Вести
03. 02. 2020.
За вечно сећање на Радмилу Лончар
Преминула је наша колегиница Радмила Лончар.
Осим многобројних новинарских улога које је имала у свом радном веку, последњи задатак наше Раде био је на нашем порталу.
Од првог дана бдила је над сваким словом упућен нашим људима расутим по свету.
Ако их је неко познавао, то је била она. Чинило нам се да нема кутка на планети где живе Срби, а да бар неког није знала, да није са неким раније радила интервју, или о том крају знала неку причу из прошлости. Када су у питању вести из Србије, знала је непогрешиво шта наше људе у расејању највише интересује, а шта баш и не.
Радине ексклузивне вести објављене на нашем порталу преносили су многи медији, па чак и новинске агенције које имају своје дописнике широм света.
Допирала је до наших људи у свету до којих ни новинари великих светских медијских кућа нису могли да стигну, писала је серијале о нашим људима у свету, који су постали успешни и утицајни, посебно у Америци. Знала је много о њиховом пореклу, како и зашто су отишли из отаџбине, како су почињали нови живот у туђини. Прва је писала о Фиби Новаковић, генералној директорки и председници “Џенерал дајнамикса”, о Нику Чабраји, најбогатијем Србину о Америци и многим другима. О наградама које су нашу многобројни професори, лекари добијали радећи у свету, сазнавали смо и објављивали први, као што је био последњи случај са професорком др Надеждом Басаром када је постала лауреат државног признања Црне Горе за допринос у области науке.
Познавала је и старије генерације исељеника који су побегли од комунистичког терора, водила је рачуна и о њиховим везама са отаџбином, извештавајући о њиховој жртви, осећањима и мукама кроз које су прошли. У серијалу је детаљно писала и о операцији Халијард.
Наша Рада је помно пратила живот и дешавања у Српској православној цркви, како у Србији тако и у расејању. Познавала је бар половину владика, ситуацију у великом броју парохија у дијаспори, њихове јубилеје, прославе… Говорила нам је да нашем човеку у туђини, макар био и неверујући, црквена порта веома важна, посебно да се исплаче и ублажи тежину носталгије која га раздире.
Није било црквеног празника који наша Рада није испратила. Али не само штурим информацијама о животу светитеља већ топлим словом о томе како и у којем делу света наш народ прославља тог светог заштитника и какви су локални обичаји везани за конкретног свеца.
Важне црквене одлуке објављивали смо међу првима, а често и први, попут одлуке о одласку патријарха у Америку. Говорила нам је унапред какви кораци ће бити предузети, а то је могла само захваљујући контакту који је одржавала са црквеним поглаварима у земљи и дијаспори. Аутор је серијала на нашем порталу о свим српским владикама у дијаспори који су јој лично аминовали сваку реч.
Иако је била велики верник, није јој било страно ни да се нашали и исприча виц или пикантерију на рачун сектора који прати. „Правдајући“ се да је то чула, како је говорила, од „дијаспорског проте, поузданог извора“.
Као мало ко познавала је краљевску породицу Карађорђевић, извештавала о свим њиховим активностима и донацијама српском народу. Са Принцезом Катарином, коју је наша Рада из милоште звала Каја, била је веома блиска и прва је сазнавала планове куће Карадорђевића за дијаспору.
Радине серијале о краљевској породици и њиховим деценијским мукама у вези са запленом имовине на простору бивше Југославије наишли су на велико интересовање код наших читалаца.
Готово свако јутро нас је чекала свежа вест из српске заједнице широм Америке, ако не директно везана за наше људе, онда бар објашњење зашто је то важно да се објави и зашто се тиче баш наших у овом делу света. Док је цео свет брујао о леденом таласу који је захватио Мичиген, Чикаго и Илиноис, из Радиних извора стигле су нам фотографије наших људи који се купају на Мајами бичу. За све овакве супротности увек је говорила: „И то је Америка“.
Боравила је наша Рада код, како је говорила „мојих“, Срба у Америци и тако их најбоље упознала и постала прави гласноговорник свих генерација. Одлично је разумела младе „дијаспорце“ и зашто им се не мили више Србија, али их и бодрила да не забораве ко су и одакле. Дочекивала их и испраћала са моба у Србији, веселила се и плакал са њима кад су одлазили.
Таман кад смо мислили да смо написали све на одређену тему или о некоме из дијаспоре, Рада је, прочитавши текст, знала да дода прегршт нових информација, а ми смо после тих сазнања тек схватали колико нам искуства недостаје. Али никада ништа није чувала само за себе. Напротив, са толико мајчинске љубави се трудила да нам пренесе сва своја искуства и проследи своје контакте. Рада је била новинар „теренац“, како је говорила и тај део новинарског послала је највише волела. Док је здравствени проблеми нису везали за кућу. Да би нам објаснила праву суштину овог позива говорила је да су новинари аброноше по целом свету. Охрабривала нас је да не утонемо у савремен начин извештавања, само преношењем нечије вести без проверавања истинитости догађаја. О људима је писала увек је с правом мером, поучно и корисно.
Упркос годинама и генерацији која није поникла на друштвеним мрежама, није јој било страно да, како је говорила, „фејсбучи“ и проналази занимљиве записе наших људи по белом свету, и помогне да лако допремо до њих.
Наша Рада није припадала генерацији новинара која се служи преписивачким новинарством, њена свака реч била је претходно проверена и запечаћена истином, тако да није било потребно ставити знак питања на било коју њену вест. Млађе колеге је мајчински подучавала како се пише извештај, води интервју, како од саговорника извлачи информацију, а да то није приметио.
Уколико Раде нема дан, два знали смо да је ухватила слабост, али чим би јој бивало боље враћала се задацима. Од последње слабости није се опоравила, не стигосмо да јој пружимо речи подршке.
Нека би ове рече биле последњи поздрав нашој драгој колегиници и пријатељу на њеном путу у Царство небеско.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.