Вести
21. 07. 2016.
Зашто УНС-у и НУНС-у смета СИНОС?
Новинарска удружења, према изјавама својих лидера, „губе утакмицу са медијским варварством".
Ту, признају, не могу више да помогну ни Савет за штампу ни РЕМ. Разлог је, објашњавају, једноставан: „Саморегулаторни механизми имају шансу само у оном друштву у којем се постигне широки конзензус о поштовању неких правила игре, а ово није то друштво".
И? Шта ћемо сад? Да мењамо друштво? Пре две године тзв. „медијска заједница" (УНС, НУНС, НДНВ, АНЕМ, Асоцијација медија и Локал прес) је тврдила да само треба променити медијске законе и у Србији ће процветати медијске слободе.
Подсећања ради, ова медијска удружења су 2011. године крајње суздржано пропратила Изештај о притисцима и контроли медија у Србији Савета за борбу против корупције. Све оно на шта је тада упозоравала и против чега се борила Верица Бараћ (нетранспарентно власништво, финансирање и оглашавање, штетне последице приватизације), легализовано је новим Законом о информисању и медијима који је подржала медијска заједница.
Синдикат новинара Србије указивао је на катастрофалне последице приватизације друштвене својине и упозоравао да ће се оне поновити ако се држава повуче из медија. Са колегама из Крагујевачке иницијативе и Коалицијом запослених у медијима, у расправи пре доношења сета медијских закона говорили смо да нам прети тајкунизација и таблоидизација медија. Инсистирали смо да треба пратити искуства држава са демократском традицјом где постоје регионални и локални јавни серивиси, националне медијске агенције, социјални дијалог и колективни уговори. Није вредело. Власт и „медијска елита" ништа од тога нису желели.
На састанку у Аранђеловцу октобра 2012. године у организацији Министарства културе и информисања, ОЕБС-а и медијске заједнице ударен је темељ „медијске реформе”. Представницима СИНОСА и локалних медија, о чијој се судбини радило, није омогућено да присуствују том скупу. Све што се касније дешавало резултат је тог договора.
Министар културе и информисаја Иван Тасовац и државни секртар Саша Мирковић више пута су јавно потврдили да Министарство само спроводи политику медијске заједнице. Представници медијске заједнице су надгледали писање медијских закона, они држе кључеве касе из које се дели новац за пројектно финансирање, они су омогућили локалним тајкунима да државним парама купе медије, они су својим удружењима доделили милионска средства. Функционери медијске заједнице су на кључним позицијама у медијима у којима СИНОС, углавном, нема приступ.
Из УНС-а и НУНУС-а, међутим, све чешће стижу прозивке на адресу СИНОС-а и Професионалног удружења новинара Србије (ПРОУНС-а), које су непосредно после доношења медијских закона основали новинари и медијски радници, противници приватизације медија. УНС и НУНС кажу да су СИНОС и ПРОУНС „режимске организације".
Оне који се боре за своја радна и професионална права, који због чланства у синдикату често трпе мобинг послодавца, оне који су технолошки (читај биолошки) вишак, медијска удружења која су створила све наведене проблем оптужују за шуровање са властиима? Да ли су заиста „режимлије" више од хиљаду колега који су, чекајући да се Уставни суд изјасни о уставности медијских закона, остали без посла? А тако их називају они који се међусобно сакодневно прозивају за примање милионских донација или прикривање астрономских зарада.
Подсећамо да је СИНОС једини доследно инсистирао да се спроведу у дело закључци Извештаја Верице Бараћ, што није хтела да учини ни једна влада од 2011. године до данас (Мирка Цветковића, Ивице Дачића и Александра Вучића), да смо упорно тражли да се јавно саопшти ко су крајњи власници Новости, Политике и Дневника, да смо са ПРОУНС-ом поднели Уставном суду иницијативу за оцену уставности медијских закона којима се држави забрањује власништво у медијима, и да смо заједно организовали протест пред Уставним судом због игнорисања наших захтева, да смо протестовали и због гашења Тањуга, и на скуповима пред Владом Србије у акцији „Новинари не клече"...
Управо „заслугом" медијске заједнице, Србија данас тоне у све дубљи медијски мрак. Јасно је да је последњи тренутак да се реагује. Уместо што шире неистине о СИНОС-у, функционери медијских удружења требало би да охрабре чланство да се синдикално организује и ангажује у успостављању социјалног дијалога, јер без радничких права нема ни професионалних слобода. Све приче о слободи медија бесмислене су без слободних новинара, а њих штите јаки синдикати и добри колективни уговори.
Драгана Чабаркапа,
председница Синдиката новинара Србије
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.