Вести

31. 05. 2019.

Аутор: Ивана Предић Извор: Цензоловка

Држава црта мете на челу новинара, а онда не решава случајеве напада на њих

Свакодневне претње, увреде, физички напади на новинаре и новинарке у већини случајева се не процесуирају. Новинар Недим Сејдиновић, који је и сам често мета претњи смрћу и увреда, оцењује за Цензоловку да држава шаље поруку јавности да такво понашање неће бити санкционисано, што је потпуно неприхватљиво.

Недим Сејдиновић је испред Независног друштва новинара Војводине (НДНВ) члан Сталне радне групе за безбедност новинара, основане у априлу 2017. године. О томе какви су ефекти рада овог правно необавезујућег тела, какав је однос власти и државних органа према нападима на новинаре и новинарке, шта показују његова горка искуства, за Цензоловку говори Недим Сејдиновић, новинар, уредник портала Аутономија и бивши председник НДНВ.

Цензоловка: Стална радна група је основана са циљем да се изврши притисак на државне огране да раде свој посао. Међутим, већ након неколико месеци од оснивања, већина чланова Радне групе замрзла је свој статус, тако да је практично годину дана она била неактивна. Због чега сте напустили рад те групе и да ли сматрате да је та одлука исправна?

Сејдиновић: Почетак рада Сталне радне групе у самом старту је пролонгиран на годину дана јер нисмо могли да се договоримо око неких важних ствари. Она је формирана као обавеза у оквиру Акционог плана за Поглавље 23, и ми смо проценили да држава и државни органи желе само да штриклирају једну обавезу, а да се суштински ништа неће променити.

Наше удружење, као и још три удружења, чланова Радне групе, инсистирало је да тај документ који ћемо потписати не сме бити формални договор, већ мора да садржи и друге елементе, као што су обавезујућа акта која ће министарство и тужилаштво да усвоје.

Наш је циљ био да то – ако већ улазимо у ту сарадњу – не буде нека врста смоквиног листа за државу. Једна од спорних тачака била је и дефиниција новинара, на којој су државни органи инсистирали. Ми смо им одговарали да је таква дефиниција у супротности са међународним актима и сматрали смо да би се усвајањем те дефиниције отворио огроман простор за злоупотребу од стране државе. Имали смо случај када су покушали да докажу како један новинар из Новог Сада – није новинар, како би лакше водили поступак против њега и како би открили ко је извор информација.

Споразум није био савршен, али је био бољи од почетног, гарантовао је да ће се нешто радити. Онда смо ушли у период од пет-шест месеци када смо се састајали са замеником републичког јавног тужиоца Бранком Стаменковићем и представницима МУП-а, који су нам на тим састанцима, заправо, држали предавања о томе зашто они нешто не могу да ураде. И ми смо се нашли у непријатној ситуацији.

Очекивања новинара су била велика, и били смо између две ватре. Колеге су имале потпуно оправдан захтев – ако смо ушли у дијалог с влашћу, да буде неких резултата. Не само да их није било него су се неке ствари и погоршавале.

Врхунац је био када нисмо могли да добијемо никакве информације о случају праћења Предрага Благојевића из Јужних вести, и никакав одговор од државе о случају напада на новинаре током инаугурације председника републике.

Повод за замрзавање статуса било је скандалозно саопштење Општинског јавног тужилаштва које је одбацило кривичне пријаве против насилника који су напали новинаре на инаугурацији, а ми нисмо добили одговор о Предрагу Благојевићу.

Цензоловка: Рад је обновљен у октобру 2018. године. Шта је био окидач да ви и ваше колеге промените одлуку и наставите рад у групи?

Сејдиновић: Активније се укључио ОЕБС, који је био нека врста медијатора у том процесу. Одлучили смо да се вратимо, али уз одређене услове, као што су креирање унутрашњих аката, Акционог плана, хитно поступање приликом напада на новинаре, увођење посебне евиденције кривичних дела, анализа кривичног законодавства.

И да се евентуално крене у измене Кривичног законика и Закона о кривичном поступку, који ће нам омогућити активну легитимацију, као члановима Радне групе, и дефинисати која кривична дела се посебно третирају када су у питању новинари.

И трећа ствар која нам је била јако важна јесте сама процедура функционисања институција. Када је направљен Акциони план и када су тужилаштво и МУП пристали да нам дају одговоре, којима пак нисмо били у потпуности задовољни, одлучили смо да наставимо сарадњу, јер заправо немамо избора.

Држава има монопол на силу, и једино нас она може заштитити од насиља. Једина наша моћ коју смо препознали јесте јавност, и ово тело треба да буде платформа за притисак на државне органе да раде своје посао.

