауер Солку доделио председнички орден, Трамп је председник који дроби против вакцина.

И није једини. У просеку, данас један од петоро људи широм света верује да „вакцине изазивају аутизам код иначе здраве деце“, а додатних 38 одсто људи „није сигурно“ да ли је то истина или не. Замислимо само масовни отпор или бунт због намере да се, ради клиничког испитивања, потпуно нова вакцина убризга у тела милион деце. Контраст или јаз између средине 20. и почетка 21. века дубок је попут корумпираних џепова балканских политичара. Шта се то, дођавола, догодило у међувремену?

Онај непосредни узрок антивакцинашког покрета био је у научној превари – одбаченој, лажној и преварантској студији о вези између аутизма и ММР вакцине (бившег) лекара Ендруа Вејкфилда из 1998. године. Који је за ту одурну измишљотину примио пола милиона фунти од адвоката који су били пожелели да тужакају фармацеутске компаније.

Лична похлепа и етичка бескрупулозност једног човека резултирала је у смртоносним епидемијама малих богиња широм света. Мета-анализа из 2014. године, која обухвата укупно 1,25 милиона деце, као и недавно објављено истраживање (2019) на чак 650.000 деце и након десет година праћења, показују и доказују да нема никакве везе између вакцина и аутизма. Али, џабе.

Замисао о опасности од вакцинације раширила се попут шумског пожара или – друштвене пандемије. И залепила се за глобалну и домаћу јавност као смрт на бабу.

Међутим, они стварни узроци за успон антивакцинашког и/или заверашког покрета много су дубљи од једног дубиозног и нарученог, ненаучног истраживања. Узрок је био и остао и у издашно некритичком, неодговорном и сензационалистичком извештавању масовних медија. Прича о успону антивакцинаштва по свету зато је крајње фасцинантна у смислу начина на који дезинформације и теорије завере постају део популарне имагинације планете. Биће да имамо болести које проузрокују микроби, али и болести које проузрокују вируси у масовним медијима. И успут нисмо научили ништа, јербо се дословно иста прича понавља и у случају најновијег коронавируса у Кини.

Почело је са „виралним“ дезинформацијама. Снимцима Азијаткиње како конзумира супу од слепог миша, а што расистоидно преносе многи светски и домаћи таблоиди. Убрзо је откривено да је снимак заправо из 2016. године, и са острва Палау на Пацифику а не из Кине, али штета је већ била начињена.

Затим, нашироко се шерују конзервативни блогови о кинеским докторима који су „створили вирус“ као „биохемијско оружје“. На другој геополитичкој страни су они који за вирус оптужују мрске Американце и „фармакомафију“ који на овај начин воде некакав „биолошки рат“ против привредно конкурентне Кине. Управо о томе у Србији издашно дробе и Вечерње новости, Информер,  Ало, и Б92, па и водитељи оног „Менталног разгибавања“.

А стварно „ментално разгибавање“ било би у простом тренингу – здравог разума. Јер, прво, истинска биолошка оружја много су смртоноснија од коронавируса. Друго, пандемије је претешко контролисати, због чега од њих штету трпе сва друштва и све економије света. Али, хеј, кога брига за здрав разум уколико је у игри још једна прилика да медијски ципеларимо непријатељски Запад насупрот пријатељској Кини, зар не?

Срећом, портали попут Таласа и Раскрикавања објављују одличне анализе које, па, раскринкавају те заверашке будалаштине. Али, биће да оне нису толико „виралне“. По писању Њујорк тајмса, Александра Кузмановић из Светске здравствене организације (и очигледно лист шума и гора наше земље поносне) зато има задатак да се поводом коронавируса не бори са пандемијом, већ са – инфодемијом. То јест, са епидемијом лажних информација по друштвеним медијима.

Комотним медијским расипањем „језивих“ и „мрачних“ „теорија (завере)“, олако као што краве расипају балегу по ливади, пре свега се промовише следећа антинаучна зломисао: да се вируси и пратеће болести намерно „производе у лабораторији“. На тој се тачки по својој звучности ове опаке идеје једначе са споменутим заверашима око вакцина, аутизма и „фармакомафије“.

Наратив је практично идентичан: зли и наопаки људи нас намерно трују заразама како би зарадили некакву кинту. Али када је то тачно „научна лабораторија“ постала нешто зло и наопако? И зашто је ова наивна и банална прича из лоших филмова (анти)научне фантастике баш толико популарна, секси, распрострањена и надасве – вирална?

Па, зато што је психолошки привлачније и ментално утешније веровати да човечанство ипак има некакву контролу над стварношћу, па и над заразним болестима. Због чега стварност онда и није баш толико ризична, заразна и опасна. Нека је и америчка влада организовала нападе 9/11, али је бар у питању влада, а не хрпа насумичних зликоваца о којима нисмо ни размишљали пре септембра 2001.

