Вести

21. 12. 2018.

Извор: media.ba

Истраживачке новинарке – на сопствену одговорност

Новинарке које се баве истраживачким причама о криминалу и корупцији широм свијета се суочавају са различитим облицима напада.

Увреде и дискредитација у јавности су стандардни механизми којима се настоји контролисати или осујетити рад истраживачких новинарки у Босни и Херцеговини, каже требињска новинарка Миланка Ковачевић, која је у септембру примила пријетње да „не иде сама у мрак“ што је медијска заједница осудила као озбиљну пријетњу по њену сигурност.

„Најчешће су вербалне пријетње које стижу са адреса оних који се осећају повријеђеним јер их неки текст који сте написали, по њиховом мишљењу, представља у негативном свјетлу. Притом, они се осјећају довољно моћно да не страхују од посљедица због упућених пријетњи. Може то бити и наговјештај: пази се кад идеш мрачном улицом или знам где станујеш“, каже Ковачавић.

Пријетње медијима, па и новинаркама, постале су уобичајена пракса коју примјењују "власници" функција чиме награђују подобне, а кажњавају непослушне. Ако се бавите истраживачким новинарством, врло вјероватно су актери ваших прича носиоци политичке и привредне моћи, што значи да правите моћне непријатеље.

„Неријетко су у све уплетене и особе са криминалним досијеом што пријетњама даје додатну димензију. Због спорих реакција правосудних институција стиче се утисак да се у свом раду институције највише уздају у проток времена који све релативизује, па и покушај убиства, што је додатно охрабрење за све који на овај начин решавају проблем са новинарима. Зато се суочавамо са ситуацијом да сте новинарка на сопствену одговорност“, истиче Ковачевић.

Напади на новинарке

Различити  су облици напада са којима се сусрећу истраживачке новинарке у БиХ, и свијету. Неке од њих јесу пријетње и физички напади због истраживања о криминалу и корупцији, извјештавања из ратних зона и приче о лошим потезима и криминалним радњама државника. Поред пријетњи и физичких напада, новинарке неријетко трпе сексистичке увреде и различите облике сексуалног насиља. Између осталог, сусрећу се и са проблемом троллинг-а и других облика сексуалног говора мржње на интернету. Много је разлога за сматрати новинарство опасном професијом, а новинарке трпе двоструко – и због посла који раде и због тога што су жене.

Насиље на темељу спола једно је од најчешћих кршења људских права у свијету. Према резултатима истраживања Међународне женске медијске фондације (Интернатионал Wомен'с Медиа Фоундатион-ИWМФ) из 2016. године, скоро двије трећине од скоро 1000 испитаних новинарки је рекло да су биле жртве пријетњи, застрашивања или злостављања због њиховог посла. Више од једне петине испитаница су биле жртве физичког злостављања, а скоро половина њих су биле жртве сексуалног насиља.

Међународна федерација новинара (Интернатионал Федератион оф Јоурналистс-ИФЈ) је крајем 2017. године објавила резултате истраживања које каже да једна од двије новинарке трпе нападе родно заснованог узнемиравања, што укључује сексуално и психолошко насиље. Истраживање УН-а од скоро 400 новинарки испитаних у више од 50 земаља је показало да је више од 48 посто новинарки претрпјело сполно насиље на послу, док се 44 посто новинарки сусрело са онлине нападима. Међу најчешћим облицима насиља је вербално насиље са којим се суочило чак 63 посто новинарки, психолошко злостављање је претрпјело 41 посто новинарки, сексуално узнемиравање се десило код њих 37 посто, економско злостављање је било присутно код 21 посто новинарки, док је готово 11 посто новинарки претрпјело физичко насиље.

Највећи проценат је починитеља изван радног мјеста (извори, политичари, читатељи или слушатељи) чак 45 посто, док је у 38 посто то био њихов шеф или супервизор. Анонимних нападача је према овом истраживању било 39 посто. Забрињавајући податак јесте да чак двије трећине нападнутих новинарки није направило тужбу, јер од оних који јесу 85 посто њих сматра да против починитеља нису подузете одговарајуће мјере.

Поред наведених облика насиља са којима  се суочавају новинарке оне су такођер жртве убистава широм свијета. Посљедње убиство истраживачке новинарке је забиљежено у октобру ове године, када је у Бугарској силована, опљачкана и брутално убијена Викториа Маринова. Трагично убиство, које још увијек није разријешено, доводе у везу са њеним репортажама о корупцији.

