Вести

05. 08. 2019.

Аутор: Алексеј Кишјухас Извор: Данас

Лажи и вести

Шта се то, дођавола, догодило са нашим језиком?

Није реч о дежурним бранитељима и заштитарима српског језика од васколиких англицизама и мрске латинице. Већ о чињеници да, у вези са медијима, језик који користимо све чешће брише разлику између – чињеница и измишљотина, те истине и лажи. Реч године за 2016, према Оксфордском речнику енглеског језика, била је „пост-истина“.

И, овај угледни речник „пост-истинитост“ дефинише као „околности у којима објективне чињенице мање утичу на обликовање јавног мњења од емоција и личних веровања“. Слични еуфемизми су: „полуистина“, „неистина“, „алтернативна истина“, „контразнање“, „дезинформисање“, „таблоидно извештавање“, „екстремно становиште“, „граничне теорије“, „теорије завере“ и, можда најпопуларније, „лажне вести“ или „фејк њуз“.

Међутим, како у свом водичу за критичко мишљење истиче когнитивни психолог и неуронаучник Данијел Левитин, неопходно је да се вратимо употреби старих, добрих речи као што су – „истина“ и „лаж“. И да одбацимо опасну идеју према којој истина више не постоји и више није важна.

Зашто опасну? Па, на пример, јер се неколико дана пре америчких председничких избора 2016. године појавила (и постала „вирална“) „лажна вест“ и „теорија завере“ да су Хилари Клинтон и високи званичници Демократске странке укључени у педофилску мрежу проституције и трговине људима. И да руководе овом криминалном операцијом из неколико ресторана у Вашингтону, укључујући ту и некакву пицерију „Комета Пинг Понг“. Звучи шашаво?

Како за кога. Власници и запослени у том ресторану месецима су били малтретирани и злостављани, да би 4. децембра 2016., у ову пицерију са полуаутоматском пушком пристигао извесни 28-годишњи Едгар Велч, након што је возио 560 км из свог домаћинства у Северној Каролини. Видевши себе као „спасиоца деце“, испалио је више метака у зидове, шанк и врата ресторана, а пуком срећом нико није био повређен. Полицији је рекао да је „само желео да лично истражи наводе из медија“. Било је то пар дана након што је „пост-истина“ постала оксфордска Реч године. Теоретичари завере су одмах навели да је цео случај овог наоружаног напада заправо био „инсцениран“ како би се дискредитовала и прикрила „права истина“ о политичарима који, наравно, тргују малолетном децом по вашингтонским пицеријама.

Али не морамо ни ићи преко баре. Пре само десетак дана, режимски „Српски Телеграф“ је на насловној страни објавио „лажну вест“ да новинари КРИК-а, Мреже за истраживање криминала и корупције, „(јапански!) прате“, „снимају“, „спопадају“, „пресрећу“, „застрашују“ и „препадају“ мајке и њихове шестомесечне бебе на улици. Потпуно лажно, преварно и измишљено. А пре пар година је уредник КРИК-а био оптужен да „добија информације од нарко-дилера“ и да је „садо-мазо француски шпијун“. Да ли заиста треба да сачекамо неког овдашњег Едгара Велча који ће са калашњиковим из рата посетити редакцију КРИК-а, да и он „лично истражи“ наводе из медија о томе да њихови новинари спопадају сироте бебе, када садомазохистички не шпијунирају за Французе?

Овај најновији случај само је кап у океану септичке јаме оваквих и сличних „лажних вести“ у које смо уроњени преко носа и сваке мере и разума. Уколико прочачкамо архиве портала као што су „Истиномер“, „Цензоловка“, „Раскринкавање“, „ФакеНеwс Трагач“ и сличних, видећемо антологијске хрпетине и хектолитре манипулација, дезинформација и отворених лажи које се сипају пред јавност и конзументе медија у Србији.

Према овим „наоружаним лажима“ у форми и целофану вести, лидери србијанске опозиције, лидери земаља из суседства, и лидери земаља Запада – понекад понаособ, а понекад и сви заједно – „гурају Србију у рат“, „сламају кичму Србији“, „воде специјални рат“, „изазивају хаос у Србији“, „започињу офанзиву“, „шаљу војску“, „срљају у рат“, „уништавају Србе“, „разбијају Србију“, „руше Србију“, „лове главе“, „спремају покољ“, „прете ратом“, „припремају рат“ и „пакују рат“.

Сјајни докторанди Филозофског факултета у Новом Саду, Стефан Јањић и Стефани Шованец, у једном научном раду анализирали су чак 265 најава ратова и сукоба на насловним странама „Информера“ и „Српског телеграфа“ у периоду од годину дана (2016-2017). Дакле, био је то буквално по један рат на насловници сваког другог или трећег дана у наведеним псеудомедијима. Да ли су и ови ратнохушкачки и психолошко-пропагандни комплети тек „лажне вести“ или можда – лажи?

Јер, епитет „лажне“ или „фејк“ вести звучи некако наивно и бенигно, и готово разиграно и весело. Као када се дете у основној школи претвара или „фејкује“ да је болесно како би сутра избегло контролни или писмени задатак. Али, нема ничег наивног у отвореним најавама рата и оптужбама за велеиздаје на штампаној твари која се попут новина продаје на киоску.