Или, нека нас измаштани злотвори и систематски трују и разболевају, али само да у том процесу постоје бар нека проклета намера, план и смисао људских актера – а не једино некакви невидљиви вируси. Дакле, медијски сипајте све, све, па и највеће будалаштине, уместо оне просте природне случајности и неподношљиве насумичности у дисању ваздуха и додиривању квака. Блиставим речима Карла Сејгана, иза сваке теорије завере крије се дете које сиса прст и сакрива се иза мајчине сукње.

Теорије завере у вези са лечењем, болешћу и здрављем толико су медијски виралне и зато што је у питању и једно крајње емотивно питање. Мало шта производи више бојазни, зебње, страха, узнемирености, анксиозности и уопште бриге и забринутости од нашег здравља и здравља наше деце. А медијске информације третирамо посве другачије када се налазимо у стањима која су набијена емоцијама. Тада смо много осетљивији, и много мање сувисли и рационални. Затим, изузетно траљаво и под изузетним утицајем медија разумевамо опасност и ризик, па и од болести, о чему смо већ дробили на Цензоловци.

Најзад, медијско извештавање о вакцинама показало се и као крајње опасно по јавно здравље у друштву. И не ради се ту само о таблоидном и друштвено неодговорном рекламирању антивакцинаша већ се ради и о шатро уравнотеженом новинарству које инсистира на некаквим „двема странама“ у „дебати“, чак и уколико она то није. И ББЦ-јев угледни документарни програм „Хоризон“ својевремено је „балансирано“ извештавао о аргументима вакцинаша и антивакцинаша. Поводом коронавируса, Вечерње новости тако „балансирају“ између завераша и незавераша, дајући равноправни простор двојици пензионисаних епидемиолога, уз лажни наслов и закључак да су по том виралном питању – „вирусолози подељени“.

А у питању је један вештачки или лажни баланс који заправо искривљује научне истине и, напросто, чињенице. Слично је и са другим друштвено (али не и научно!) контроверзним темама, попут глобалног загревања или теорије еволуције. Уколико бисмо желели одистински „баланс“, на једној страни медијске дебате у неком ТВ студију или по страницама новина, треба нам један научник који негира теорију еволуције или глобално загревање и – отприлике око три хиљаде научника са оне друге стране.

Срећом, у антивакцинашкој невољи, ББЦ је временом „апдејтовао“ своје званичне препоруке о томе како тачно „балансирано“ извештавати о научним и ненаучним тврдњама. А ми, и наши јавни и таблоидни сервиси?

У медијима о(п)стају она узбудљива привлачност и неодољиви шарм добре приче. Водећа гласноговорница антивакцинаша тако је постала атрактивна Плејбој зечица Џени Макарти, на коју је многи конзумент медија био реаговао посве ерективно, ејакулативно и узбуђено генерално. МИЛФ Макарти је напросто била посведочила о следећем: вакцинисала је дете и дошли су кући. Дете је добило температуру и затим је престало да говори и проглашено је аутистичним.

А у питању је био школски пример post hoc ergo propter hoc („после овога, дакле, због овога“) логичке погрешке. Али ко још разуме латински језик и сећа се гимназијских уџбеника из логике? Одмах ју је подржало на десетине хиљада родитеља са сличним потресним судбинама. Свака добра (медијска) прича има свог хероја, своју жртву, и свог кривца. У овој су родитељи хероји, деца жртве, а кривац је – фамозна „фармакомафија“. И, изнова је утешније и ментално лагодније оптужити глобалну заверу некаквих богаташа и моћника, а не туробну насумичност и застрашујућу случајност људске генетике.

Добра прича за медије зато јесте она о заверашком вирусу из лабораторије, јер проклети били ти паметњаковићи у белим мантилима, ђаво их однео. А тек је то она о одвратним Американцима и њиховом биолошком оружју спроћу братских Кинеза. Или пак она расистичка о проклетим Кинезима који одвратно једу псе и мачке, слепе или редовне мишеве. А понајвише је то прича да су некакви мистериозни моћници планете ти који су наше дете учинили болесним, грипозним или пак аутистичним – а не једна насумична лутрија епидемиологије и природне селекције.

Међутим, присетимо се онда и подједнако добре приче са почетка овог текста о искорењивању дечје парализе у Сједињеним Државама и свету, од пре само шездесетак година. Оне о доктору Солку који је одустао од седам милијарди долара ради јавног здравља човечанства. Није ли то и узбудљиво и секси попут антивакцинашице Џени Макарти? Наш медијски и друштвени миље некада јесте био аплаудирао научним и медицинским продорима – тим данас толико мрским лековима, прашковима, таблетама, антибиотицима и вакцинама. Вратимо јавно поверење у науку, медицину и знање у друштву, уместо утешних надрилекарских и заверашких прича у нашим медијима. У супротном, само ширимо нове вирусе и менталне заразе.