Вести

20. 04. 2018.

Аутор: Гордана Нонин Извор: Данас

Главни уредник Кикиндских, поводом 20 година од оснивања Кикиндских, за Данас

Жељко Бодрожић: Докле помоћу штапа и канапа

Деветог октобра 1998. године на киосцима у Кикинди и околним местима по први пут се појавио недељник „Кикиндске“, а у петак, 13. априла, изашао је 1000. број.Од првог броја до данас новине су остале слободне и своје, биле су верна хроника града и северног Баната у протекле две деценије, али и непоколебљиви гласник антифашизма и борбе за слободно друштво.

У Центру за културну деконтаминацију вечерас ће се у организацији Новог Оптимизма окупити пријатељи и поштоваоци „Кикиндских“, као и представници локалних медија и покрета, који су у подједнако незавидном положају као и „Кикиндске“. „Кикиндске“ је основао, и данас их уређује новинар Жељко Бодрожић, који је током 20 година на својој кожи осетио све „дражи“ бављења независним новинарством.

* Да ли је уопште било мирног периода за „Кикиндске“? Чини ми се, када није било забрана и волшебних пореских намета, шиканирања и хапшења, било је поплављене редакције…

– Такав је посао, ни ја га не волим, рекао би Били Питон. Не, без шале, никада у нашем послу нећете имати миран период, ако га радите искрено, слободно и поштено, јер ни оном фудбалеру из Севернобанатске лиге није право кад напишете истину о његовој очајној игри и он ће се брецати на вас и гужвати новине, а камоли овим који су моћни и који имају инструменте у својим рукама да вам загорчају живот због вашег истраживања или става. Е, сад, што је друштво затуцаније и зловољније, амбијент и последице по слободне новинаре су горе. Тако је и код нас, мање више, у ове две претходне деценије откако излазе Кикиндске, и хтели – не хтели, ми у неком тренутку постајемо предмет освете и прогона, отвореног или прикривеног, жешћег или мекшег, све зависи од количине излива власти у мозак ономе који вас је узео на зуб.

ОСУЂУЈУЋЕ ПРЕСУДЕ КАО НА ТРАЦИ

* Били сте и први новинар у земљи који је добио спор против државе пред Комитетом УН за људска права у Њујорку 2005. године, као и два спора пред Европским судом за људска права у Стразбуру 2009. године.

– Да, и по томе смо познати, а ти сви случајеви су дошли након периода од пет-шест година након демократских промена, када смо доживљавали да нам недељно стижу по једна или две тужбе од моћних људи из локала, политичара, бизнисмена, криминалаца… Кикиндске судије су заузеле став који су прокламовали један моћни локални политичар и један утицајни локални адвокат, да нас се треба научити памети, и осуђујуће пресуде су долазиле као на траци. Случај пред Комитетом УН догодио се пре него што смо као држава ратификовали Европску конвенцију о људским правима, и пре него што је Суд у Стразбуру постао надлежан и за нас. Највеће заслуге имају покојна Биљана Ковачевић Вучо и њени сарадници из Јукома, који су нас заступали и били упорни у намери да докажу да нисмо криви. А суду у Стразбуру смо упутили два предмета, који су по нама били најфлагрантнији примери гажења нашег права на слободну реч и мишљење и испоставило се да смо у оба случаја били у праву и победили смо државу на међународној сцени. Тако да у шали често кажем како смо тих година у домаћем првенству губили утакмице, јер су главне судије биле потплаћене, а у Купу УЕФА имамо позитиван скор.

* Углавном се новинари и представници грађанских организација једини боре за слободу медија, а то је проблем свих грађана. Да ли је по вама током 90-их била већа свест о томе да је слобода медија један од кључних предуслова за слободу друштва уопште?

– Током деведесетих је овде живело више људи, чини ми се, а нисам далеко од истине, да је у Кикинди пре 25 година било дупло више становника. И кад има више људи, наћи ће се више њих који ће стати уз вас и дати вам подршку, нарочито ако има више младих, који дају посебан тон и енергију сваком протесту или акцији. Данас у Кикинди младих као да нема, јер неки су запалили преко, а неки су остали у Београду и Новом Саду након студија и ми смо закинути не само за број читалаца, већ и за отворену подршку коју смо увек имали. Обашка што је у последњих 15 година све почело да трули и што су људи, корак по корак, улазили у стање апатије и самоизолације, а што је у овим годинама напредњачке власти достигло невиђене размере.

