Вести
23. 09. 2016.
Да ли је аутоцензура ствар избора?
Аутоцензуру новинари често правдају егзистенцијом, и док то у теорији не би смјело да се дешава, неки кажу да је то ипак ствар избора. Може се десити да се неком оглашивачу не свиди како се пише о њему, па у сред године промијени уговор о реклами – тада се новинари могу замислити како ће писати о свом спонзору. Но, судећи према ономе што су наши саговорници рекли, аутор увијек има избор.
У међусобним разговорима, новинари и новинарке не крију да су често у ситуацији да пишу “наручене текстове”, избјегавају поједине саговорнике, или читаве теме, из разлога што се то неће свидјети уреднику, или власнику медија у којем раде.
Управо у једном таквом разговору, новинарка једног бх. дневника која је захтијевала строгу анонимност, испричала нам је како је једном приликом добила “задатак” од једне институције да напише текст који је практично био већ написан. Тај задатак је одобрио главни уредник, а њена једина одбрана од тога је била да се испод текста потпише само иницијалима.
У регионалној анкети коју смо ове године објавили у поводу Свјетског дана слободе медија, велики број истакнутих новинара из региона изјавили су да политички диктат моћника, угрожена сигурност, пријетње, ограничено и слабо тржиште, представљају реалност новинарске професије, а да је све то довело да је аутоцензура ствар која се често подразумијева.
За разлику од цензуре гдје су се новинари усудили да понешто говоре о сопственим искуствима, аутоцензура је јавна тајна. Новинари тек у неким неформалним разговорима говоре о аутоцензури размјењујући лична искуства, или искуства неког колеге, али јавно, новинари мало говоре о аутоцензури.
Мало је и оних који ће рећи да свјесно избјегавају тему, или тешког саговорника. Једно је сигурно – аутоцензура код аутора постоји, а према извјештају Индекса медијске одрживости у БиХ, аутоцензуира је у порасту.
О коме овиси рад новинара
Предраг Звијерац, новинар дневног листа Фактор, каже да су штампани и електронски медији у истом положају и да живе од реклама, а профит често “испод стола” дијеле са маркетиншким агенцијама које диктирају коме ће приватна па и јавна компанија или институција “дати” рекламу.
“Јавне компаније су под изравном политичком контролом, док су приватне компаније у приватно-јавно-политичком партнерству и њихово пословање овиси о политици. Кад све то знамо, јасно је како су медији или под изравном контролом политичких странака или под (не)изравном контролом капитала, а и једни и други диктирају уређивачку политику једног медија”, каже Звијерац.
Он додаје да је овдје ситуација јасна: Они који настоје да сачувају своје радно мјесто и имају какву-такву егзистенцију, по правилу иду линијом мањег отпора, водећи се мотом “за идеале гину будале” и ту инстинктивно долази до (само)цензуре.
“Што се тиче БиХ, било је покушаја ‘страних управитеља’, прије свих (Делегације) ЕУ-а, да се законски уреди дјеловање медија и права новинара, но успркос уложеним напорима и новцима, транзиција медија од ‘оног’ пријератног система према демократском, није одмакла даље од номенклатуре у којој, примјерице, уреднике (и уређивачку политику) и даље изравно одређује договор политичких странака”, каже Звијерац.
Ствар избора, или нешто друго
Дугогодишња новинарка магазина Старт БиХ, Рубина Ченгић, говорећи о теми аутоцензуре, рекла је да не смије да тврди да она постоји, јер нема доказа. Међутим, кроз неке незваничне разговоре може се чути доста тога.
“Никада нико није наглас изговорио да не пише о некој теми због ових, или оних ствари. Ми из медијских садржаја можемо да слутимо зашто је одабрана баш та тема, или зашто су у тој теми баш ти људи били саговорници, али то нама не оставља право да ми тврдимо да је то аутоцензура”, каже Ченгић.
Према њеним ријечима, у БиХ постоји тек неколицина озбиљних медија чији власници поред тога, немају и неки други озбиљан бизнис. У ситуацији када власник медија, у свом власништву има и неки други озбиљан бизнис, онда може доћи до аутоцензуре. Без обзира на политички, или било који други утицај, новинарка Старта БиХ сматра да новинарски садржај у којем постоје елементи аутоцензуре, више не представља нешто што се зове професионално и одговорно новинарство.
“Они који пишу под аутоцензуром, не могу себе називати новинарима. Мени се ту свака прича завршава. Оног момента када одлучите да будете новинар, ви сте новинар. Ту не смије бити дилеме. У идеалном смислу, када говоримо о новинарству, не смије постојати нити цензура, нити аутоцензура”, каже Ченгић.
За ову новинарку, аутоцензура је почетак краја новинарства, али и ствар избора. Избор у којем су новинари професионалци, раде часно и одговорно свој посао, а све то са познавањем медијског тржишта, утицајима, притисцима и свему што је присутно у бх. медијима, или се једноставно баве неким другим послом.
Одговорност свих нас
Да бисмо почели говорити о потпуном одсуству цензуре и аутоцензуре у бх. медијима, мора се промијенити читав спектар ствари који ће на крају као резултат имати медиј са професионалцима, који стварају садржаје за читаоце који их радо купују и читају. Грађани треба да разумију значај медија, тако што ће куповати принтане медије, плаћати претплату и слично. БиХ нема друштвено-одговорне, богате привреднике који би на овај или онај начин помогли медије кроз разне пројекте, а да то не условљавају тиме што ће захтијевати да их новинари тог медија заобилазе у критикама. Све то мора да постоји да бисмо имали здраво тржиште. За сада то није тако и новинари су често на неком тесту - бити новинар због егзистенције или бити професионални новинар - а то није исто.
Вања Фуртула, уредница у информативном програму РТРС-а, каже да није тачно, како се иначе сматра, да је аутоцензура присутна код свих новинара. И она сматра да је све ствар нечијег избора да каже, или не каже, све оно што мисли.
“Нисам присталица оне флоскуле и тезе да је аутоцензура наметнута. Не, то није тачно и баш као у сваком послу, свако има избор. Мој задатак је да питам саговорника, или више њих и понудим све могуће врсте одговора”, каже Фуртула.
Она каже да нико не мора да ради тамо гдје се мало плаћа, да је ствар избора хоће ли неко новинарски посао радити због пара, или због љубави према професији. У зависности какав став има према послу, биће, или не, аутоцензуре у његовом раду.
“Данас, у 21. вијеку, нико никога не може да натјера да ради оно што не жели. И опет понављам, избор увијек постоји”, рекла је Фуртула.
Нема сумње да новац овдје игра највећу улогу, па се аутоцензура често правда егзистенцијом. То у некој идеалној теорији не би смјело да се дешава. Али, у ситуацији гдје се може десити да се неком оглашивачу не свиди како се пише о њему, па у сред године промијени уговор о реклами, свако ће се замислити како ће писати о свом спонзору. Судећи према ономе што су наши саговорници рекли, аутор увијек има избор.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.