Вести
01. 06. 2017.
Свако узме слободе колико му је потребно
Разговор: Дијана Иванов Кадић и Драгољуб Жарковић
Драгољуб Жарковић је у новинарству више од четири деценије. У „Времену" је од оснивања, већ 27 година. Преживео је дакле и Милошевића и све после њега, а сада се труди да „преживи" и Вучића. Зато је одличан сведок и критичар новинарске професије којом се целог живота бави. Говори о стању у медијима и о томе зашто неким колегама само климне главом у пролазу
Србија је погоршала позицију на ранг-листи међународне организације Репортери без граница о слободи медија за 2016. и са 59. пала на 66. место. У извештају се наводи да је „слобода медија у Србији од 2014.године и доласка на власт Александра Вучића у опадању".На том списку се налази и „Време" као медиј под посебним притиском. Како коментаришете ту оцену?
То што се налазимо на њиховом списку, мени уопште није драго. Право да вам кажем, нико ме није питао да ли се осећам угроженим и да ли ја на тај начин процењујем ситуацију у „Времену". Замислите, уместо озбиљном унутрашњом анализом, они вас некаквом спољном оценом прогласе за антирежимски медиј.Направили су нам и велике проблеме код оглашивача од којих треба живети.Ми смо одувек били опозиционеновине. У најкраћем, уопште нисам одушевљен кукњавом и хистеричним повицима како су медији у Србији угрожени и да им се гуше слободе. Свако узме слободе онолико колико му је потребно и свако се понаша у границама својих могућности.
Слободе никад довољно, нити ће је бити. Није нама први пут да смо под притиском власти. Разлика је само у томе што су ови који сада владају неартикулисанији, необразованији и циничнији на неки начин. Гледам Вучића како вређа новинаре на конференцијама за штампу и третира их као људе који су ту залутали. Ако је новинарима за утеху, он се тако понаша и према министрима на седницама Владе и у јавном говору.
Вучић је сав у маркетингу и потпуно је посвећен медијском управљању. Верујем да нико боље од њега не зна све шерове и рејтинге у Србији.Њему много тога човек може да замери, али не и способност учења. Врло је вешто савладао посао односа са јавношћу и постао најбољи ПР стручњак за самог себе и своју власт.
Дакле, евидентно је да су медији под притиском који ће на свачија врата да закуца, неком раније, а неком касније. Нама се то догодило већ 2013.године. У року од седам дана укинуто нам је осам уговора са јавним предузећима и Скупштином града Београда. Реч је о уговорима о облигационим односима у којима је назначено да смо радили одређене услуге попут оглашавања или ПР акција.
Да се вратимо на оно што сте назвали медијском кукњавом. Србија је најслабије била позиционирана 2010, када се нашла на 85. месту. Те године Репортери без граница пишу да је рад новинара све тежи због "контроле медија преко буџета за рекламирање и дослуха света политике и правосуђа". Не знам шта сте тада мислили, али из ове перспективе, какав је ваш став?
То је најпре била последица скандалозног Закона о информисању који је донет 2009.године. Закон је био антиевропски и ретроактиван и проглашен је неуставним. Спрега између политике и крупних привредних кругова је увек постојала и постојаће, само је питање да ли медији могу да се одупру и обављају свој посао контролора јавних послова. Кад је реч о законима, претурио сам преко главе једно пет закона о информисању и никад их нисам прочитао. У нашем занату постоји закон професије, кодекс части и одговорност за јавну реч. Њих ко поштује, ниједан други закон који је наметнут споља или донет скупштинском већином, не може да га угрози. Био сам у комисији за израду медијске стратегије која се доносила пред крај власти Бориса Тадића. Било ми је доста мучно и већ тада сам видео да смо ми склони преписивању разних закона који се набацују лопатама. Не можеш оставити читаве градове без елементарних локалних информација које комерцијалне медије уопште не занимају. И то је била једна велика грешкаи сада видимо шта се догодило са локалним медијима. Они су убијени и сатрти. Њих су купили Вучићеви, то јест СНС-ови фаворити.
Да ли је Медијска стратегија донекле отворила простор за стварање медија оваквих какви јесу?
Основно начело Медијске стратегије је било да се држава повуче из свих медија. Тад је донета одлука да се држава повуче из Танјуга, посебно под притиском две приватне агенције. Лично мислим да је то била грешка и да пројектно финансирање не може да надокнади недостатак системског одржавања рада медија. Некад смо имали одличне локалне медије. Неки од њих се још увек држе, на пример „Врањске новине" и „Јужне вести". Сетите се „Панчевца", једног од сигурно најугледнијих наших недељника који је преузео неки ауто-превозник и направио крпу од новина. Укупна медијска сцена је потпуно девастирана. Оба новинарска удружења су никаква. Слушам новоизабраног председника УНС-а Владимира Радомировића који тврди да стање у медијима није добро, али да је било горе у време Бориса Тадића. Морам да кажем да је то било време кад је човек могао да се избори за елементарне принципе и часно пословање. Све до 2008. године и светске економске кризе, која је и нама опалила шамарчину, иако је Ђелић тврдио да је криза наша велика шанса, човек је могао да поверује да се од овог посла нешто може и зарадити. Тада су се одједном појавила три оператера мобилне телефоније који су водили жестоку битку, банке су се такмичиле да привуку клијенте, покренуто је картичарство које је позивало грађане да узму баш њихову картицу. Људи су први пут дошли до мало пара и почели да обнављају белу технику. Отворило се тржиште аутомобила, разних осигуравајућих друштава и инвестиционих фондова. Почела је да оживљава привредна активност. „Време" је било принуђено да ублажи притисак огласа јер су они почели да угрожавају новине. С почетком кризе и број огласа је почео драстично да се смањује.
Наставак текста можете прочитати у 41. броју штампаног издања часописа "Нова Економија"
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.