Вести

19. 09. 2017.

Аутор: Тамара Скроза Извор: Цензоловка

Ријалити и хапшење: Употреба убиства за подизање гледаности и згртање новца

Случај убијене певачице Јелене Марјановић постао је и пре хапшења њеног супруга школски пример систематског кршења медијских и других закона.

Током комплетне истраге, свих годину и по дана, медији су били активни учесници: подаци из истраге појављивали су се на дневном нивоу, јавности је „на извол'те“ био сервиран сваки детаљчић, да би осумњичени, чије је хапшење пре тога најављено, био притворен неколико дана пошто је ушао у ријалити „Задруга“.

Хапшење Зорана Марјановића у вечерњим сатима 15. септембра, због сумње да је убио своју супругу Јелену, привукло је више медијске пажње од хапшења неких хашких оптуженика, инспирисало неколико теорија завере и отворило низ питања о односима полиције, истражних органа и медија.

Ништа то није чудно ако се има у виду да је случај убијене певачице одавно постао школски пример систематског кршења медијских и других закона, као и професионалних кодекса новинарства; тачка на којој се јасно види докле су неки овдашњи медији стигли у својој дугогодишњој крвожедној мисији; прича на којој би неки будући теоретичари медија већ сада могли да докторирају, а које сваки пристојан новинар може само да се стиди.

У том смислу, велико финале сасвим је у складу с оним што је досад виђено.

Задружно добро

Прво што је побудило сумњу и што је на крају довело до позива Удружења новинара Србије да се преиспита могућа злоупотреба националне фреквенције јесте чињеница да је ово хапшење скоро до у детаљ најављено још 31. августа, у јутарњем програму ТВ Хепи, где је Миломир Марић рекао како ће Марјановић бити ухапшен уживо у ријалитију „Задруга“ у који је тек требало да уђе.

И заиста, десило се да је 16 дана после тог пророчанства, до таквог хапшења и дошло – додуше, не уживо, али само неколико сати након што је Марјановић „привремено“ напустио ријалити имање како би наводно регулисао проблеме с центром за социјални рад који му је, исто тако наводно, запретио да ће му одузети дете.

Прво је питање, дакле, како је Марић знао шта ће се догодити. Од кога је то сазнао? И зашто је тај неко ко му је то рекао, ако је икакав професионалац, дозволио Марјановићу да уђе у ријалити и тако од сопственог хапшења направи још један штос за подизање гледаности ТВ Пинк?

Друго, далеко значајније, али и далеко лакше питање јесте да ли је и Жељко Митровић знао шта се спрема. Сумња у тако нешто свакако постоји, тим пре што је Марјановић током читавог свог боравка у „Задрузи“ напросто гуран да прича искључиво о убиству, да би после његовог хапшења сви укућани имали прилику да се изјашњавају о том догађају. Хапшење је на тај начин постало део „Задруге“, Марјановићеви цимери активни учесници драме, а реалност трагикомично испреплетена с ријалитијем.

Ипак, тешко да ће се ико од надлежних бавити овом темом. Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) ни иначе не ради свој посао, а тужилаштво и полиција сигурно неће прионути да чисте сопствене редове. Ствар ће једноставно бити заборављена – до неке следеће прилике.

Да је Србија држава као што није, ово би свакако био скандал од прворазредног националног значаја, јер одливање информација из истраге директно у медије и манипулација истражним поступцима ради повећања гледаности теме су на којима се показује како уређеност медија, тако и уређеност полиције, тужилаштва, правосуђа, па и државе.

Бешчашће дуго годину и по дана

Након хапшења, случај Марјановић опет је загосподарио насловним странама и постао тема којој ништа друго не може да конкурише. Расправља се да ли је ухапшени Зоран имао помагаче, колико је помагача било, да ли је његова супруга имала љубавника и ко је тај био, како је протекло хапшење, ко ће бринути о детету, ко је тајанствена пријатељица која је била присутна у тренутку хапшења, док се кривица ухапшеног више и не доводи у питање.

Све ове приче су, подразумева се, препуне спекулација које су представљене као несумњиве чињенице, кршења права на приватност, кршења права на претпоставку невиности и, уопште, свих замисливих и незамисливих кршења Кодекса новинара Србије.

Ни то није за чуђење. У априлу 2016. године, када је убијена Јелена Марјановић, Савет за штампу је у свом редовном дневном мониторингу дневних листова забележио 617 текстова у којима је прекршена нека одредба Кодекса новинара Србије – од тог броја, више од 100 текстова било је посвећено управо овом случају.

За последње три године, колико се ради дневни мониторинг, никада, чак ни када су у питању вишенедељне политичке харанге у медијима, ниједна прича није била толико заступљена међу онима у којима су прекршени етички стандарди. Никада се истом темом није бавила готово трећина „нотираних“ текстова.

Пре свега, током годину и по дана откако се убиство догодило, медији су спекулисали о могућим починиоцима – сваки од њих био је уредно именован и идентификован, и сваки готово увек означен као несумњиви убица. Иако је тиме у старту прекршено људско право тих особа на претпоставку невиности, таблоиди су их ових дана опет „извукли из анонимности“ и уредно хронолошки поређали: од „човека са штапом“, преко комшије, непознатог бициклисте, „младића ухапшеног на 40-дневном помену“, преко низа кумова, партнера и родбине, све до камионџије серијског убице из Немачке.

