Вести
15. 06. 2017.
Медијске (не)слободе
Свима који упоређују ниво слободе штампе и говора у Милошевићево време и у садашњости указала се прилика да тај ниво емпиријски измере. Када је Милошевић полагао заклетву као председник Југославије 23. јула 1997. године, ни полиција, ни екипа у цивилу, није уклањала опозиционе демонстранте. Они су чак успели да изведу акцију и да гађају председников ауто ципелама.
Који месец раније Милошевићева полиција се, током демонстрација, није устручавала да пендречи демонстранте и употреби водени топ. Који месец раније први пут се у том облику у Србији појавила и политичка „батина екипа“ када су батинаши обучени у црно са бејзбол палицама јурили новинаре и демонстранте по Теразијама. Општа ситуација је била више него напета – два рата су се скоро завршила, а рат на Косову је управо почињао. А ипак, Милошевићева Социјалистичка партија није посегла за партијским обезбеђењем – параполицијом пред којом узмиче каква таква права полиција. Александар Вучић тада је био само генерални секретар Српске радикалне странке, министар информисање постаће почетком 1998. у ратној влади.
Двадесет година касније, 31. маја 2017, на Вучићевом полагању заклетве, плато испред Скупштине, исте оне где се и Милошевић заклео, морао је да буде потпуно очишћен од опозиционих демонстраната, али и од новинара и фото-репортера, којима би излив њиховог незадовољства био прича вредна пажње, исто као и званична церемонија.
Слика припадника обезбеђења Вучићеве СНС странке како вуку новинарку Данаса Лидију Валтнер, учесника „Протеста против диктатуре“ Марка Радосављевића и младог фото-репортера Тањуга, права је слика (не)слободе у главним медијима у Србији. То што сада постоје друштвене мреже којима се брзином муње шире вести и ставови не поправља медијску слику. Јер, друштвене мреже су управо и само то – бљесак који сине и нестане у тренутку. Јавно мњење и даље ствара главни медијски ток, то је светло које друштвене и политичке догађаје чини видљивим. И то светло тули. Бљесци са друштвених мрежа где нико нема пуну одговорност за оно што објављује, као што има штампа, то туљење не спречава.
Ако догађаји са Вучићеве заклетве не добију неки полицијско-судски епилог, следи мрак. А мрак подразумева и ограничење кретања – нама ће властодржац одређивати колико и када смемо да будемо на јавном простору. То да ли је он више или мање милостив и које су му психолошке особине, биће заиста небитно. Јер, слобода штампе, говора и мишљења је и настала зато да људи не зависе од каприца владара.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.