Вести
16. 12. 2018.
Извештавање о деци и професионални новинарски стандарди
Наставља се доминација негативног извештавања које траје у континуитету већ 10 година и истраживање „Медијска слика деце у Србији 2018.“ које је спровео Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ) је то и потврдило.
Међутим, та негативност коју медији све више форсирају није одлика само домаћих медија. То је глобални тренд. Kада је реч о штампаним медијима, свуда у свету се повећава број страна за хронику, лифестyле, спорт, и то науштрб информативно-политичких и свих осталих садржаја. Међутим, оно што је кључно и што посебно забрињава код домаћих медија јесте све присутнији и све већи сензационализам науштрб садржаја, са примарним циљем да се на тај начин повећају тиражи, читаност, гледаност, број кликова. И то је „рецепт“ и за штампане и за електронске медије. („Медијска слика деце у Србији 2018.“ )
Расте интензитет сензационализма и праг наше толеранције
Споменуто истраживање показало је и да интензитет медијског сензационализма расте. И како тај интензитет расте, тако ми долазимо у једну парадоксалну ситуацију да се наш праг толеранције на насиље, различите врсте злостављања, несреће и поготово вршњачко насиље подиже, а то онда значи и да се емпатија смањује. То у даљој консеквенци значи да смо ми као друштво „огуглали“ на те врсте садржаја и више их и не доживљавамо тако драматично колико би требало. То је велики проблем и то мора да се мења. Један од начина да се такво стање унапреди јесте сензибилизација и додатна професионализација новинара који извештавају о осетљивим друштвеним групама попут деце, јер су последице непрофесионалног извештавања у тим случајевима још погубније.
Професионални стандарди на маргини
Ако резултате истраживања посматрамо из професионалног новинарског угла, најпроблематичнији налаз је то што у већини новинских текстова и телевизијских прилога нема интерпретације. А то значи да циљ медијског извештавања није истраживање узрока који доводе до насиља, злостављања и разних других инцидената у којима су жртве или актери деца, није ни истраживање последица које ти догађаји имају по саму децу, али ни разматрање могућих решења, тј. промена које су неопходне да се такве нежељене ситуације не би понављале. Циљ је открити што више детаља који по правилу представљају директно задирање у приватност особа о којима се пише, навођење што више бомбастичних нагађања или изјава, неретко и инсинуација које публику доводе у заблуду. Тако се не помаже ни жртвама, нити се даје допринос решавању тих проблема. А управо то би требало да буде примарни циљ квалитетног и професионалног новинарског извештавања о деци, али и свим другим темама.
Преобиље информација, све слабија информисаност
Све претходно наведено доводи то тога да у медијском простору имамо преобиље информација с једне стране, и загађење информацијама с друге стране. Медији данас имају аксиоматску потребу да буду први и да имају све оно што имају и други. А када је тако, ви у тој брзини морате да доносите одлуке које врло често доводе до кардиналних грешака, до тога да се подаци и „информације“ не проверавају, да се новинари „упецају“ на све већи број разних садржаја који се своде на „факе неwс“. И тако долазимо до тога да нам је доступно преобиље информација, а да смо ми суштински неинформисани или бар недовољно информисани. То је још један парадокс савремених медија који је директна последица све већег занемаривања професионалних новинарских стандарда.
Kвалитет и даље има вредност
Растући сензационализам у медијима и таблоидно извештавање једна је од последица кризе која је захватила све медије на глобалном нивоу, а штампане понајвише. Међутим, у Србији је недовољно познато да сензационализам ипак није једини одговор. Многи угледни штампани медији, као што су Њујорк тајмс, Ле монд, Шпигл или Ел паис данас више зарађују од свог садржаја него од оглашивача. А само из једног разлога. Што су успели да задрже или врате кредибилитет свом садржају, својим ауторима, тј. што нису подлегли сензационализму. Не можете о озбиљним темама извештавати на таблоидан начин и очекивати да зарађујете од својих читалаца, слушалаца или гледалаца.
А када се упустите у таблоидне воде, публика постаја најмање битна. Kвалитет и даље има цену, али се за њега треба борити и истрајати у тој борби. Једино квалитет и професионализам дугорочно дају жељене резултате.
Професионализација, едукација, сензибилизација
Три су кључна термина на која морамо да се фокусирамо. Професионализација – као основни циљ ка којем тежимо када је реч о извештавању о деци, али и другим темама. Едукација – јер без ње не можемо ни имати медијске професионалце. Али не само едукација студената новинарства, већ и актуелних новинара и свих у медијској индустрији који учествују у креирању овакве врсте садржаја, без обзира да ли је реч о мејнстрим, новим или друштвеним медијима. Трећи термин је сензибилизација. Неопходно је сензибилисати новинаре, али и друге медијске посленике који учествују у креирању и уређивању садржаја за децу. Једино тако ћемо оправдати звање новинара или медијског професионалца, али и тврдњу на коју се стално позивамо, али ретко то у пракси и потврђујемо, а то је да су нам деца најважнија категорија у друштву.
Аутор је професор новинарства на Факултету политичких наука – Универзитет у Београду
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.