Вести

19. 09. 2016.

Аутор: Анкица Томић Извор: ХНД

Новинарство у тврдом везу

Публицистика је чест одабир новинара који одлуче објавити књигу, с детаљима за које није било мјеста у новинама. Наивац би могао помислити да се садржај рециклира јер аутор жели додатну зараду. Могуће, но наивац би могао помислити и да се од књига у Хрватској живи. Можда ако је писање примијењено и по наруџби...

Стање у медијима никад није било горе, па ипак — износ једног пристојног новинарског хонорара писац ће чекати мјесецима, можда и годинама. Због тога ангажман у новинама и мјесечна колумна већини писаца звуче примамљиво.

Чим сам од уредника добила тему новинари-писци, сјетила сам се својег пријатеља и колеге који је једном приликом рекао: “Обожавам одлазити на терен, што опаснији задатак, то бољи. Права мука настаје за компјутором… Писање текста — какав turn-off!”

Гледамо ли тако, књижевност и новинарство (чак и оно писано) по многим се ставкама битно разликују. Те су професије можда сродне, али подразумијевају и друкчији приступ и друкчију изведбу, као кухарство и сластичарство, па би, сходно томе, сваког Новинара међу писцима (као и сваког Писца међу новинарима) требало моћи лако препознати. Новинарски је стил различит од књижевнога, не случајем, него сврхом: један тежи сажетости, конкретан је, лако разумљив (барем би такав требао бити), други преферира танчине, двострука значења, метафорику, интерпретацију… На Загребачком свеучилишту књижевношћу се баве студенти Филозофског факултета, а новинарство се студира на Политичким знаностима. Паметному доста — нетко је процијенио да би новинарство у старту требало бити одвојено од текста. Па опет, проширимо ли контекст, није ли склоност писању увијек јединствена?

Како се брусио стил

На спомен новинара-писаца, већина ће се сјетити Ернеста Хемингwаyа или Марка Тwаина, неки прве хрватске новинарке Марије Јурић Загорке, редом прво доказаних новинара, а тек потом успјешних писаца, чија је нова каријера дебело засјенила стару.

Хемингwаy је у средњошколским новинама почео као сатиричар да би се, коју годину касније, преко везе запослио у листу Кансас Цитy Стар. Били су то репортерски почеци будућег нобеловца, а каријера ратног извјеститеља опће је мјесто његова опуса. Тwаин је у форми причица, чијих је 2000 ријечи свакодневно кочијом слао листу Территориал у Виргиниа Цитyју, покривао широк тематски распон: од рада локалне полиције до извјештаја из рудника сребра у којима су се често догађале несреће. Рекло би се, градска рубрика и црна кроника, но његови су текстови били више од пуких репортажа, изразом препознатљиве литерарне цјелине, зачеци каријере књижевника која ће га прославити… Текстове Марије Јурић Загорке редакција Обзора једва је дочекала, но ауторицу је, ради мира у кући, згурала у засебну собу како нитко не би видио да се жена бави озбиљним, друштвено ангажираним темама и коментира, примјерице, мађарско-хрватску политику. Прва хрватска новинарка радила је као дописница из Беча и Будимпеште, доказавши да је, унаточ њежнијем сполу од којег се крајем 19. стољећа такво што није очекивало, дорасла озбиљној новинарској професији. Њезин се литерарни рад преклопио с новинама. Покренула је и уређивала Женски лист и Хрватицу, а фикцију је искористила за обилато романсирање стварности…

Плаха нарав, дрска изведба

Онако на прву, писац који се регрутира из редова новинара потрошио је иницијалну професију, уморио се и зажелио слободе креирања садржаја који жели и како жели, с хаппy ендом или задовољеном правдом на крају, према властитом нахођењу… А могло би бити и да је бављење послом који укључује бескомпромисност у многим случајевима разоткрило нове хоризонте креативности. Што ако уистину новинарство као занат мијења особност онако како ријетко која професија чини — додајући плахој нарави креативаца и осамљеника дрскост, пробитачност, позитивну дозу безобразлука, те тако успоставља равнотежу међу двама заправо супротстављеним цртама карактера?!

Редакције су одлично мјесто за брушење стила и развијање списатељског талента, особито ако на томе уредник инзистира, а количина испорученог текста по јединици времена (овисно о фреквенцији изласка публикације) идеална платформа за литерарни тренинг. Будући да је основна сврха медија преношење информације, публика ипак није покусни кунић и профитират ће и од уратка почетника, иако ће је исти можда закинути за потпун доживљај (какав знају испоручити етаблирана новинарска имена). Но, прича је ту. Догодила се и аутор је “само” преноси публици.

Објективност — Свето писмо или баласт?

На слагање реченица, одабир ријечи и формирање текстуалне цјелине може се утјецати, барем до неке мјере. Особито вјерујемо ли Малцолму Гладwеллу, канадском новинару и аутору низа бестеселлера, који је рекао да нема те вјештине која се не може свладати у 10.000 сати.

