Вести
02. 02. 2017.
Новинари као робови
Већина новинара у Албанији месецима чека на своје плате. То је начин да газде – које су у спрези са политичком елитом – држе новинаре у стању послушности, кажу саговорници DW. Слаба је солидарност међу новинарима.
Већина новинара у Албанији месецима чека на своје плате. То је начин да газде – које су у спрези са политичком елитом – држе новинаре у стању послушности, кажу саговорници DW. Слаба је солидарност међу новинарима.
Новинарство је и у Албанији за многе занимање из снова. Али, за то се плаћа скупа цена: „Сваке године, око 90 одсто новинара у Албанији добија плате са закашњењем“, жали се председник Албанског удружења новинара Александер Чипа у разговору за ДЊ. Каже да плата често касни по три месеца. И да је то тако у 75 одсто медијских кућа у Албанији. „Власници приватних станица често ни не објашњавају зашто је то тако“, каже Чипа.
Многи албански новинари трпе ту ситуацију – из страха да ће изгубити посао. Протести су изузетак. До њих је дошло пре неколико недеља, када су новинари, камермани и техничари приватне телевизијске станице А1 обуставили рад да би извршили притисак на власника; албанске власти су у међувремену затвориле ту станицу а о тужбама новинара би требало да одлучује суд.
Алида Тота, бивша главна уредница вести А1, још увек чека на новац који јој припада. Она праксу отезања са исплатама плата сматра неком врстом „ропства“ у албанским медијским кућама: „Преживљавамо захваљујући својим породицама. Плата је средство притиска. Само две до три медијске групе плаћају редовно, онако како то и стоји у радном уговору. Други се не придржавају никаквог уговора.“
Отказ за бунџије
У Албанији власници медијских кућа могу да врше притисак на запослене а да при томе не морају да страхују од последица, каже Алида Тота: „На крају сваког месеца, притисак почиње испочетка. Хоћемо ли добити новац или нећемо? Шеф је рекао да нема новца, а да ће свако ко буде инсистирао на исплати плате – бити отпуштен.“ У интервјуу за ДЊ, газда о којем је реч није одговорио на питање о плати новинара, већ је прекинуо разговор. Образложење: хитни приватни проблеми.
Албански новинари су изложени самовољи власника медија, каже шеф Одсека за новинарство на Универзитету у Тирани, професор Марк Марку. Он додаје да албански законик детаљно регулише радни однос између послодавца и запосленог , додуше, само – теоретски. У пракси је у питању тигар од папира, каже Марку: „Власник медија може да отпусти новинара за само неколико дана – и ништа се неће десити. Сами новинари не инсистирају на својим правима, јер се често налазе у неком полуформалном или само неформалном радном односу.“
Новинари као таоци
У Албанији нема колективних уговора о платама којих медијске куће морају да се придржавају, и сваки уговор се склапа појединачно. Александер Чипа каже да су то једнострани уговори у којима се услови практично намећу кандидатима: „Уговори су често тако формулисани да немају правну вредност. У многим случајевима, власници медија чак не дају запосленима ни копију уговора“, тако да је „новинарство у улози таоца“. Чипа додаје да је новинарима зато још теже да извештавају независно.
Нека албанска удружења новинара – која, додуше, не треба изједначити са традиционалним синдикатима према европском узору – боре се против „неформалног запошљавања“. Досад – без успеха, „јер, њихов противник је алијанса власника медија и политичара“, каже Алида Тота.
Нема солидарности
Политика се не изјашњава о тој ситуацији, што је, како каже Чипа, последица „лошег флерта политичке класе са власницима медија“. Према Чипиним речима, закони су ту и треба их само доследно примењивати, а одређене наде се полажу и у парламентарну комисију за медије, која је недавно бар регистровала бриге које муче Албанско удружење новинара.
Многи новинари у Албанији се жале да су власници медија и политичари добро умрежени. Познати албански публициста Фатос Лубоња говори о „путинизацији албанских медија“. Каже да ће преживети само оне медијске куће „које имају везе са влашћу – други су банкротирали. А новинари не дижу глас, јер морају да страхују да ће остати без насушног хлеба.“
Изгледа да су новинари у Албанији веома усамљени. А тако ће бити још дуго ако не постану међусобно солидарни, каже новинар Замир Алуши: „Нема ни једног јединог новинарског штрајка. Пошто су власници медија продужена рука политике, морамо сами да се боримо за свој права и да повећамо притисак на њих.“
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.