Вести
18. 07. 2017.
Штрајк у Фијату и беда новинарства: Пропаганда власти мути истину о тешком положају радника
Дужност медија била је да истраже природу уговора са Фијатом како бисмо сазнали о понижавајуће ниским платама и, како то описују неки штрајкачи, „ропским“ условима рада.
Штрајк радника Фијата у Крагујевцу у потпуности је открио, боље рећи разоткрио и разголитио, не само незавидан положај запослених већ и сву беду овдашњег новинарства које је поданички податно папагајски понављало мантру власти о значају нових инвестиција, али се није потрудило да испита природу уговора са послодавцима из Торина, а још мање шта радницима тај уговор обезбеђује.
Сазнали смо тако све о велелепном привредном подухвату, заслугама Владе, пословању и извозу, новим моделима и будућим макроплановима, али ништа – или готово ништа – о јемствима за одрживост производње и о положају и правима радника.
Тамна страна Месеца
Тек са прогласом штрајкачког одбора добили смо прилику да завиримо и на другу, неосветљену страну Месеца како бисмо сазнали да срамотно ниске зараде не обезбеђују услове за пристојан живот, али такође да – укидањем једне смене – радници обављају и додатне послове, да им се не плаћа надокнада за превоз у ноћним сатима, као и за друге разлоге незадовољства.
Слушајући све то, питамо се да ли смо морали да чекамо на проглас штрајкачког одбора да бисмо све то открили или је била дужност медија да истраже природу уговора са Фијатом како бисмо сазнали о понижавајуће ниским платама и, како то описују неки од штрајкача, „ропским“ условима рада.
Било је ту простора и за друга исто тако важна питања: о већ поменутом јемству за одрживост производње, о субвенцијама послодавцу, бесплатном уступању земљишта и градњи приступних путева, као и о многим другим погодностима и олакшицама о којима инвеститор у уобичајеним, нормалним условима пословања може само да сања.
Може се свакако рећи да су та питања изостала јер јавност још нема увида у све појединости закљученог уговора. Али суштина новинарског посла и јесте да се открије оно што се прећуткује и крије. Да уместо хвалоспева Влади – ако је потребно и милион пута – тражи да се уговор објави у целини. Каква је, најзад, сврха новинарства ако је лишено обавезе такорећи сакросанктне узвишене мисије да критички надзире рад власти?
Изостанак управо таквог, у суштини најважнијег, својства сваког веродостојног новинарства отвара простор за произвољно баратање чињеницама чак и кад је реч о – чини се – неприкосновеним статистичким подацима. Малтене сви таблоиди тврде, тако, да имају највећи тираж иако – са аритметичког становишта – то може имати само један од њих. Да и не говоримо о лажном представљању у којем више не постоји никаква разлика између новинара и пропагандиста који су у служењу властима прешли све границе доброг укуса.
Мада се може чинити да таква претерана услужност води губљењу поверења у веродостојност медија, она властима нимало не смета јер – у одсуству алтернативних извора – већина потрошача вести верује у оно што је прочитала или видела. (Зар нисмо и сами сретали људе који на питање откуда то знају, одговарају: Како откуда? Било је у новинама или на телевизији.)
Постистина је овде одавно присутна
Пошто је такав друштвено-информативни хумус богомдан за узгајање лажи, овдашња уредничка служинчад више се не замајава истраживањем колико је нека вест истинита, већ колико је – независно од веродостојности – за потребе власти целисходна и употребљива.
Ако се, према томе, има у виду да је постистина овде већ одавно присутна, нанета нам је велика неправда тако што је америчком председнику приписано у заслугу увођење нове појмовне категорије, такозване постистине, што је само финија језичка варијанта прихватања лажи као истине.
Зачуђујуће је, отуда, ако не и увредљиво, да су обично ситничави језикословци превидели да постистина којом се брише разлика између истине и лажи овде није никаква новина. Она је, напротив, не само већ одавно присутна већ и сасвим уобичајена, такорећи очекивана.
То практично значи да се овдашњи режимски медији већ годинама, малтене искључиво баве стварањем лажне представе о стварности која је на телевизијским екранима и на ступцима новина другачија и, наравно, привлачнија од оне каква заиста јесте. Властима ова и дословно клиничка слика расцепљене личности или – још одређеније – неговање неке врсте колективног лудила не само да не смета већ је и саме одобравају и подстичу.
Не треба, отуда, да нас чуди што је у друштву у коме је све окренуто наопачке покренута иницијатива за оснивање још једног новинарског удружења које би окупило све овдашње најозлоглашеније поборнике постистине. Не би то било ни тако лоше ако би водило раздвајању међусобно непомирљивих својстава. Ако, најзад, не постоји разлика између лажи и истине, нека се бар установи разлика између пропагандиста и оних преосталих малобројних припадника врсте у изумирању која још увек верује у исцелитељску моћ истине.
Коментари (1)
Остави коментар18.07.
2017.
Hm...
Ponovo napad na "režimske" medije, a istina je da je neoliberalizam stvorio interesno novinarstvo. No, nikako se njihovi mediji ne smeju napadati već samo "režimski", jer neoliberalnom korporativnom kapitalu smetnja su države i režimi i sve što sa njima ima veze. Pa, i neoliberalizam je režim, samo gori i brutalniji, a njegovi mediji takođe režimski. Jednako gori i brutalniji.
Одговори