Пријетње силовањем

Барбара Матејчић, истраживачка фрееланце новинарка из Хрватске каже како се на насиље не треба указивати тек када се оно физички оствари и да не се не треба пристати на свеопћу нормализацију вербалног насиља јер оно има далекосежнији ефекат него што се то мисли, јер сије страх и скраћује пут до тога да се то насиље и оствари. Матејчић се често сусреће са пријетњама на друштвеним мрежама које су у већини случајева пријетње сексуалним насиљем. Посљедња таква пријетња је стигла након што је писала о хрватској полицији која напада избјеглице које покушавају ући у Хрватску.

„Тада је мени непозната особа, под својим пуним именом и презименом, 'пожељела' да ме групно и брутално силују избјеглице. Честе су те пријетње сексуалним насиљем. Ту се још налази и низ других порука да ме тај анонимни неко зна и да треба да пазим куда ходам ноћу. Тако то иде са женама у овој професији, напада их се као новинарке, али и као жене“, истиче Матејчић.

Новинарка Мреже за истраживање криминала и корупције (КРИК) Драгана Пећо, примила је пријетње смрћу путем Тwиттера, случај је пријављен Тужилаштву Србије, али до сада нико није одговарао за то. Након тога јој је проваљено у стан у којем живи. Све њене ствари биле су испретуране, а ништа драгоцјено није украдено. С обзиром на то да починилац још увијек није пронађен и да напади до сада немају судски епилог, сумња да је то био покушај застрашивања и да држава стоји иза тога. Након таквих напада, њен свакодневни рад подразумијева бригу за сигурност и питање шта је сљедеће што може да се деси.

„Сведоци смо да већина напада на новинаре, како показује евиденција Независног удружења новинара Србије, нема судски епилог, и то је веома забрињавајуће. Оно што се закључује након тих напада јесте да они који су на власти, поједини функционери владајуће коалиције, служе се истим речником у етикетирању новинара и цртању мета на њихово чело, а исти епитете у нападима на друштвеним мрежама користе и бот налози на тим мрежама. Због тога нема одлучности власти нити воље да се ти напади реше или спрече“, истиче Пећо и додаје да „ новинари у оваквој ситуацији остају препуштени себи, а држава не може и не жели да их заштити, док их власт третира као њихове политичке непријатеље“.

Све су чешћи напади на новинарке и чешће су оне мета увреда на друштвеним мрежама и најчешћи разлог је тај што се они који се крију иза тих лажних профила осиле да нападну тзв. „слабији пол“.

„Када се нађете са саговорницима, онда некад може да се деси непријатна ситуација јер они мисле да ће лако са вама да изађу на крај јер сте женско, али се ту преваре. Моје мишљење је да су жене често храбрије од мушкараца и да имају 'оно' што мушкарцима некад недостаје“, каже Пећо.

У начину напада и увреда на новинарке каже да такођер има разлике. Уз објаве на друштвеним мрежама о гостовањима или интервјуима, ако неко жели упутити увреде, коментари се најчешће односе на физички изглед. Након случаја обијања стана, коментари ботова су ишли до те мјере да су писали како ју је дечко затекао са другим у стану па је исценирала провалу. Да се то десило неком мушкарцу, Пећо сумња да би коментари били такве природе.

Напади на новинаре узрокују страх и неизвјесност те имају погубан утјецај на слободу изражавања. Бх. новинарка која је доживјела бројне нападе, укључујући физичке нападе, пријетње и увреде, је Аријана Сарачевић Хелаћ која ради за Федералну телевизију. Каже да је поред физичких напада најчешће била изложена вербалним облицима насиља који су се чак дешавали на конференцијама за медије уз присуство колега и политичара. Посљедњих година најчешћи су онлине напади.

„Лично сам доживјела и физичке нападе. Мојим медијским слободама сада се најчешће пријети онлине насиљем. То су јавне и скривене, најгоре врсте пријетњи, омаложавања и увреда. Те пријетње, углавном долазе из политичких кругова, раније и директно од политичара, те од људи који су директно или индиректно у ланцу криминала“, каже Сарачевић Хелаћ.

Правосудне институције ће реаговати онако како политика жели, истиче она и додаје да је тужена више од 20 пута, а да није изгубила нити један спор. Поред физичких напада на њу, добијала је пријетње које су се односиле и на чланове њене породице.

„У мом случају ишло се и до отуђења личне имовине и пријетњом отмице мојих синова. Тада новинар, дакле када губите тло под ногама, мора преузети ризик и не уплашити се, не поклекнути  или престати се бавити овим послом“, истиче Сарачевић Хелаћ.

Због пријетњи и напада којим су свакодневно изложене истраживачке новинарке све је теже доћи до званичних информација и докумената којима треба поткријепити истраживање, јер се власт служи свим механизмима како би прикрили податке.