Цензоловка: Има ли ипак неких ефеката рада Сталне радне групе?

Сејдиновић: И даље нисмо задовољни ефектима рада, али смо ипак неке ствари успели да померимо. У случају паљења куће Милана Јовановића, полиција и тужилаштво су били врло коректни према нама и редовно су нас извештавали о помацима у истрази.

Ми смо на великом броју састанака тражили да држава овај случај постави као приоритетан, анимирали смо јавност, указивали на могућност политичке позадине, и мислим да је захваљујући томе откривена политичка позадина напада на Милана Јовановића.

Цензоловка: Најдрастичнији пример напада на новинаре свакако је паљење куће новинара Милана Јовановића. Драгољуб Симоновић, бивши председник Општине Гроцка, оптужен је за то дело, али не и за покушај убиства. Симоновић је пуштен из притвора, није се појавио на првом рочишту, а затим је и тужио Јовановића и Жељка Маторчевића, колегу који је претучен прошле године, за психичку бол. На суђењу је Симоновић поздрављен аплаузом испред суднице. Шта нам то говори о атмосфери у којој данас живе и раде новинари?

Сејдиновић: Апсолутно је неприхватљиво да се случајеви у којима су новинари угрожени не решавају, због чега су недавно колеге протестовале испред тужилаштва, сасвим оправдано. Оно што је још опасније јесте то што сами државни органи стварају атмосферу насиља и линча, и бивају покретачи разних ситуација у којима су новинари мета.

Поменута контратужба је скандалозна и више говори о политичкој атмосфери када човек који је оптужен за веома тешко кривично дело може да се тако бахато понаша, јер очигледно и даље има јаку подршку јаких политичких кругова у власти.

Цензоловка: И сами сте врло често мета вербалних напада, више пута вам је прећено смрћу. Да ли сте пријављивали такве случајеве и како су се завршавали ти поступци?

Сејдиновић: У протеклих неколико година добијао сам огроман број претњи. Последњи пут сам у року од два дана преко Фејсбук странице Србија наша земља добио више од 1.000 претњи и увреда, од којих су 30 претњи смрћу, веома жестоким речником, што смо доставили тужилаштву. Очигледно је у питању организована хајка и да неко стоји иза тога, а зна се ко то може – они који су блиски власти.

Од свих пријављених претњи смрћу, само две су имале неки епилог, и то није било кривично гоњење већ тзв. одлагање кривичног гоњења, примењујући начело опортунитета. Те две особе су добиле да уплате новац у хуманитарне сврхе или да обављају друштвено користан рад. Ја од тога немам никакву сатисфакцију. Али већи је проблем од тога што се друштву шаље порука да ви неком можете слати најстрашније претње смрћу и да ћете платити због тога неки износ, или нећете бити кажњени.

Индикативно је да те претње долазе у таласима, што значи да је у питању организована акција. Скоро сам потпуно сигуран да се ради о правим профилима који су стари по 10 година, и државним органима не би требало да буде проблем да дођу до тих људи. И поред тога, ништа се не предузима.

Ја нисам једини коме се прети, у сличној ситуацији је и колега Драган Јањић из НУНС-а, и претње према њему такође нису санкционисане.

Цензоловка: Имате ту привилегију да можете да разговарате директно са представницима полиције и тужилаштва. Шта они кажу, који је њихов одговор за непоступање по оваквим претњама и другим делима против новинара?

Сејдиновић: Они се непрестано правдају да улажу огроман напор, али да због великог броја случајева не могу да их процесуирају. Посебан проблем је судска пракса. Тужилаштво мора да одбацује кривичне пријаве јер је судска пракса таква да ако вама неко каже да вас треба убити, онда суд то не третира као претњу, већ као спекулативно мишљење.

Упозорио сам тужиоце да на тај начин, суд – уместо да шаље поруку јавности да је забрањено претити смрћу – шаље поруку у смислу неког универзалног начина како треба претити, а да судски не одговарате. Имали смо случај Јужних вести када им је један функционер поручио да пазе како прелазе улицу, али то суд није третирао као претњу, него више као савет, што је трагикомично. Ја сам писао и текст о томе и истраживао каква је пракса на Западу, где увек и полиција и тужилаштво узимају у обзир контекст.

ДА ЛИ ПРЕГОВАРАМО СА НАСИЛНИКОМ ДА НАС ЈОШ ВИШЕ ТУЧЕ?

Цензоловка: Било је речи о томе да ће Стална радна група радити на превенцији напада на новинаре. Помињало се и увођење СОС телефона. Да ли се бавите тим темама?