Док реч „теорија“ (у фразама „граничне теорије“ или „теорије завере“) звучи научно и озбиљно, прикривајући да је у питању голо лупетање и наго лапрдање. Јер „теорија“ није некаква могућа, недовољно проверена, те потенцијална идеја или претпоставка (ово се у науци зове „хипотеза“), већ научна замисао која се заснива на пажљивој, непристрасној и ригорозној анализи чињеница и доказа. Сви ови еуфемизми на које смо одједном пристали (не)вешто скривају чињеницу да су у питању отворене лажи, распојасане и голе попут Немица и Немаца по истарским нудистичким плажама.

Узгред, стварни медији су истраживачки испитали и одакле долази споменута лаж о Хилари Клинтон која преко пицерије у Вашингтону продаје децу у сексуално робље. Биће да се многе овакве и сличне измишљотине махом креирају у – Велесу у Северној Македонији. „Гардијан“ је разоткрио преко стотину „фејк њуз“ домена из овог македонског градића, а у којем многи маштовити тинејџери са вишком слободног времена преко Фејсбука гурају те измишљене приче како би зарадили који инострани долар од рекламних кликова. Треба ли да подсетимо да је Велес некада са поносом носио име Јосипа Броза Тита?

Па након што смо из истог назива постјугословенски обрисали „Тита“, омладина без бољих економских прилика, за ситан новац измишља опасне лажи. Дакле, у питању је индустријска производња лажи у граду који је, хвала пљачкашкој приватизацији и балканском капитализму, остао без индустријске производње. Да ли да онда кривимо ову креативну македонску децу за пуцњаву у некој вашингтонској пицерији? Или треба да кривимо Фејсбук и остале интернете који такве лажне вести допуштају и добро плаћају? Или можда политичке, образовне и друштвене системе који негују лаковерне грађане и људе који без трунке критичког мишљења кликћу и верују интернетима на којима којешта пише?

И сад, проституција деце преко пицерије „Комета Пинг Понг“ можда јесте бесловесна „лажна вест“ по мери оних несрећних, заверашких, параноичних креатура са алуминијумским фолијама на глави које не би да им власти и ЦИА „контролишу мисли“. Али и пуки аматеризам у поређењу са континуираним најавама рата, сукоба, пакла, хаоса и безумља са насловних страна које вриште са трафика и продавница у Србији. Иако, још увек, без пратеће реакције слуђених усамљеника који су у те лажи поверовали до мере да узимају правду у своје руке. И ватрено наоружано се обрачунавају са домаћим издајницима и западним амбасадама јер ови – писало је у новинама! – настоје да униште Србију и сломе Србе некаквим „специјалним“ или редовним ратом. Међутим, много дубљи и системски проблем ове мануфактуре лажи у Србији у томе је да се на тај начин муљави, размазује и брише разлика између истине и лажи.

Све је то заправо попут „Езопове“ поуке из „Дечака који је викао вук“. Наиме, уколико из дана у дан „медији“ најављују ратове на насловној страници, а смртоносне врућине на временској прогнози, и сви ипак колективно преживимо сутрашњи дан, тада можда јесмо добили живот, али смо били изгубили – поверење у медије. И то је она квака у којој је највећи проблем: системска релативизација било ког медија, новинара, информације, вести или, пак, истине као такве. Овако се колективно отписују и сви они малобројно преостали вредни, марљиви, пажљиви и посве перверзни новинари који, о јереси, одговорно, непристрасно и објективно раде свој посао. Док је, узгред, и сам „Езоп“ својеврсна „лажна вест“. Он вероватно никада није постојао, не постоје његови писани текстови, и овој „фејк“ „особи“ највероватније се лажно приписују басне које су написале многе друге индивидуе током више векова. Хм, можда су проклети стари Грци закували (и) ту драму?

Да ли смо то можда постали превише пажљиви, опрезни и некако тактични у нашем односу према лажима? Како бисмо избегли сукобе и непријатне ситуације, да се не бисмо ту свађали и препирали, да случајно не испадне да смо против слободе медија и изражавања итд., почели смо да користимо еуфемизме за нешто што је потпуно сумануто, кварно, покварено, преварно, пропагандно, лажљиво и лажно. Прича о новинару КРИК-а који пресреће, спопада и малтретира бебе на улици јесте лаж. И људи који су написали и објавили ту причу знали су да је у питању лаж. Како виспрено сведочи раније споменути психолог и неуронаучник Левитин, не постоје „две стране“ приче уколико је једна од њих лажна. Новинари, грађани и јавност уопште морају да престану да придају једнаку важност стварима које немају подједнаку утемељеност на доказима и на чињеницама. Свако, наравно, има право на своје мишљење. Али нема свако право на своје чињенице. А лажи, по дефиницији, представљају негирање чињеница и истине. Сасвим је могуће је да пристојни људи не желе да назову „лажне вести“ речима које их прецизно и тачно описују – а то јесу „лажи“ – зато што тактично не желе да увреде лажове. Али зашто? Лажове и лажљивце и те како треба прозивати, раскринкавати, па и вређати, зар не? И назвати правим именом.