Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
22. 12. 2008.
Заташкавање
Било би лековито видети шта је све држава и кога су све режими крили иза глава убијених новинара.
Онај ирачки новинар је на свој начин показао шта мисли о слободи штампе. Његови обућарски пројектили су за који сантиметар промашили најмоћнијег човека на свету. При том су запажене две ствари: нема такве моћи која би могла да пружи апсолутну заштиту.Уз то, Буш млађи је показао завидне рефлексе у ескивирању летећих ципела. И све се завршило сумњивом планетарном славом новинара који се служи ногама. Вероватно ће неко време провести у затвору. Вероватно ће пенџетирати, а затим продати цокуле. И, наравно, написати мемоаре о томе како је провео свој најславнији дан у животу.
Док се свет бави том бизарном сензацијом, статистика не зна за милост. Током 2008, која још није потпуно готова, у свету је погинуло 95 новинара. У разним околностима, а пре свега желећи да буду тамо где се догађају смртоносне драме. Дакле, на првој борбеној линији. Уопште, погибија новинара већ се некако разуме као производ великог ризика у који се изасланици медија морају упустити.
Новинари гину на разне начине, а углавном на бојном пољу. Е, сад је питање шта је за кога то поље на коме нестају они који су задужени да највеће несреће и најстрашније погибије саопште непосредно и помогну нам да будемо на лицу места.Српски новинари су нестали у атентатима (Славко Ћурувија, Милан Пантић) или у језивој кућној радиности ревносног извршиоца посла (Дада Вујасиновић).
Новинар „Времена” Дејан Анастасијевић само је случајно избегао гелере из „кашикаре”. Његов стан је био у ниском приземљу и чудом преживели Дејан је најмудрији савет добио од тадашњег министра за културу и медије: да обавезно нађе стан на неком вишем спрату кад већ ради тако опасан посао. Изгледало је као да су убице Славка Ћурувије познате свима осим његовој породици и јавности.
На овом месту је (поново) неизбежан Душан Михајловић, који се два-три пута осмелио да каже како зна ко је убио Ћурувију. То је био велики корак за Михајловића, али сасвим мали за онај сектор полиције који се бави државним тајнама. Или је можда све било обрнуто? Углавном, Михајловић није негирао да поседује ту кључну информацију која се тиче пољуљаног медијског спокоја. Али је бар био искрен: „Знам, али не смем да кажем!”Да, то је изгледа кључни проблем на релацији јавна безбедност – тајна служба. Бадава што је Дуле знао и стидљиво промуцао та своја знања. Ћутање ипак спасава његов заслужени мир и уживање на Повлену. Ни у књизи с метеоролошким насловом „Повленске магле и видици”, бивши шеф полиције се није макао даље од надримемоарске литературе. Рекао је само оно што никоме осим њему није важно.
Славков брат, Јово Ћурувија, морао је да покрене своју истрагу, а у том углавном узалудном послу саплитали су га на све стране. Верујем да није одустао, али му дају све мање простора.Јово Ћурувија је уверен да је Славка убила тадашња владајућа клика. Доказ за то је орвелијански третман новинара, све до егзекуције пред кућним прагом. То што је Ћурувија у младости био аналитичар Службе неки ће узети као кључни доказ да „Служба не опрашта!”, што се у коначном ефекту може тумачити као сврсисходна глупост. Односно, погодна околност којом се лако може заташкати убилачка нарав власти изграђена у породичној мануфактури.Тај случај иначе није вреднован као бруталан однос актера неконтролисаног политичког насиља и демократских симбола, него се и даље сматра догађајем „који се не може објаснити”. Ако желимо да будемо прецизни, објашњење не допуштају оне силе које су смерном Дулету запушиле уста. И тако смо прећутно пристали на амбијент у коме убиство српског новинара практично и није кривично дело.
Атентат на Милана Пантића је типичан модел „усмеравања мишљења” и, наравно, дистрибуције страха у мањим српским градовима. Пантић је своје теме тражио на граници политике и криминала, а страдао је кад се показало да је то у важним случајевима неодвојиво. А човек није одустајао. Нестао је у апсурдној српској завери таме: убијен је да би га уплашили.Да ли се после тога, а и пре, у српским медијима осећао страх? Да су режими желели да шаљу своје злокобне поруке у то не може бити сумње. Али је већина новинара све то лежерно игнорисала, само из једног уверења које се показало погрешним. Сматрало се да неспособне власти нису у стању да уклањају оне који су им стално пружале те неоспорне доказе о трагичној немоћи.Или о суштини изгубљених ратова, као што је то чинила Дада Вујасиновић.
Писала је о лажним месијама, гротескним јунацима, пљачкашима, смешним но опасним пучистима, зликовцима под лидерским покрићем и националним барјаком.Држава није учинила ништа озбиљно како би нашла њене убице, који су се већ давно легитимисали као власници убилачко-пљачкашке верзије родољубља.Ми још не знамо ко је задужен да понуди бар неки сувисли одговор о свему овоме. Изгледа баш нико! А било би лековито видети шта је све држава и кога су све режими крили иза глава погинулих новинара. И зашто су у тој завери и ови који сада владају.
Љубодраг Стојадиновић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.