Сејдиновић: Превенција је веома важна, али за санкционисање кривичних дела кључна је порука државних органа јавности да је забрањено претити новинарима или било коме, и да се таква дела санкционишу.

Цензоловка: Шта очекујете од дијалога са влашћу у наредном периоду?

Сејдиновић: Тренутно је Стална радна група поново у кризи јер су представници тужилаштва љути због протеста новинара испред те институције. Протест сматрам сасвим легитимним, јер мислим да су колеге са великим правом указале на нерешавање случајева напада на новинаре. Нисмо чак успели ни да усагласимо записник са претходног састанка, јер смо имали потпуно различито виђење шта смо тамо радили.

Надам се да ћемо изаћи из те кризе. Наша порука је да не желимо да учествујемо у циркусу ако немамо конкретне резултате. Питање је да ли у држави имамо искреног саговорника или „преговарамо са насилником да нас више не туче“.

Сарадња је супер са државом у оним деловима који ништа не значе, и који нису обавезујући. Тако у очима међународне заједнице заправо изгледа као да се нешто ради, а када је реч о конкретним случајевима – на том пољу резултати изостају.

Цензоловка: Имате ли утисак да постоје двоструки аршини када су напади на новинаре у питању? На нападе неких колега реагује највиши државни врх, а не претње појединим новинарима се ћути. Да ли је неко од државних званичника реаговао на хиљаде вербалних напада на вас?

Сејдиновић: Напротив, не само да држава није реаговала него су веома често представници власти били ти који су потпиривали претње или чак били повод за те нападе. Окидач за последњи талас увреда било је директно прозивање мене од стране Александра Вучића, у Другом дневнику, где ме је оптужио за нешто што сам рекао у једном интервјуу. Тада су и кренуле претње на друштвеним мрежама. Такође, у више наврата су ме посланици Мартиновић и Ристичевић прозивали и називали ме погрдним именима.

Наш први захтев у свим преговорима увек је био да престану да етикетирају новинаре и да им цртају мете на челу. Међутим, они никад нису од тога одустали.

Цензоловка: Какве последице могу да произведу овакве врсте напада који се не санкционишу?

Сејдиновић: Ми непрестано упозоравамо представнике државних органа да потцењују значај претњи,  које могу да доведу с једне стране до аутоцензуре, али и до озбиљних психолошких проблема код новинара. Веома често тужилаштво и полиција делују као продужена рука власти, јер ако власт ствара атмосферу страха и насиља, ако постоје кампање претње и увреда, јасно је да је у питању једна стоглава аждаја која стоји насупрот новинарима и медијима који професионално раде свој посао.

Цензоловка: Који државни орган је најслабија карика у том ланцу одговорних за процесуирање напада на новинаре?

Сејдиновић: Апсолутно сам сигуран да у полицији и тужилаштву има велики број сјајних професионалаца, али евидентно је да постоји невероватан притисак извршне власти на правосуђе, због чега су и они сами склони аутоцензури и процењивању по ком кривичном делу треба поступати, а које требати оставити по страни.

Цензоловка: Како колеге новинари гледају на разговоре између новинарских удружења и власти, када резултата готово да нема? Треба ли остати у таквом дијалогу који заправо нема много ефекта?

Сејдиновић: Увек је питање да ли треба да пристајемо на такве разговоре, али то је обавеза новинарских удружења. С друге стране, кад год смо пружили шансу новим преговорима са представницима власти, нападани смо у јавности.

Новинарска и медијска удружења изложена су јаком притиску међународне организације, и врло често смо били између три ватре – с једне стране држава са којом оштро преговарамо, која је неупоредиво јачи противник од нас. С друге стране колеге новинари који са правом постављају питања шта ви радите када резултата нема. И с треће стране међународне организације које кажу да треба да поправљамо државу, и ту су у праву. Питање је само да ли је то изводљиво у оваквим условима.

Ипак, мислим да смо успели да међународној јавности укажемо на огроман проблем у медијској сфери. Србија драматично пада на листама медијских слобода, јер се закони који су донети 2014. године служе противницима, и користе се да би се гушиле медијске слободе, а не да створе недискриминишуће окружење за функционисање медија који служе јавном информисању.

САМО ДВА ПРЕДМЕТА ОКОНЧАНА

Извештај Републичког тужилаштва о току предмета и поступању јавних тужилаштава у вези са кривичним делима извршеним на штету новинара у вези са њиховом безбедношћу од 1. јануара до 31. марта 2019. године показује да је у јавним тужилаштвима формирано 20 предмета на основу поднетих кривичних пријава, те да су само два предмета окончана – у једном случају је донета осуђујућа пресуда, док је у другом донета службена белешка.