Вести
26. 05. 2017.
Реаговање на текст "Како је Политика осумњичила Ђинђића за Ћурувијину смрт"
Исмејао сам логику, а не Ћурувију
Поводом тврдње Љиљане Смајловић да се у мом тексту у Политици „инсинуира да је Славко Ћурувија био издајник који је призивао бомбардовање, као и да је он, а не Зоран Ђинђић, у то време био водећи критичар Милошевићевог режима“ и да се инсинуира и да је Ћурувија угрожавао Ђинђићево лидерство…
Чиме се „инсинуира да иза његовог убиства стоји управо Зоран Ђинђић“ изјављујем:
1. Не волим новинарство које фалсификује. Нигде у мом тексту у Политици не стоји реч издајник. Једино што стоји јесте чињеница да Ћурувија није демантовао тврдње из штампе. Дакле, заправо у овом случају ја ништа не инсинуирам него Љиљана Смајловић измишља.
2. Ја не инсинуирам да је Ћурувија „у то време био водећи критичар Милошевићевог режима“. Ја сам само цитирао тврдњу америчког сенатора Кристофера Смита, тако да бих ја, да сам на месту Љиљане Смајловић, добро размислио пре него што бих тврдио да Кристофер Смит инсинуира, поготово што те „инсинуације“ назива и простачким.
3. Поводом тврдње Љиљане Смајловић да је Смитова „инсинуација“ основ да се, како каже Смајловић , „инсинуира да иза његовог убиства стоји управо – Зоран Ђинђић „, долазимо до сржи мог неспоразума са Љиљаном Смајловић и другим вашим саговорницима у тексту поводом кога се јављам.
Неспоразум се тиче логике по којој је већ сама чињеница, да је покојни Славко Ћурувија политички угрожавао Слободана Милошевића, довољна за закључак да је Милошевић наредио убиство новинара. Све што сам ја тим поводом урадио јесте да сам само ту логику наслонио на неке друге истине, како бих ту логику исмејао. Логику, а не Ћурувију. Само сам изнео неке друге чињенице које показују да је Ћурувија заправо угрожавао лидерство Ђинђића, а онда је ваша логика, а не моја маленкост, водила закључку да је иза Ћурувијиног убиства Ђинђић. Иронично, реч је о логици лансираној из „вокеровске“ НАТО кухиње, да би се том логиком, и закључцима којима је она водила, правдало масовно убијање људи у Србији 1999. године и доцнији идеолошки прогон неистомишљеника.
4. Могла је Политика да, како сугерише Љиљана Смајловић, од мене затражи објашњење зашто сам објавио текст у коме сам Смајловићкиног тадашњег шефа, Славка Ћурувију, фактички позвао да демантује да није имао ништа против бомбардовања ове земље и наших заједничких суграђана.
Одговорио бих да сам то учинио по наговору и савести и стварности у којој смо живели. Јер, истог дана када је текст пуштан у штампу, у вечерњим сатима је нападнут посматрачки торањ Војске Југославије „Кошаре“ и то са албанске територије.
Био је то први од многих покушаја ОВК да изведе копнену инвазију на Косово и Метохију уз помоћ Албанске армије и бомби НАТО ваздушних снага. У Врању је тог дана НАТО убио двоје код аутобуске станице, погођена је Хемијска индустрија „Милан Благојевић“ у Лучанима, у Београду су бомбе пале код болнице на Звездари и школе која је коришћена као склониште Београђана, оштећен је Пољопривредни факултет у Земуну, а у Алексинцу разорен центар града и убијено 11 и рањено 50 Алексинчана…
Следећег дана када се Експрес појавио пред читаоцима са текстом „Ћурувија дочекао бомбе“, у раним јутарњим часовима НАТО је разарао село Мердаре са 20 пројектила и већим бројем касетних бомби. Погинуло је пет мештана, а теже је повређена трудница у шестом месецу трудноће.
Претходно је, од почетка НАТО варварства ова алијанса убила већ 50 а ранила више стотина наших суграђана. Ћурувија се, не само поводом текста у Експресу, него и поводом ових масовних погибија није огласио изјавом у којој демантује да се противи бомбардовању, иако је штампа претходно јављала да он то бомбардовање подржава.
5. Што се тиче тврдње Перице Гуњића да је „Љиљана Смајловић знала шта је новинарство“, она је (та тврдња) његов проблем, јер га у вредновању те врсте новинарства сврстава уз Броза, Бранка и Хамдију. И они су високо ценили то новинарство госпође Смајловић. Новинарство које је она учила у сарајевском „Ослобођењу“. Пре него што је „ослобађала“ Политику. Као шеф деска листа „Ослобођење“ сигурно се јако поносила са она три ордена којима је „Ослобођење“, па и њу, одликовао Броз. Слике тих ордена су штампане уз главу „Ослобођења“ „на дику“ и шефа деска Љиљане Смајловић. После су дошли курсеви. „Добре“ школе за „добро“ новинарство. Нагледали смо се.
Аутор је новинар, бивши главни и одговорни уредник Политике Експрес
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.