Остало је случај, омјер талента и праксе. Одабир теме, пак, писцима би требао бити потпуно слободан, а новинарима је најчешће намећу околности. Колико ће који аутор дубоко загазити у проблематику те до којег ће ступња допустити да га тема прогута, поновно не овиси само о њему, него о жанру и ступњу објективности која је за новинарство Свето писмо, а за фикцију непотребан баласт. Побјећи од властите природе нешто је теже. Некоректно би било све писце или све новинаре стрпати у исти кош; резолутност је у том случају врло деликатан одабир. Замислимо, стога, како би изгледао Типичан Новинар (у књизи), а како Типичан Писац (у новинама).

Иницијалну потребу да са што мање ријечи, избјегавајући редунданцију, исприча битно Типичан Новинар неће искоријенити с промјеном жанра као ни медија у којем ће текст заживјети. Публицистика је, стога, чест одабир новинара који одлуче објавити књигу. Узрок томе могао би бити скучен простор медија због којег се аутор не смије размахати колико би желио, па обиље детаља, занимљивих прича, повезница и дигресија остаје неискориштено у новинској причи, али се чува у ладици (или Wорд документу) за нека боља времена и доколицу која ће изњедрити књигу. Необјављени дијелови истраживања, дуље, спорије реченице, сасвим нови ликови и ауторски коментари, али и дословно цитиране, у новинама већ објављене конструкције, издвојене из контекста стварности која намеће промптну реакцију — што прије, то боље — тако постају штиво које траје у кућној библиотеци, не рециклира се у плавим контејнерима за стари папир и намијењено је посудби пријатељима (или вишеструком читању и проучавању). Таквих је случајева небројено; новинари постају биографи, кроничари, стручњаци за криминал, финанције, умјетност, трендове, епоху… као у случају Бориса Павелића, Дражена Рајковића, Дарка Худелиста, Јасне Бабић и многих других етаблираних хрватских новинарских имена.

Наивац би могао помислити да се садржај рециклира јер аутор жели додатну зараду. Могуће, но наивац би могао помислити и да се од књига у Хрватској живи. Можда ако је писање примијењено (и по наруџби, с инспирацијом у другоме плану). Стање у медијима никад није било горе, па ипак — износ једног пристојног новинарског хонорара писац ће чекати мјесецима, можда и годинама. Могуће је и да га неће дочекати. Због тога ангажман у новинама и мјесечна колумна већини писаца звуче примамљиво. Од властите је природе тешко побјећи.

Ауторски глас

Типичан ће Писац и у новинама остати самотњак. Чак и кад се запосли у редакцијској кошници, његова ће колумна у центар ставити аутора самога (Јонатхан Франзен, примјерице, у контроверзним текстовима објављенима у Тхе Неw Yоркеру, бави се птицама и климатским промјенама, што је и иначе његова приватна опсесија), но ионако је ангажиран због минулога рада. Писци се (а то се од њих и не тражи) много теже одричу властита става у сврху захтјева за непристраношћу; њима самима, као и публици која их прати, важна је процјена, доживљај, поанта, а то све, колико год је могуће, писце задржава у књижевној ниши. Буду ли се бавили људима, портретират ће их, проматрати кроз наочале умјетника и њиховим причама давати важност друкчије него колеге који су занат “пекли” извјештајима о цијенама рајчица или пукнутим водоводним цијевима.

Парадокс је у томе што ће многи писци ангажирани у новинама као колумнисти прије или касније своје колумне изнова укоричити, те се тако вратити првотној професији (макар се, особито имамо ли у виду како их јавност перципира, јасне границе бришу). Анте Томић, Милана Вуковић Руњић, Игор Мандић, Ведрана Рудан… само су неки од укоричених колумниста.

Поред чистих, постоје и документарно-фикцијске форме, попут Ђикићева “Беаре”, романа о геноциду у Сребреници, о којем је аутор рекао: “Покушао сам књижевним средствима разумјети оно што је неразумљиво: зашто су људи од крви и меса тако нешто направили, људи који су прије тога били сасвим нормални сусједи, грађани.” Стварна имена људи и догађаји прожети су ауторовим “реконструкцијама“психолошких стања, допунама и детаљима потребнима роману, а који нигдје у стварности нису документирани. Резултат је добар спој списатељског и новинарског.

Прича и истраживање

Кад су од већ споменутог Гладwелла затражили да опише процес својег писања (нису прецизирали којег), одговорио је: “Занимају ме двије паралелне радње. Једна је прикупљање занимљивих прича, друга процес истраживања. Тражим случајеве у којима се те двије радње преклапају.”

Такав би потицај могао бити својствен свим новинарима-писцима. Једино су неки међу њима спремнији од других рупе у стварности надопунити фикцијом. За њих би се могло рећи да су добрано забраздили у књижевност и о томе не би требало доносити вриједносни суд. Него их једноставно читати. У некој новој, неочекиваној форми.