Вести
31. 10. 2016.
Пристрастност медија у БиХ — проблем на путу ка ЕУ
Када политичари посједују медије или имају утицај на главна средства информисања, онда патриотизам тријумфује над професионализмом, кажу бх. новинари у анализи стања медија у БиХ коју је направила Maya Shwayder.
Како бисмо осликали стање медија у БиХ кренимо прво од чињеница.
1. 25. септембра босански Срби су одржали референдум и великом већином гласали за то да 9. јануар, који је истовремено и крсна слава, остане Дан државности РС
2. Гласање на референдуму је организовано упркос пресуди Уставног суда БиХ
3. 99,81 посто бирача у РС гласало је “За!”
У зависности од тога које сте новине наредни дан читали, овај референдум је био или велика побједа за босанске Србе и њихову националну аутономију — без помињања неуставности — или нелегалан акт, који представља пријетњу за крхку бх. државу и друштво.
Новине у РС, које углавном финансирају владајуће странке, извјештавале су о великој побједи за народ у Републици Српској, док за новине у Федерацији БиХ то није била побједа. Та дискрепанца у покривању једне теме је свакодневица подијељених и поларизованих народа у БиХ.
“Када бисте гледали програм ТВ-станица из Сарајева и Бањалуке не бисте могли закључити да се ради о истој земљи”, каже Љупко Мишељић, 20-годишњи новинар из Бањалуке.
“Што се тиче локалних медија, већина њих су или у директном власништву или под утицајем одређених политичких или других интересних група”, каже Срећко Латал, новинар интернет портала на енглеском језику “Balkan Insight”, и додаје “Квалитет медија у цијелој регији заиста никада није био велики.”
Већина средстава информисања — радио, новине и ТВ станице — највећи дио финансијских средстава добијају од разних влада, а самим тим од партија које господаре тим владама. То се некад ради отворено, некад прикривено и тајно. Један од најтиражнијих листова у земљи Дневни аваз је донедавно била у власништву Фахрудина Радончића, бизнисмена и предсједника Савеза за бољу будућност — политичке странке, која је тренутно друга најјача странка у Федерацији БиХ. 2012. је Ослобођење, у чланку у којем се описује продаја Аваза на прљав начин, истакло да је Радончић продао Аваз другој компанији, чији је он донедавно био власник. оно што је занимљиво је то да у тренутку продаје није било јасно да ли је Радончић и даље власник те фирме или не.
Посебно сложена ситуација са ТВ-ом
Ситуација са телевизијом је још компликованија.
“Јавни емитери добијају новац од државе односно од владе, што значи да она политичка странка која је на власти сједи на врећи новца. Они финансирају јавне сервисе као што је РТРС (Радио Телевизија Републике Српске) и БХТ да емитују приче на начин који одговара влади.
“То значи”, каже Мишељић, да иако медији можда нису 100 посто под контролом странака, “ту нема пуно простора за опозицију.” “Сваки медиј има јак националистички наратив”, тврди Мишељић за Deutsche Welle.
“Све је усмјерено на одржавање националног идентитета.”
Ако желите да знате какаве погледе има владајућа странка у Републици Српској, онда читајте новинску агенцију Срна или гледајте Радио-телевизију Републике Српске — РТРС, појашњава Срећко Латал.
“Ако желите да чујете шта има да каже опозиција босанских Срба, онда требате гледати Телевизију Босне и Херцеговине — БХРТ или читати новине у Сарајеву. “Ако погледате шест, седам или 10 различитих медија или извора, увидјећете да постоји потпуно различита слика исте приче или догађаја”, каже Латал.
“Ми у БиХ имамо плурализам медија али не и плурализам мишљења или извора информација”, истиче Борка Рудић, професорица филозофије, новинарка и генерална секретарка Удружења БХ новинари.
“Оваква подјела у медијима одражава заправо подјелу у друштву”, наглашава Боро Контић, директор Медија центра. “Имамо три велике странке, које раде на балансирању страха међу људима, ширећи поруке типа “ако не гласате за нашу страну, они ће гласати за своју страну”, а медији само прате овакву структуру”, објашњава и додаје да “медији покривају политичке програме и извјештавају само о стварима које су позитивне за ‘њихову’ страну.
Као примјер, Контић наводи тему ратних злочина почињених од стране Срба током рата 90-их, коју медији у Републици Српској готово никада не покривају. Као резултат тога, готово да нема политичког дијалога.
“То је као да смо и даље у рововима”, каже Контић и додаје да се “у медијима рат завршио јучер”.
Закони који се односе на “слободу новинарства” се не поштују
Мјешавина националности и новије историје Босне и Херцеговине чини ствари све компликованијим.
“Босна и Херцеговина је по питању слободе новинарства донијела јако добре законе уз подршку међународне заједнице након рата, истиче Борка Рудић. “Али, реалност и стање на терену је такво да се ти закони не поштују.”
Између 2006. и 2016. године, Удружење новинара БиХ забиљежило је 445 различитих случајева кршења права новинара, укључујући и политички притисак, клевету, вербалне и физичке пријетње као и пријетње смрћу. Према информацијама једног званичника из Вијећа Европе, који је говорио под условом да остане анониман, тужбе за клевету против новинара имају изразито низак приоритет за судове у земљи, која се још увијек свакодневно бави ратним злочинима и повредама људских права.
“Већина медија међутим служе, чак и отворено, као портпароли или гласноговорници политичких странака које на њих имају утицај”, закључује Срећко Латал и додаје: “Нажалост, ја бих рекао да је то више правило, него изузетак.”
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.