Вести

15. 10. 2018.

Аутор: Маја Николић Извор: Радио Слободна Европа

Хедл: Све је сведено на СМС новинарство

Лајкови су данас некакав показатељ читаности, мада све што је лајкано, не мора бити и релевантно, не мора бити важно, каже у интервјуу за Радио Слободна Европа (РСЕ) вишеструко награђивани новинар Драгутин Драго Хедл.

Хедл је писао или пише за бројне домаће часописе и новине. Извјештавао је за РСЕ, а текстове су му објављивали најугледнији свјетски листови, попут Тхе Тимеса и Де Гуардиана. Објавио је десет збирки прича, есеја и репортажа, те публицистичких дјела, међу којима и три романа. Тренутно је запослен као колумниста портала Телеграм.

РСЕ: Што је са данашњим новинарством, ако је велики број новинара, и у рату, чувао образ ове професије, зашто су многи од њих данас поклекли?

Хедл: Бојим се да је новинарство данас запало у један ћорсокак, у једну слијепу улицу из које се тешко извући. Технолошка рјешења, брзином којом је данас могуће послати и доставити информацију у било који кутак свијета, су створили једну утрку да увијек морамо бити први да нешто објавимо и да је, на неки начин, највећи новинарски успјех, ако нешто објавите први. Али у тој трци често губимо онај други, важан дио новинарске информације, то је њена истинитост, њена точност. Та утрка са временом често доводи до велике површности, доводи некад и до катастрофалних грешака у том послу, што наравно онда руши углед професије и повјерење у информације које добијете.

Данас је информације могуће добити свугдје. Од вашег мобилног телефона, у истом тренутку, у реалном времену готово све ствари су виртуалне, све ствари су дигитализиране. Прије петнаестак година сам још слао фотографије аутобусом из Осијека у Сплит, данас је то све ријешено у једној секунди. Готово све што се догоди данас на планети је снимљено. Не можете вјеровати шта све човјек данас види. Та утрка са временом бојим се да је озбиљно уздрмала темеље новинарства, а то прије свега вјеродостојност онога што треба понудити читатељима, гледатељима, слушатељима.

РСЕ: Држе ли се новинари етичког кодекса?

Хедл: На жалост, не превише. Увијек је битно да се води рачуна да информација буде точна, и не само да увијек буде точна, него да се заштите од излагања јавности особе које имају право остати анонимне. Наравно, када су у питању политичари, требали би их разголићавати. Када су у питању обични људи, њихову интиму не би требало дирати, а често видимо да се ради управо обрнуто, да се интиме обичних људи приказује као нешто што би требало бити, не знам како важно, а да се некакви пропусти, грешке или чак и криминал политичара скрива, због страха од њихове одмазде.

Понекад се сами упитате, колико ми као новинари можемо учинити некоме патње и зла. Мислим да би о томе новинари требали водити рачуна, да будемо обазриви према онима који то заслужују, а врло оштри и праведни према онима који то не заслужују.

РСЕ: Медијске куће, желе информацију одмах. Како Ви данас објасните својим уредницима да новинарска прича не нестаје и не постаје одмах? Ваше приче су примјерице најчитаније, иако су утемељене на информацијама старим неколико дана. Јесу ли управо због тог аналитичког и темељитог приступа теми најзанимљивије?

Хедл: Свака прича, наравно, има више слојева. Први је онај који одмах запазимо и који нам свима боде очи. Али, испод тога се крије много тога, то је заправо онај дио леда који је испод воде, који је у значајној мјери већи од онога који стрши изнад воде. Мене увијек занима подтекст неке приче, занима ме околност како се она догодила, занима ме што је могуће већи број судионика који су ту причу укључени јер ту нађете невјеројатних ствари, невјеројатних прича које заправо, када их откријете, замагле ону прву причу, која је узроковала вашу потрагу за широм димензијом те приче.

То је оно што мене као новинара радује, ући под кожу, ући дубље, ући што је могуће шире јер ту често наилазимо на ствари које нисмо у први мах видјели, а које замагле оно прво. То је све оно што сте касније истражили. За мене је то увијек био некакав смјер, који ме водио причи.

Имао сам срећу да сам радио у великој редакцији у Јутарњем листу, прије тога у Фералу, који није био велика редакција, али је имао изниман слух за ту врсту прича. Имао сам срећу да сам радио у таквим редакцијама, које су ми омогућавале да се бавим таквом врстом прича, а то је мене јако занимало.

РСЕ: Данас је много малих уредника који можда имају година колико Ви радног стажа. Како се носите са њима?

Хедл: Ја их разумијем. Данас је то новинарство, о коме говорим, можда старомодно. Ја сам старомодан новинар и моје правило је оно које примјењују копачи злата. Злато је тамо негдје у некој златоносној ријеци, зна да постоји грумен злата негдје у тој ријеци и зна да има пет тона јаловине и грумен злата. Никада не знате шта нека прича носи.