Током комплетне истраге, свих годину и по дана, медији су били активни учесници: подаци из истраге појављивали су се на дневном нивоу, јавности је „на извол’те“ био сервиран сваки детаљчић: од трагова ДНК на тангама убијене жене, преко описа рана на глави, до најсвежије и (за ширу јавност) више него сувишне и узнемирујуће сторије у којој смо сазнали и да „врећа за транспорт лешева не упија крв“.

Два су највероватнија разлога за овакво понашање медија. Први лежи у чињеници да су се овде укрстила два етички најосетљивија дела домаће штампе – онај који се бави естрадом и онај који се бави криминалом (а међу којима је тешко одредити ко више и ко жешће крши Кодекс). Други, знатно важнији, свакако је погрешно схваћена улога медија, тј. непознавање граница до којих медији смеју да иду у својој делатности.

На седници Савета за штампу у јуну 2016, када се одлучивало о више жалби у вези с овим случајем, тадашња уредница једног таблоида и бивша чланица Савета нагласила је да „није било никаквих званичних информација, па су медији морали да спекулишу и нагађају“, али и да се „види нека врста прећутне сагласности између полиције и медија, да се сталним писањем о том случају изврши притисак на убицу“. Њена теза била је да су „медији на тај начин показали и неку врсту друштвене одговорности тиме што су помагали да се ухвати убица“.

У том тренутку, ако не и раније, надлежни су морали да упозоре медије да не раде њихов посао, да не ремете истрагу и да не покушавају да „помогну“. С друге стране, ако су надлежни заиста очекивали да медији убицу „утерају у лаж“ и принуде га да се открије, ако су медије користили као испомоћ, ситуација је у српском друштву знатно озбиљнија него што на први поглед изгледа.

Знаци смрти и лебдећа жена

У читавој тој ствари, највише су страдали чланови породице Марјановић. Осим што су оптужени да узимају таблете како би заварали полиграф на којем су се сви изређали, да су секташи или психички нестабилни, периодично су директно или индиректно лично оптуживани да су убице. Супруг Зоран је у том контексту био најчешће помињан, али нису поштеђени ни његова мајка и отац, као ни брат – тако је мајка детаљно описивана као надрилекарка и секташица чији је ДНК пронађен на Јелениној тренерци, отац као деспот који је „пао на полиграфу“, а брат као човек који има дубоке проблеме како са собом, тако и са убијеном снајком (па је и „песмама показао место и начин на који је извршено убиство“).

Најморбиднија је ипак била теза о умешаности Зорановог сина из првог брака, иначе малолетника којег су медији описали као дечка „чудне нарави“, који је био „опчињен маћехом“.

У свим овим случајевима било је драстично кршено право на приватност породице, а у случају сина и обавеза новинара да заштите идентитет малолетне особе. Све заједно, углавном је деловало као спекулисање базирано на комшијским причама, понекад и као пуко лупетање ради подизања тиража. А као што у таквим ситуацијама и иначе бива, и овде се догодило да је једна будалаштина вукла другу, друга трећу и да се врло брзо стигло до текстова који би били комични да нису за плакање. Један од таквих свакако је онај у којем се детаљно препричавају сведочења о Јеленином духу који лута насипом на којем је убијена, уз сликовите описе „лепе девојке која лебди“.

У ужу конкуренцију ушла је и прича о „симболима смрти“ на дворишној фасади куће Марјановића, која је довела до низа текстова у којима се базична тврдња демантује и објашњава да није у питању никакав сатанизам, већ боја заостала од фарбања аутомобила.

Пита ли се неко о детету

Све то, међутим, није било ништа у односу на оно што су медији учинили и што и даље чине Јани Марјановић, шестогодишњој ћерки убијене Јелене и ухапшеног Зорана. Као да није довољно што јој је мајка убијена, а што су за убиство сумњичени њени најближи, девојчица је немилице развлачена по медијима – објављивано је све – од описа њеног дневног распореда, преко туге за мајком, њене најдубље интиме, до дана када је први пут отишла на мајчин гроб.

Колико год такве приче привлачиле публику, оне једноставно нису смеле да буду теме у медијима. Чак и у ситуацијама када су чланови породице причали то што су причали, новинари су били ти који су морали да заштите дете – јер, за разлику од чланова породице у којој је иначе ванредно стање и од којих не може да се очекује да буду упознати с последицама својих исповести, новинари би морали да знају елементарна правила своје професије. То дете морало је да буде заштићено и ту дебате и никаквог оправдања једноставно нема.

Пита ли се неко уопште како ће њој бити за 10 година, када „прогугла“ име своје мајке, па види да јој је лобања била пробијена шрафцигером, да је леш био натопљен крвљу, да је бакин ДНК пронађен на маминој гардероби, да је она причала са мртвом мајком… Како ће она живети после свега тога?

Због свега овога, хапшење Зорана Марјановића на начин и у време када је изведено, сасвим се уклапа у већ успостављене трендове када је овај случај у питању. Јер, жена убијена на насипу у Борчи одавно је престала да буде само убијена жена, а њена прича одавно је надрасла причу о убиству. Она је, нажалост, постала слика пропасти домаћих медија, њиховог потонућа у неморално, њиховог недостатка обзира, емпатије и осећаја према другим људским бићима, као и њихове недопустиве повезаности с полицијом, истражним органима и правосуђем.

У том смислу, улазак Зорана Марјановића у Пинкову померену реалност и све што се потом догодило били су драматуршки неизбежни. У супротном, суноврат не би био ни изблиза толико уверљив и очигледан.