БЛОКАДА СВИХ ПРИЛАЗА ЈАВНОМ СЕКТОРУ

* „Кикиндске су остале једини слободни медиј у Кикинди, пошто су у последње две године угашени једна телевизија, један радио и један портал, и грађани су препуштени пропаганди коју сеју напредњачки медији“ – изјавили сте пре неколико месеци. Како су сад Кикиндске?

– Па, функционишемо по систему штапа и канапа. У прве две године по доласку на власт напредњаци нам нису правили смицалице и гадости, ваљда због чињенице што су у време када су били опозиција могли код нас да добију простор за критику власти и што су уживали када ми у новинама развалимо ондашњу моћну Демократску странку, али како су јачали и како су све више моћи имали у рукама тако је кренула кампања против Кикиндских. И онда су нам прво банули порезници, па финансијски полицајци, све као у рутинској контроли, и почело је разваљивање. У то време је власник фабрике „Тоза Марковић“ извлачио последње милионе евра из те фабрике и пребацивао их на своје рачуне у пореским рајевима широм планете, али то није занимало наше органе, већ им је било прече да седе два месеца у нашој редакцији, која има годишњег промета колико кошта једно просечно летовање већ малопре поменутог бизнисмена. Некако смо пребродили порезнике и њихове казне, а онда су нам блокирали све прилазе јавном сектору, такорећи забранили свим ЈП и установама да се оглашавају код нас, и тиме заплашили и многе из приватног сектора. Уз то, почели су да обесмишљавају и конкурсе за пројектно финансирање и та врата су постала затворена за нас, а отворена за њихове локалне медије, па чак и за таблоиде из Београда. Тако су пре два месеца на градском конкурсу Кикиндске добиле 50 хиљада динара за пројекат, што је најмања могућа цифра, а Информер и Српски телеграф по пола милиона, док су друге локалне новине, које су такорећи билтен СНС-а, добиле подршку од пет милиона динара.

* Прошле године сте покренули иницијативу да се неколико локалних медија удружи и заједно са листом Данас уради јединствен пројекат као вид помоћи за локалне новине. Тако су Кикиндске објављене поводом 19 година постојања, објављен је и један број Врањских новина, али пројекат није заживео. И поред чињенице да је сада тешко наћи донатора који би помогао слободу информисања, чини се да је та идеја најреалнија. Да ли ћете се и даље залагати за њу и радити, и са позиције потпредседника НУНС-а, на њеној реализацији?

– Још увек се надам да ће тај пројекат заживети, тренутно је иза њега стало пет локалних, да тако кажем, недокланих новина, које још увек, упркос свим недаћама и притисцима власти, у својим срединама шире дух слободне речи, и тај пројекат није само помоћ за опстанак тих новина, већ и Данаса. И није у питању само техничко упакивање једних новина у друге, што такође има предности у данашње време беспарице, већ и уједињавања наших капацитета и верујем да би та синергија донела бенефите свима, а нарочито грађанима у тим градовима.
Учесници програма у ЦЗКД
Водитељ програма у ЦЗКД-у биће Ненад Кулачин (Добар Лош Зао, ТВ Шабац). Учесници су Тамара Скрозза и Влатко Секуловић, Пеђа Благојевић из Јужних вести и Александар Дивовић, активиста покрета отпора у Пожеги, Теофил Панчић и Срђан В. Тешин, Слободан Георгиев и Дража Петровић, Маја Стојановић и Илир Гаши, Бранислав Грубачки Гута и други…
„Браним Кикиндске“ наредне две недеље

* Пред крај прошле године било је евидентно да су независни медији „додирнули дно“. Како се у тој ситуацији усправити и пронаћи модел функционисања а који није базиран само на огромном ентузијазму?

– Ми ћемо покушати, на предлог наших колега окупљених у Групи за слободу медија, да преко кампање „Браним Кикиндске“ у наредних недељу, две прикупимо неопходна средства да се барем несметано штампамо и колико толико исплаћујемо плате и хонораре. То ће бити својеврсна цроwнфундинг кампања и ја верујем да ће Кикинђани, нарочито они који су негде другде и који немају прилику да купују новине у свом родном граду, подржати акцију и да ће се претплатити на наше новине. То је један начин за опстанак локалних слободних медија, а други је значајнија подршка из демократских земаља Европе и света, која је заказала последњих година због, како сам разумео, неких виших циљева који се морају реализовати у сарадњи са режимом Александра Вучића.