Имам стрпљења разговарати са свима онима који ми кажу да имају занимљиву причу. Наравно да 90 посто тога нису занимљиве приче, њима јесу, али не и за некакву ширу публику. Али увијек се нађе бар десет посто онога што је занимљиво. Али, да би се до тога дошло, морате ћути и оних 90 посто.

Разумијем младе колеге који данас инсистирају да куцају истовремено, када се нешто догађа, и то шаљу у редакцију, да готово у реалном времену прикажу оно што се догађа. То није лаган посао ни њима. Штета је да је врста новинарства, коју ја практицирам, полако на умору. Новинар има све мање времена за дубље приче, истраживачке теме, заправо за анализе које откривају много онога што се на први поглед не види.

РСЕ: Медији су некада били на један начин попут институција образовања. Што данас можемо научити из медија, односно, можемо ли ишта?

Хедл: Нажалост, не превише јер је пуно површног јер је пуно периферног, јер је пуно маргиналног. Има некаква згодна изрека која каже за некакве новинарске теме - Што бизарније, то ударније. Дакле, што је ствар бизарнија, добит ће већи публицитет у новинама. Што је, наравно, лоше.

Остају занемарене многе важне приче, приче које би могле промијенити јавно мнијење, а бојим се да новинари, због тога што живе у времену у којем је тешко наћи посао, у којем редакције настоје имати што мање новинара и што више их ангажирати, се боје изгубити посао, знајући да неће нови наћи лако. Посао ће изгубити врло једноставно, ако се замјере неком моћнику, који има довољно утјецаја да може уређивати, не само поједине новине, него и неке важне новинске куће.

Разумијем људе који имају два кредита, двоје дјеце. Знам да им није лако, али ако се одлуче за тај посао, онда ипак требају имати нешто петље и требају некад рећи - Чекај мало, радим посао који је важан и морам се према њему односити најбоље што могу.

РСЕ: Јесте ли се имали прилику сусретати са студентима новинарства? Што им кажете?

Хедл: Имао сам прилике, у више наврата, разговарати са тим младим људима који можда мало "непромишљено" улазе у ту професију, мислећи како је новинарство силно узбудљив посао, да се ту пуно путује, да сусрећете велике и важне људе. Заправо, није тако.

Данас је све мање редакција које могу послати дописника да извјесте изравно са неког догађаја. Све то, мање више, преузимају од агенције, гдје се ради на начин, који је све мање новинарски, а све више је протоколарно биљежнички. Све нам више личи на неког записника, него на стварно извјештавање о неком догађају.

Покушавам рећи тим будућим младим колегама што је срж новинарстава, какво би оно требало бити, рећи им и замолити их да се према том послу односе одговорно. Силно је важно да ми, који пропитујемо одговорност других, будемо и сами одговорни.

РСЕ: Обзиром да су Web портали преузели главну улогу у медијском простору, многи новинарски текстови данас се оцјењују лајковима и кликовима. Како Ви гледате на то?

Хедл: На жалост лајкови су данас некакав показатељ читаности, мада знате и сами, све што је лајкано, не мора бити и релевантно, не мора бити важно. Имате безброј примјера да су неке потпуно бизарне, неважне, маргиналне ствари, доживјеле не знам какву читаност. Наравно да људи падају под утјецај тога да је његов текст најчитанији, да има највише лајкова, препорука и свега осталога, али је лоше ако то постане искључиво мјерило.

Има сигурно прича које својом дубином, начином како су обрађене, трудом који је уложен у њих, заслужују пуно већу позорност, али на жалост, данас живимо у времену у којем је све сведено на СМС новинарство, на кратке форме, на то да не буде више од десет редака у тексту, да буде велика фотографија и изазиван наслов, који обично не покрива садржај текста.

РСЕ: Ипак, када је новинарство у питању, као професија и занимање, јесте ли оптимистични?

Хедл: Нисам велики оптимист када је у питању новинарство. Читали смо да већ постоје и компјутерски програми за писање информација, да ће ту ствар преузети умјетна интелигенција, а тек нам се онда лоше пише. Ако изгубимо хуманост, која мора постојати у сваком послу, па и новинарском, бојим се да ће новинарство бити нешто од чега ће сви бјежати. Сватко ће моћи бити новинар тко има крај себе фотоапарат, односно паметни мобител и програм који ће то, што он види, обликовати у вијест.

Управо та умјетна интелигенција и технологија ће преузети многе функције, а бојим се и новинарску. Читали смо недавно и романе које је написала умјетна интелигенција, па који, ето, као функционирају. То је неки пут којим је цивилизација и технологија кренула. Тешко да ћемо га моћи контролирати, ако се не уозбиљимо и ако не схватимо да је човјек тај, који треба бити изнад свега, изнад технологије. У том случају ћемо можда доћи у ситуацију из које нећемо моћи имати повратка.